Niz Balkansku - na Monmartr

Milovan Vitezović
PARIZ je mesto sa hrabrošću da sve darovite prima. U njemu se ili uči za genija, ili se genije promoviše. Zato i genijalni odlaze u njega. To je mudar grad koji ume da sluša i gleda. Odlagao je dolazak u njega, sa željom da, kad dođe, malo zakasni na svoju promociju.
Kako se samo brzo spakovao. U malu torbu strpao je ono što se iz njegove duše prelilo. Po srpski primerak svojih knjiga, prvu verziju rukopisa romana **Heroj na magarcu**, koju će opet morati dorađivati i nezavršeni rukopis drame **Godo je došao**, u slavu apsurda i Beketa. Najnužnije nije brže uzimao ni iz rodne kuće, kao dete, u čestoj glavospasnoj ratnoj bežaniji ispred Nemaca ili Italijana, a bogami i svojih.
Bio je furija niz Balkansku ulicu ka železničkoj stanici, zapevši usput o veliku kartonsku mapu za crteže na hamerima slikara Uroša Prvog Toškovića, koga su iz milošte zvali i Uroš Ludi.
**Kuda ćeš sa tim niz usku ulicu?**, viknuo je Miodrag Bulatović umesto pozdrava, izmičući odgovoru.
**Niz Balkansku - na Monmartr!**, vikao je za njim Uroš Prvi Tošković: **Više me videti nećeš, ako me vidiš, pričinio sam ti se.**

VAŽAN RAZGOVOR
ONOME ko tako odlazi, sve ide pod nogu. Tako su mu se noge našle na papučici voza Simplon-ekspres, spremnog za polazak, kao da je otpravnik voza umesto na sat na njega pogledavao.
Iza njega je, kao po peronima prolivena ostala zavist kolega. Koliki li će biti gnev njihov: što im je tu zavist morao prirediti kao vatromet.
**Tri puta meri, pa jednom seci**, pamtio je Miodrag Bulatović kako se govorilo u njegovom narodu, u večnih paćenika u duševnim vrletima Crne Gore, u ratnom vremenu njegovog detinjstva, kada se nije imalo ni čime meriti, ni šta seći, sem tamo gde je čovek najtanji.
Sada je u mah presekao, to što celim putem meri. Da mu ta misao koju snura od Beograda natrag ne povuče voz ispred Pariza?
Verovao je da ne beži, da se ne izmiče od pritiska režima, već da samo želi da sve osmotri sa strane.
Kada ga budu pitali: Otkud u Parizu? Šta ga je dovelo? Odgovaraće: **Idem putevima novog romana.**
**Što da budem Pasternak kad sam Bulatović?** U svome odlasku video je i dug prema svome pesništvu.
Iza njega je u Beogradu ostao jedan rastavom završen brak, koji se tako raspao da ga ni uspomene na njega ne obavezuju, jedna privatna istorija je sklopljena u porodici čuvenog istoričara. Zauvek.
**Razgovarate sami sa sobom?**, upitao je kondukter.
**Upravo sam jedan veoma važan razgovor završio**, rekao je Miodrag Bulatović. **U svoju korist!**
**Čestitam, gospodine klasiče**, rekao je kondukter. **Jesam li Vas dobro oslovio?**
**Savršeno!**

