Odluka četiri generala

Milovan Vitezović
NIJE krivio one koji ga nisu razumevali. NJih je samo žalio. Ali nije podnosio one koji su ga u lice veličali, samo u četiri oka, jer su bili kukavice i nisu se usuđivali da i pred ikim drugim, a kamoli javno da to kažu, jer se o jeresi zavetno ćuti, a on je bio jeretik. Takvi su očekivali njegovu stalnu zahvalnost što ga ne napadaju i što o njemu ćute.
Hoće li ga Sartr sačekati u Parizu?, upitao se dok je **Simplon-ekspres** pristajao u Nansiju.
Žan-Pol Sartr, pisac, filozof, koji smatra da je čovek slobodan i da bira sam šta će biti i da je u izboru svom odgovoran pred sobom i pred onima koji su pogođeni njegovim izborom, izabrao je da bude savest sloboda svoga vremena. Iz izbora i iz svoje odgovornosti za izbor, Žan-Pol Sartr je dosta putovao, po nalozima savesti, dok mu se svet bez sloboda usput lupao o glavu.
Došavši u Beograd da sagleda stanje sloboda u Jugoslaviji, Žan-Pol Sartr je imao i zakazani i razgovor i susret sa srpskim piscima, jer je pisanje mera sloboda i jer su pisci barometri pritisaka vlasti.

SMIRUJUĆI ANDRIĆ
TAJ susret je valjalo da bude sa biranim srpskim piscima, ko zna gde i ko zna kako za susret izabranim, i javan, ali samo za njih.
Samo je Miodrag Bulatović za taj, za njega sudbinski susret, izabrao sebe, saznavši za njega na volšeban način, i pojavivši se u Udruženju književnika Srbije kad i Sartr, da ga više književni komesari nisu mogli udaljiti bez skandala pred gostom. Ako se kod nekih i javila takva namera, sprečio ih je smirujućim pogledima srpski nobelovac Ivo Andrić.
Svi koji su bili izabrani da se sa njim sretnu, izgovarali su pred Žan-Polom Sartrom, skoro šapatom, svoja imena, iz nekog bojažljivog poštovanja, u kome je, čini se, bilo i straha da u nečemu mogu biti otkriveni.
Jedino Miodrag Bulatović nije rekao ime, ali je, pre nego što je pružio ruku, odmah sunuo:
**Priznajte, Sartre, da me niste čitali.**
Činilo se da od Sartrovog odgovora zavisi hoće li mu pružiti ruku.
**Osim knjiga gospodina Andrića, malo sam knjiga srpskih pisaca čitao**, priznao je Sartr, sa rukom podignutom za rukovanje: **Ali sam polazeći u Beograd uzeo kod Galimara jednu veoma zanimljivu knjigu Le cog rouge, autora čije ću srpsko ime teško izgovoriti...**
**Ja sam Miodrag Bulatović! Pojava!**, Bulatović je dohvatio Sartrovu ruku, potresajući je srdačno, bez namere da je skoro pusti: **Zovite me Miša!... Samo Vi!... Može i neko kome samo Vi dopustite... Miša, Sartr, Miša!**
**Miša, Vi ste u Parizu već poznati. Od mene ste poznatiji, svakako!**, Žan-Pol Sartr je odahnuo, jer je pred njim bio pravi pisac, svake hvale vredan: **U Parizu Vas čekamo.**
**Moj **Crveni petao leti prema nebu**. Ako uđe u crnu rupu - osvetliće je.**

