Ozbiljna pretnja vojskom

Piše: Dragi Stamenković
PRE nego što je zakazao sednicu Predsedništva SKJ u Karađorđevu 21. i 22. decembra 1971. kod sebe poziva na sastanak članove Izvršnog komiteta CK SKH i najodgovornije ljude Hrvatske u Federaciji. Na tom sastanku dolazi do Titove kritike i nezadovoljstva radom Savke, Pirkera, Tripala, Srećka Bijelića, generala Šibla. Veći deo članova Izvršnog komiteta je podržao Tita, a među njima su bili Milka Planinc, Jure Bilić, Josip Vrhovec, Dragosavac, Bakarić i Blažević. Tražilo se da oni koji su raspirili nacionalizam, stvorili maspokret, pokrenuli Maticu hrvatsku i studente na otpor, povuku konsekvence u smislu da javno istupe s ocenom da je to sve bilo pogubno i da podnesu ostavke, iako im to nije direktno rečeno.
Na sednici Predsedništva u Karađorđevu podržana je Titova kritika hrvatskog rukovodstva. U istom mesecu su usledile ostavke, a potom i promene u sastavu CK SKH.
Pre raspleta, bilo je očigledno da je Tito razmišljao na koji način da raščisti tešku situaciju u Hrvatskoj: da li kroz razgovore ili, čak, upotrebom vojske.

ĐODAN, VESELICA I TUĐMAN
MEĐUTIM, kada mu je skrenuta pažnja da bi se u inostranstvu loše gledalo na uvođenje nekog čvrstog režima i da bi se to negativno odrazilo na njegov ugled i ugled Jugoslavije, kao i njen unutrašnji razvoj, Tito je odustao od upotrebe vojske. Svi su kritikovali hrvatsko rukovodstvo, ali je njemu ostavljeno da u duhu zaključaka Predsedništva donese odgovarajuće odluke.
Tokom tih zbivanja, neki su čuli da je Tripalo izjavio da je dugo ramišljao kako da postupi, jer su stvari izmakle kontroli i njegovom ličnom očekivanju, pa je, ipak, rešio da podnese ostavke na sve svoje položaje, ali da će o tome prethodno obavestiti Tita, lojalnosti radi.
Nešto malo kasnije, nakon raspleta, saznalo se i nešto više podataka kakav je to organizovan pokret bio, koji je delovao na odvajanju Hrvatske iz SFRJ. U stvari, utvrdilo se da je sve vreme razvijanja planiranog hoda krize u Hrvatskoj dejstvovao tzv. tajni Komitet pedesetorice sa tačno podeljenim ulogama: jedna grupa članova toga Komiteta bila je zadužena za pitanja političkog i privrednog sistema (Đodan, Veselica i Tuđman) dok je druga brinula za organizovanje armije i organa bezbednosti. Ostale grupe vodile su brigu o sektoru kulture i medijima.
Pošto je kriza bar formalno raspetljana, atmosfera u SFRJ se poboljšala. Titov ugled, koji je bio ozbiljno poljuljan pre i tokom krize u Hrvatskoj, popravljen je i porastao nabolje. U Karađorđevu je zaključeno da Predsedništvo i Izvršni biro CKSKJ moraju da deluju jedinstveno. Oba tela moraju da budu sposobna da zajednički formulišu stavove i da iz dotadašnje prakse isključe tzv. imperativni mandat republika.