POTVRĐENA GENIJALNOST
OD Beograda do Pariza, kome se, evo, približava, u vagonu druge klase Simplon-ekspresa, u kome je bio Miodrag Bulatović, smenilo se šest konduktera. Bulatović je, ne štedeći reči, vežbao konverzaciju: svu šestoricu, odmah po pojavljivanju, uveravao je da će ih zapamtiti istorija svetske književnosti, jer su bili kondukteri istorijskog voza koji je njegov genije dovozio u prestonicu svetske kulture, gde će se uspostaviti njegovo mesto klasika u svetskoj književnosti, koje je već časno knjigama zaslužio.
Uvek kada je Miodrag Bulatović počinjao prvi dugi razgovor sa novim kondukterom, dok je ovaj vršio kontrolu putnih karata, jedna prilika kartonom zaklonjena promicala je hodnikom vagona, iza kondukterovih leđa, neopažena, u deo u kome su već pregledane karte. Pošto njegovoj pažnji ništa nije promicalo, a gledajući u konduktera gledao je i na hodnik, Bulatoviću se ta prilika uvek pričinjavala Urošem Prvim Toškovićem, što je on smatrao prividom. Zar mu nije rekao sam da ga više neće videti, i ako ga vidi, pričinio mu se.
Ne samo da je u svoju genijalnost uverio sve konduktere, nego je u nju uveravao i sve saputnike koji su se u kupeu smenjivali dan i noć: bilo da su Jugosloveni, Austrijanci, Nemci ili Francuzi, i oni su iz voza izlazili na svojim stanicama, rešeni da u prvim knjižarama potraže Bulatovićeve knjige.
Sa obaveznim balkanskim zakašnjenjima, sa od duge vožnje rastresenim putnicima, Simplon-ekspres se, najzad, približavao Parizu.
Pred Parizom je srpski pisac Miodrag Bulatović prešao iz vagona druge klase u vagon prve klase, jer u Pariz treba ući samo iz prve klase. Uostalom, i kada je u Beograd dolazio, promenio je klasu.
Zaključavši se u ve-ceu prve klase Miodrag Bulatović se dobro umio i pred ogledalom, zajedno sa svojim likom u njemu, dobro pazeći da lik ne zabušava, ponovio svoju književnu zakletvu:
**Ti si poseban i genijalan. Sasvim si neponovljiv. I kada ti je teško, pomisli: kako je samo teško onima koji nisu genijalni, a koji su ponovljivi? Tamo gde ideš, znaju ko im dolazi i moraš im se takvim pokazati. Budi iznad svega dok svoje ime i delo budeš proslavljao**.
Onaj iz ogledala mu je namignuo:
**Evropa samo tebe čeka**, doviknuo mu je.

GDE JE SARTR?
ZAČUĐENI voz je u Pariz dugo ulazio, a Miodrag Bulatović se, gledajući ga i tražeći pogledom razglednice do kojih se u Beogradu moglo doći, zavetovao Gradu svetlosti.
Svakog dana će prolaziti kroz Trijumfalnu kapiju. Svakog jutra će se peti na Ajfelovu kulu. Svake nedelje će namigivati Mona Lizi. Samo da ne zaboravi da je u Parizu, jer je u Grad svetlosti došao da postane svetionik. U Parizu će voditi ljubav bez predumišljaja. Bude li morao uzimati nevinost - odbrojavaće. I odmah na prvom koraku mora pokazati žestok otpor prema mitovima koji nisu o njemu.
Simplon-ekspres je ušao u parisku stanicu u Perpinjanu brekćući, jer je u njemu pun sebe bio Miodrag Bulatović, siguran da od ove stanice počinje pariski Bulevar uspeha.
Izašavši iz voza na peron, oduprevši se nogama čvrsto o parisko tle, Miodrag Bulatović se osvrtao po peronu, tražeći pogledom filmske kamere, uveren da se u zemlji velike filmske kulture i tradicije, još od braće Limijer, snima svaki ulazak voza u stanicu. Dok se on osvrtao, tražeći kamere koje nije ugledao, među onima koji su peronom izmicali pričinila mu se prilika Uroša Prvog Toškovića.
A onda je Miodrag Bulatović prišao prvom službenom i uniformisanom licu i upitao:
**Gde je Sartr?**
Čovek je bio zatečen. Ne zna. Čak se i postideo toga. Takvi su Parižani.
**Ja sam Miodrag Bulatović. Pročitajte me. Može Sartr da vas pita!**
**Da, gospodine!**, takvi su zaista Parižani.

Nastavlja se