Tito izveo puč

PIŠE: DRAGI STAMENKOVIĆ
I NA nivou raznih republičkih organizacija i njihovih rukovodstava došlo je do promena i ostavki. Takav gest je učinio i Predrag Ajtić, predsednik Socijalističkog saveza. Ovaj proces se nastavlja i u naredne dve godine. Rascepom u partijskom rukovodstvu Srbije nastala je teška atmosfera u političkom životu Srbije.
Posle mog istupanja na sastanku Aktiva 9. oktobra 1972. otpočeli su neki tihi, a u Vojvodini obaranjem Čanadanovića, i glasni zahtevi da i ja budem pozvan na odgovornost. Tako mi je negde u leto 1973. rečeno da došem u CK SKS na razgovor. Čeklai su me Tihomir Vlaškalić, Draža Marković i Živan Vasiljević. Rečeno mi je da su me pozvali na razgovor, jer se javno ne izjašnjavam o **novom kursu SKS**, usvojenom na 45. sednici CK SKS, novembra 1972. godine.

STALJINISTIČKI POSTUPAK
ODGOVORIO sam: **Na tu sednicu niko me nije pozvao, pa objektivno nisam ni mogao izreći svoj mišljenje. Takođe, čujem da me neki javno prozivaju i da se u Predsedništvu SFRJ već pravi razlika između mene i Vidića, što se vidi po mom protokolarnom tretmanu (izostavljaju me). I vi sada tražite da se javno izjasnim. U stvari, hoćete moju odgovornost za ono što sam govorio na sastanku sa Titom. Pitam vas, da li želite moje javno pokajanje i da tako sam sebe diskreditujem. To od mene nećete doživeti. Kada sam bio pozvan da se izjasnim šta mislim o situaciji i stanju u Srbiji, to sam otvoreno učinio. Sve je u stenogramu zapisano i široko je poznato. I da hoću, to ne mogu da povučem, bez obzira šta ko želi i šta bi kome treblao. Svi se mi, izuzev Vlaškalića, dugo znamo. Od svih vas sam stariji član SKJ i partijski rukovodilac. Time što ste me ovde pozvali, hoćete da me ponizite, ali ne zaboravite da će u tom slučaju biti jasno da ste vi staljinisti, a koliko ja znam, to ne želite da budete**
Tada su se međusobno pogledali i malo zamislili, a onda je Draža izustio: **Dobro, u redu**.
Tako se završio ovaj razgovor. Ostavili su me na miru, pa sam ostao član Predsedništva SFRJ do usvajanja novog Ustava 1974, po kome su republike i pokrajine bile zastupljene u Predsedništvu samo sa po jednim predstavnikom, na čelu sa Titom.
Ogromna promena kadrova po celoj Srbiji, posebno u Vojvodini, dovodi na vlast prave autonomaše. NJihovi predstavnici bili su Stevan Doronjski, Radovan Vlajković, Dušan Alimpić i drugi.
Teški problemi, koji su u Srbiji nastali posle smene Nikezića, pogoršavaju se još više usled smene i tridesetak najboljih direktora najvećih preduzeća u Srbiji, pod izgovorom da su **tehnokrate**, odupiru se daljem unapređivanju samoupravljanja i neposredne demokratije, te formiranju tada famoznih tzv. ekonomskih jedinica. Poslovanje tih preduzeća zapada u krizu, što je bilo, takođe, otežavajuća okolnost za dalji ekonomski razvoj Srbije.