MILKA UMESTO SAVKE
NA početku 1972. u diplomatskim i vojnim krugovima na Zapadu i na Istoku, kao i u nesvrstanim zemljama, beleže se odjeci i komentari događaja u Hrvatskoj. Prisutna su nagađanja o budućnosti SFRJ, ali i ocene o nestabilnosti zemlje u postitovskom periodu. Sa vojno-strateškog stanovišta analiziralo se da li, ako se status Jugoslavije kao nezavisne i nesvrstane zemlje izmeni, a i karakter njenog unutrašnjeg uređenja, to područje može postati potencijalno krizno žarište. Prave se razne kalkulacije u oba evropska pakta oko budućnosti Jugoslavije. Otuda oba pakta jačaju flote u Mediteranu, što se reflektuje na našu bezbednost.
U Hrvatskoj na čelo CK SKH dolazi Milka Planinc. Usledile su i druge kadrovske promene. I dok se u ovoj republici ne baš lako sređuju prilike, oko Srbije se opet pletu konci. Oseća se da Tito ne može ostaviti Srbiju na miru kada je **sredio** Hrvatsku, jer se na toj relaciji mora napraviti balans. Tito je želeo da u Srbiji ima rukovodstvo koje će biti u stanju da kontroliše, kao sada u Hrvatskoj. Drugim rečima, Srbija se morala disciplinovati sa njemu poslušnijim rukovodstvom. Činilo se da je Tito imao neki kompleks od Srbije. Naše složno odbacivanje intrige oko M. Todorovića, Tito nam nije nikad oprostio. Zato je bio rešen da razbije to jedinstvo rukovodećih ljudi Srbije u nekom povoljnom trenutku, bez obzira što to neće ići tako lako.
Mnogo kasnije, posle Nikezićeve ostavke, pošto smo nastavili da se družimo, Marko mi je ispričao da ga je Tito, u vreme diskusije o amandmanima na Savezni ustav, pozvao na razgovor i ispričao mu kako se Kardelj žali na Dražu Markovića koji pravi puno smetnji i problema oko ustavnih promena.

DRAŽA TITOV IZBOR
TITO je pitao Marka da li bi se Draža mogao pomeriti sa položaja predsednika Skupštine, jer bi se tako otklonile smetnje o kojima mu je govorio Kardelj. Nikezić je odgovorio da se radi o izbornoj funkciji i da nije spreman da se upušta u rasprave o oportunosti takvog predloga. Marko se tako postavio, jer je osetio da Tito pokušava da ga uvuče u razbijanje jedinstva rukovodstva Srbije. Bilo je kuloarskih intriga da je Draža malo nacionalista, pa i rankovićevac, a odranije se znalo da je **slab prema ženskom svetu**. Marko o ovom razgovoru sa Titom nije nikoga obavestio, s obzirom na osetljivost pitanja u celini.
Tito se više nije vraćao na **problem sa Dražom**. Međutim, nastavio je da razmišlja kako i Srbiju učiniti poslušnom. Zato je počeo da traži druge saveznike u okviru rukovodstva Srbije. Odlučio je da pokuša da se osloni na Dražu Markovića. Zato je Tito u nekoliko navrata raznim povodoma pozivao Dražu na razgovore.
U početku je Draža o tome obaveštavao L. Perović, ali je nakon nekog vremena prestao da to čini. Koliko se sećam, Tito je telefonski poručio Draži da prekine boravak u Boru, jer treba da ga prati u poseti Rumuniji **plavim vozom**. U delegaciji sa Titom bili su još Dolanc, DŽemal Bijedić i Mirko Tepavac. Oni su sa Titom razgovarali o stanju u Hrvatskoj i tražili od njega da preduzme mere. Tito je upriličio još jedan susret sa Dražom. Od tada se Tito u svemu oslanjao na Dražu kao na polugu za kasniji nastup za raščišćavanje odnosa sa srpskim rukovodstvom. Takvu ulogu D. Marković je konačno prihvatio, a pridružuju mu se Stambolić i neki drugi, verovatno polazeći od ocene da je tako bolje, a Titu je svejedno ko će, ako ga sluša, uzeti batinu u ruke, kako je govorio Nikezić.

PRVO PREDSEDNIŠTVO SFRJ
KRAJEM jula 1971. Skupština Jugoslavije usvojila je amandmane na Savezni ustav i 29. jula 1971. izabrala kao nov državni organ u Federaciji Predsedništvo od 23 člana gde su sve republike bile zastupljene sa po dva člana koje su određivale republičke skupštine, a pokrajinske po jednog. Drugi ešalon su činili predsednici skupština republika i pokrajina. Tito kao predsednik bio je dvadeset treći član. Svake godine po abecednom redu republika biran je potpredsednik sa mandatom od godinu dana, a Tito je predložio da prvi bude Krste Crvenkovski.
Republička skupština Srbije izabrala je Koču i mene za članove Predsedništva SFRJ, a Draža Marković je bio treći član kao predsednik Skupštine.


NASTAVLJA SE