Evropo, evo mene!

Piše Milovan Vitezović
EVROPO, evo mene! - ponavljao je u vatrometnim usklicima u sebi, sa željom da i sam sebe zagluši, na svakoj stanici, kao da sam sebe najsvečanije dočekuje, srpski pisac Miodrag Bulatović, od časa kada je voz, **Simplon-ekspres**, izašao iz Jugoslavije, rastežući se po meridijanima Evrope, na dugom putu, uz obavezna balkanska zakašnjenja, od Beograda do Pariza: Evropo, evo mene!
Između tih proređenih stanica **Simplon-ekspresa**, koji je Evropom huktao kao ponosni naslednik **Orijent-ekspresa**, Miodrag Bulatović je, sav od ognja i od duše, pretresao, sam pred sobom, svoj dotadašnji književni život. Od ognja - da spali sve mostove za sobom. Od duše - da spase sve što se i spasavati ne treba.
Miodrag Bulatović je postigao književni uspeh u svetu, iz svoje zemlje, a da za uspeh u svojoj zemlji i nije znao. Uspeo je u svetu iz zemlje u kojoj je svaki uspeh sumnjiv, a uspeh u svetu - porok. On se tom poroku odavao neprestano, do kraja, sa strašću i bez ikakve zadrške. Bez pomisli na nepredvidive posledice i da put do uspeha može biti i put bez povratka.
NJegovi uspesi su se zasnovali na njegovom daru, na njegovim velikim porodičnim nesrećama, i u sopstvenom golom životu u velikim nevoljama. Trebalo je imati te nesreće i život u tim nevoljama, da bi se njegov dar, u pravoj meri, pokazao u snazi muke i raskoši nevolja.

**ĐAVOLI** ISPOD ZAVESE
KADA su se ateisti u njegovoj ostrašćenoj zemlji najviše sporili sa Bogom, dokazujući mu da je odavno mrtav, on, Miodrag Bulatović, dobro je znao o čemu se radi. Dok se Bog pravio mrtvim, što mu je jedino preostajalo, on je iskoristio ideološku nebudnost ateista i napisao svoju prvu knjigu priča **Đavoli dolaze**. Bila je to njegova tajna zavera sa Bogom i javna objava pakta sa đavolima.
Posvećeni ubijanju Boga u narodu, ateisti na vlasti doživotnoj, nisu se nadali đavolima. I samo u prvi mah bili su zatečeni, dok nisu shvatili da su i đavoli božji. Potom su se na njih ostrvili.
Dar mu prvo nisu sporili, da bi osporili one koje je pisanjem oživeo. Junaci njegovih pripovedaka, ljudi iz krvavog podzemlja Beograda: mitomani, promašene sudbine, protuve, seksualni manijaci i manijaci uopšte, pomerena i nakaradna lica kakva se susreću po jazbinama i stratištima, kleptomani i ubojice golubijih srca, izručeni su surovoj egzekuciji budnih književnih kritičara u književnosti, koja se, u vremenu narodnog usrećenja i opšte budnosti, u prepoznavanju i razobličavanju neprijatelja, delila na moderniste i realiste.
Kada su se njegovi **Đavoli dolaze** provukli ispod gvozdene zavese, nemalim njegovim trudom, i prevedeni na osam jezika, stekli književno građanstvo u slobodnom svetu, promocijom u osam prvih evropskih metropola, onda su u njegovoj zemlji počeli da spore i njega. NJegov do tada priznati dar, mada pogrešno usmeren, proglašavan je teškom bolešću, jer su njegove teme sve iz najmračnije oblasti ljudske psihe i ljudske svesti. Oni koji su se usudili da ga i napadima spasavaju, oglasili su njegov dar spasonosnom nemoći.
- Gospodo đavoli, oprostite im, znali su šta rade - pomislio je Miodrag Bulatović, dok je **Simplon-ekspres**, ispraćan dostojanstvenim piskom otpravnika vozova, napuštao stanicu u Strazburu.