ŽIVI JUNACI
OBJAVIVŠI roman **Crveni petao leti prema nebu**, Miša Bulatović je zinuo do neba. Samo mu je nebo bilo nepce. Tako je sa Sartrom razgovarao pred svima, da puknu od zavisti.
Tako se Sartrov razgovor sa srpskim piscima odmah pretvorio u razgovor sa Ivom Andrićem i Miodragom Bulatovićem.
**Imate pravo, Sartre!**, odobravao je Miša Bulatović: **Moji junaci su, iako napisani, življi od svih stvarnih ljudi koje ste danas u Beogradu sreli.**
Svi razgovoru prisutni srpski pisci su se veoma značajno zgledali.
- Neka čuju! - pomislio je Bulatović.
Žan-Pol Sartr je čestitao Miši Bulatoviću na velikoj hrabrosti, ali je čestitao i Jugoslaviji, kao zemlji slobode u kojoj se sve može reći.
Ova čestitka se Miši Bulatoviću učinila neobičnom, ali on se i radovoao svemu neobičnom: Ume Sartr!
Žan-Pol Sartr i Miša Bulatović su se pozdravili sa istim pozdravom: **Doviđenja, u Parizu!**
Miša Bulatović je i mislio da dođe u Pariz, da se iz njega javi svojim izdavačima, pa ako ne može ostati da stekne bar adresu za pisma, jer su u Beogradu izgleda počeli da mu preturaju i selektuju poštu.
Sutradan su beogradske novine donele dve vesti državne agencije Tanjug.
Prva vest je izveštavala jugoslovensku javnost da je predsednik Jugoslavije maršal Josip Broz Tito primio francuskog filozofa i književnika Žan-Pola Sartra i zadržao se sa njim u srdačnom razgovoru.
Druga vest je opet bila o Sartru, kako je, u razgovorima sa srpskim piscima, govorio o saradnji u kulturi Francuske i Jugoslavije, pomenuvši i knjigu Miodraga Bulatovića objavljenu na francuskom, i kako je posebno čestitao Jugoslaviji na ostvarenim velikim umetničkim slobodama.
Ume Sartr - spasao ga je, bar za neko vreme.

ROMAN NA LOMAČI
JERETICI se nikada ne amnestiraju, ako se i neko vreme, iz viših ili drugih razloga, ostavljaju na miru.
Jeretike su oduvek anatemisali i proganjali. A sada u drugoj polovini dvadesetog veka jeretike anatemišu i proganjaju u zemljama socijalizma, realnog i nadrealnog, ateisti kao državotvorni vernici.
On, Miodrag Bulatović, bio je ateistički jeretik, jer je verovao u sebe, tamo gde se smelo samo verovati u velikog vođu i nepogrešivost njegovih satrapa. Takvi su, nekad, spaljivani na oltarima pravovernosti. NJega je svet spasavao od onog što su mu mogli. Trebalo mu je spaliti ono sa čime ide u svet, pre nego što se svet u to umeša.
Dobar i plodan pisac sam nudi česte prilike za svoja stradanja. I on, Miodrag Bulatović, nesebično je ponudio priliku koju su morali iskoristiti. NJegov novi roman **Heroj na magarcu** već u Beogradu odštampan u 30.000 primeraka, da se nijedan ne nađe u ruci čitaoca, spaljen je, bez javne zabrane, odlukom četiri generala, u srpskoj književnosti raspoređena. Magarac je dobra, biblijska žrtva. A heroji su oduvek žrtve svoga karaktera.
Kad mu knjiga gori, piscu cvrči duša - osetio je Miodrag Bulatović.
Iskreno pisanje je postalo opasno i po junake i po pisca.
Koliko je u svetu bio objavljivan više, koliko su se ponavljala izdanja, toliko su ga u njegovoj zemlji hteli da izbace iz srpske književnosti, u koju je, ruku na tačno srce, i ušao silom. Svoga dara. Sad, činilo im se da se za to bliži čas. Progonjeni je uvek pomalo zver i to je draž lova.
Upredali su mu zablude i vešali ih mu o vrat. Ako kraj dignu na viši nivo - visiće.
Tako je, u hipu, odlučio, čuvši za spaljivanje odštampanog romana i poslednje verzije rukopisa **Heroj na magarcu**, poći će tamo gde ga zovu i čekaju - u Pariz.
Na ovaj odlazak se spremao pola decenije, obnavljajući uredno vize, tokom kojih je postao najpoznatiji i najčitaniji mlađi pisac u svetu.

NASTAVLJA SE