CENA VLASTI
UBRZANO se radi na donošenju novog Ustava koji je usvojen 1974. godine. U njemu su ugrađene mnoge odredbe oko statusa pokrajina, kojima se Draža svojevremeno protivio i nije slagao, da bi ih, posle obaranja Nikezića, prihvatio kao svoju cenu za dolazak na vlast u Srbiji. Po tom Ustavu, pokrajinama je omogućeno da se ponašaju kao države u državi Srbiji. NJihovi predstavnici su se redovno savetovali o krupnijim pitanjima ne u Srbiji, već sa Bakarićem. Iako se čak na bazi takvog Ustava mogla voditi politika tesne saradnje unutar Srbije kao celine, pokrajine su postale instrumenti upravljanja Srbijom kad god je to zatrebalo, zavisno od pitanja koja su se rešavala.
Počele su ponovne analize novog Ustava koji je Srbiju stavio u neravnopravan položaj u odnosu na druge republike. Isticalo se da je bolje da se od Srbije napravi neka mala federacija od tri pokrajine, nego da ostane u nedefinisanom odnosu, jer su pokrajine bivale sve samostalnije u donošenju odluka i zakona. One su to činile skoro bez ikakvog konsultovanja sa Republikom. Kada je Skupština Republike donosila odluke i zakone, pokrajine su to mogle da spreče kroz prosto izražavanje neslaganja.
Ove diskusije o ustavnom položaju pokrajina, intenzivirane su posle Titove smrti 1980. Pravljene su **bele** i **plave** knjige u kojima je prikazano postojeće stanje kao neprirodno. Na sastancima CK SKS i drugim strukturama bilo je javnih polemika.
Tek 1989, posle burnih rasprava i događaja, ustavnim amandmanima promenjen je status pokrajina kakav su imale po Ustavu iz 1974. Tako je Srbija dovedena u stanje ravnopravnosti sa drugim republikama, što je jedino bilo ispravno u smislu jačanja zdravog zajedništva u Federaciji.
Krupna odgovornost za stvaranje opisanog stanja u Srbiji pada na one koji su, zajedno sa Titom, izvršili puč smenjivanjem Nikezića i drugih. Nezadovoljstvo naroda u Srbiji je raslo. Treba reći da se nacionalizam objektivno morao da pojavi zbog svega onoga što se u dužem periodu činilo prema Srbiji, saglasno tezi da samo sa **slabom Srbijom može postojati jaka Jugoslavija**. Oni koji su nametali Srbiji potčinjeni položaj u Federaciji, odbijali su da prihvate svoju odgovornost za sve negativno učinjeno po Srbiju i srpski narod. Štaviše, nastavili su da optužuju Srbiju da je glavni krivac za sve događaje i posledice koje su se odigrale u daljem razvoju, naročito posle pada Berlinskog zida i raspada SSSR.

OSLONAC NA JNA
KRIZA u Jugoslaviji počela je već u proleće 1962. Tada je održan trodnevni prošireni sastanak Izvršnog komiteta SKJ, sa po šest do sedam vodećih ljudi iz svih republika kojim je predsedavao Tito. Bio sam učesnik kao predsednik sindikata Srbije. Vođena je mučna diskusija između jugoslovenskog centra i republika. Prema mojim kasnijim saznanjima, Tito se nosio mišlju da Kardelja odstrani iz rukovodstva, ali su se tome protivili Ranković i svi Slovenci. Tito je onda ocenio da vreme za takav potez još nije zrelo, pa je ideju zadržao za sebe. Možda je to bio njegov probni balon za ono što je kasnije usledilo kao najveće iznenađenje: samo nakon četiri godine, on uklanja Rankovića upravo pomoću Kardelja i Bakarića i nekih srpskih poslušnika. Tito je imao stalno neki neopravdan osećaj nesigurnosti koji mu je izazivala principijelnost Srbije i potreba da je guši, što su podgrevali i mnogi drugi, boreći se za vlast i pripremajući teren za ostvarenje separatističkih ciljeva.
Tito nije trpeo republička rukovodstva koja su bila relativno samostalna, njemu nedovoljno potčinjena. Tek kada je, preko novih rukovodstava u Hrvatskoj i Srbiji, mogao da radi kako je hteo, privremeno se smiruje, ali nije zaboravio da vreme ipak objektivno radi protiv njega. To ga je teralo, zavisno od okolnosti, da nastavi da se oslanja čas na jednu grupu vodećih ljudi iz određenih republika, a čas na drugu, uvek kontrolišući Armiju i njene obaveštajne službe kao faktore obezbeđivanja sopstvene vlasti. U uslovima kada ga je sustiglo i breme godina, sve više pada pod uticaj raznih ljudi i događaja, često menjajući stavove. Bio je to period stagnacije Jugoslavije i velikog zaduženja u inostranstvu, koje je relativno održavalo neki nivo socijalnog mira.

(KRAJ)