SUPERLATIVI O - SEBI
KADA su prvi put hteli da mu sude za sve na šta se do tada pisanjem usudio, poželeo je da osvaja zabranjeno, jer ga je zabranjeno osvajalo.
Od tada svaka njegova misao o slobodi postajala je verodostojan dokument slobode, jer drugih misli o slobodi u javnosti više nije bilo.
Postajao je prorok slobode.
Tamo gde je ušao, išao je sve dublje nego što su to svi, sem njega, u njegovoj zemlji želeli, nego što se smelo i što se dozvoljavalo.
Pristao je da bude raskalašna savest srpske književnosti i veliki skandalizator među srpskim piscima.
Među srpskim piscima zavist nikada nije suzbijana, pa je bujala do mile volje. Zavist svakoga na svakoga. Zavist svih prema njegovim uspesima u svetu, koja je jedino u napadima na njega ujedinjavala realiste i moderniste, iznenada i isprve stvorila je mit o Bulatovićevom uspehu.
Taj mit kaže kako je on, Miodrag Bulatović, baš prvi primerak svoje knjige **Đavoli dolaze** poslao prvo u Švedsku, jer odmah valja pucati na nobelovku. Taj primerak je bio adresovan na ime Pera Lagerkvista, velikog pisca, nobelovca od 1951, čuvenog izdavača i prvog čoveka Nobelovog komiteta. U propratnom pismu, u formi **za moju knjigu kažu...**, on, Miodrag Bulatović je, po tom mitu, napisao sve one superlative koje su, po njemu, za njegovu knjigu i njega kritičari trebalo da kažu:
Da je neočekivana, da je genijalna, a autor ingeniozan, da pokazuje bogomdani dar kakav se jednom u veku javlja, da ima već nezapamćen domaći i da će imati i veći inostrani uspeh. Per Lagerkvist, dobro vaspitan čovek, poznat po večitom smešku, blage naravi, pažljiv prema piscima, znalac njihove osetljivosti i vičan da podiđe, odgovorio je njemu, Bulatoviću, ponavljajući sve njegove superlative o knjizi kao svoje, počev od toga da je genijalna, da bi, na kraju pisma, završio žaljenjem što u Švedskoj nema zasad tako dobrog prevodioca za tako veliku knjigu. On je, potom, kaže mit, primerke svoje knjige slao svetskim izdavačima, sa kopijom pisma Pera Lagerkvista kao recenzijom, dodajući da se on ponegde i ne slaže sa tolikim pohvalama, koje su mu i neprijatne. Tako su **Đavoli dolaze**, po đavolskoj zamisli autora, osvajali svet.

ZAŠTITNIK SVOJIH JUNAKA
ON taj mit o sebi nikada nije osporavao, jedino je pokušavao da ga autorizuje, ispričavši kako je prvi primerak romana **Crveni petao leti prema nebu** opet prvo poslao u Stokholm i opet Peru Lagerkvistu, ali i sa pismom Pera Lagerkvista o genijalnosti knjige **Đavoli dolaze**, dodavši kako se za novu knjigu već smatra da je genijalnija od prethodne o kojoj su i takva mišljenja koja smatra i preteranim. Per Lagerkvist nije smatrao da je preterao, već je, verujući u svoju recenziju, sve učinio da se roman **Crveni petao leti prema nebu** odmah prevede na švedski jezik i objavi u Stokholmu. Iz griže savesti prema autoru, zbog neobjavljivanja knjige **Đavoli dolaze**, Per Lagerkvist je srećno pronađenom prevodiocu sa srpskog jezika dao da odmah prevodi i drugu Bulatovićevu knjigu priča **Vuk i zvono**.
Prvi svoj roman **Crveni petao leti prema nebu**, on, Miodrag Bulatović, morao je da u svojoj zemlji brani žešće nego što se otadžbina brani, gde su odmah smislili da je to roman napada na sve ateističke svetinje, da forsira bolesne pobude ispod svakog htenja, da je crv u velikoj jabuci, da je prešao na stranu zla, da su mu uzori strani, a pogledi tuđi i da takvih ljudi-napola ljudi nigde nema izvan korica njegovih knjiga.
A on, trudeći se da pronađe tajanstvenu formulu živih i mrtvih stvari, samo nije pristajao na ono što se tražilo od njega.
Od njega se tražilo da opisuje idealne junake, polaznike socijalističke idile i večernjih škola, a on je uzvraćao da niko ne može poverovati u one koji ne postoje izvan zamisli socijalističkih ideologa svenarodnog usrećenja. Polaznici večernjih škola dolaze iz svojih nesreća i vraćaju se u njih. Za idealne je u jeziku malo reči, zato što su nestvarni, a on se ponosio što mu je jezik bogat.
Nije dao na svoje junake, pa potom ni na sebe.

NASTAVLJA SE