Kako izgleda večnost?

Milovan Vitezović
DRUGI ljudi od umetnosti i kulture kad su u Pariz dolazili, dolazili su sa spiskom muzeja koje će posetiti. On, Miodrag Bulatović, došao je u Pariz sa imenikom, popisom onih koje će naterati da ga upoznaju. Ni dana bez poznanstva. Greh je u Parizu gubiti dane. Imenik se može samo povećavati. Svakoga dana ponekoga mora štiklirati. Samo će Sartra zaokruživati, dok neko drugi i to ne zasluži. Kako će se uveriti koliko je mudar grad, ako u njemu ne stane uz Beketa, Dalija, Ženea, Prevera, Pikasa, Joneska, Šagala, Siorana? Taj svoj popis Miodrag Bulatović je smatrao toliko vrednim da ga je držao u novčaniku, sa novcem, u džepu na levoj strani srca.
Osvrnuvši se još jednom po pariskoj železničkoj stanici, Miodrag Bulatović je ponovio sebi ono što je pre više od decenije opet sebi rekao u Beogradu, pristigavši na stanicu:
**Sad ćemo malo da prevrćemo krovove, nadole!**
**Sen-Žermen-de-Pre!**, kazao je Miodrag Bulatović taksisti.
**Da, gospodine**, taksista je vozeći odmeravao koga vozi: **Sen-Žermen-de-Pre, hotel**, kazao je: **Ja sam Miodrag Bulatović, pročitajte me. Možda ćete me voziti sa Sartrom.**
**Momenat, gospodine!** - taksista je pristao na Trgu Fistenberg, pred knjižarom Ekim de Paž, iz koje se očas vratio sa Bulatovićevom knjigom u rukama: **Morate mi se potpisati, gospodine.**

JESTE LI ME ČITALI?
MIODRAG Bulatović je rado potpisao knjigu, a taksista mu sa zadovoljstvom nije naplatio vožnju, ostavivši samo svoju posetnicu.
**Žan-Pola Sartra i vas voziću svuda**, topio se od ljubaznosti taksista.
Dobro je počelo - sa tom mišlju je Miodrag Bulatović ušao u hol prelepog hotela Sen-Žermen-de-Pre.
Hotel Sen-Žermen-de-Pre je sigurno skuplji od drugih hotela u istom kvartu, a on nije od onih koji se novcem razbacuju. Ali bolju adresu u Parizu, sa koje će se javiti izdavačima u celom svetu, nije znao, bar dok ne napravi karavan izdanja roman **Heroj na magarcu**.
**Jeste li me čitali?**, pitao je portira.
**Ne, gospodine Bulatoviću, nažalost**, portir se trudio da tačno prepiše podatke ovog gosta.
**Svaki propust se može ispraviti**, rekao je, smeškajući se. **Vi bar imate vremena.**
**Koliko ćete ostati, gospodine?**
**Dugo. Dovoljno dugo da pročitate moje knjige i da o njima porazgovaramo... Vaše mišljenje će mi dobro doći**, smešio se i dalje Miodrag Bulatović, uzimajući ključ, a onda se u svojoj iscenaciji povratio: **Da li me je Sartr već tražio?**
**Niko Vas nije tražio, gospodine**.
**Pošaljite telegram Sartru da sam stigao i da sam tu.**
**Ali, Sartr je tu, pored...**
**Pošaljite telegram, baš zato.**
**Imate li još prtljaga, gospodine?**, pitao je lakej hotela, odmeravajući omanju putnu torbu.
**Teglim ceo Balkan, zar ne vidite?**, kazao je Miodrag Bulatović, sa rukama u džepnom bilijaru.

DOLAZIM - ČEKAJTE ME
ŽAN-Pol Sartr se, najzad, pojavio. Došao je u hotel San-Žermen-de-Pre, sa dva telegrama u rukama. Jedan je bio iz Beograda, a drugi odavde iz hotela. Po telegramu odavde je odmah stigao, a telegram iz Beograda je poneo da se opravda što Mišu Bulatovića nije sačekao na železničkoj stanici u Perpinjanu. U telegramu iz Beograda je pisalo: **Dolazim u Pariz. Čekajte me. Bulatović.** I on ga je čekao na Aerodromu **Orli**. Dočekivao je dva dana sve avione svih kompanija koji su iz Beograda poleteli ka Parizu.
**Miša, izvinite me, nisam se setio Perpinjana, otkad stalno letim**, pokušao je da se opravda Žan-Pol Sartr.
**Važno je da sam tu**, Miša Bulatović nije dozvolio Sartru da se pravda.
**Važno je da su Vas pustili**, Žan-Pol Sartr je ili sve znao, ili je sve naslutio.
**Za sve za šta se čovek može napasti, mene su kao pisca napali. Iz najtežih oružja, iz usta generala pisca.**
**Važno je da su me pustili. I vlasti i pisci.**
**I pisci?**
**Videli ste ih. Podeljeni su u dve struje. A obe su htele da me odvuku u dubinu, u konačno potonuće. Vlasti znaju da sam izašao iz zeme, pisci još ne znaju, srećom!**
**Pisci?**
**Najznačajnije je da vas nisu naterali da i Vi napadnete sebe**, isticao je Žan-Pol Sartr kako je strahovao za njega, to je na istoku pojava, a Jugoslavija ipak nije toliki istok.
**Zaboravili ste da sam ja najveći nevaljalac na Balkanu i koliki sam ja bezobraznik, a tek bezobrazni imaju šta da brane... Moji gorštaci u divljem kanjonu reke Tare to zovu zrnom časti. A ono se brani žešće nego zenica oka, a toliko je... Nego, pustimo sad to...**, Miša Bulatović je dobro znao da se to neće dugo pustiti, ali je hteo da Sartra pita za zdravlje i da mu tako na pravi posredni način iskaže svoju zahvalnost za ono u Beogradu, za koje mu tamo nije mogao zahvaliti: **Kako je, kad ste večni?**
**Zasmejavate me.**
**I večnost se može zasmejati. Ali tom smehu mora da je i eho večan.**
**Kakva večnost? Star sam!**
**Starost je samo mala osveta večnosti**, smejao se Miša Bulatović ne dozvoljavajući Sartru ni da posumnja, a kamoli odbije večnost koju mu tako srdačno nudi.
Čudan neki čovek - mislio je Žan-Pol Sartr, odmeravajući Bulatovića svojim žmirkavim pogledom: Došao kao prognani, a smeje se. I zdravo se smeje.
**Starost je samo patina večnosti, da joj ubije onaj neprijatni sjaj. Da nije starosti, večnost bi bila obična lakirovka**, nastavljao je Miša Bulatović, još strasnije i sa smehom.
Bože, još ću mu poverovati - pomislio je Žan-Pol Sartr, osetivši da je do sada o Miši Bulatoviću brinuo iz svojih nadzora o slobodama kao o dobrom piscu kome se slobode uskraćuju i koga proganjaju, a da će od sada o njemu brinuti, kao o nekom ko mu je, na poseban način drag. Hoće li u ovom čudnom čoveku steći prijatelja, koji tako svojeglav neće ući u njegove sledbenike i istomišljenike?
**Sad kad ste tu, mi ćemo sve da Vam...**, zaustio je Žan-Pol Sartr da kaže ono što je mislio i što je smislio, očekujući Mišu Bulatovića, pre nego što je došao da ga ovde sretne.
**Ništa Vi i ništa vi ostali, nećete činiti za mene, kad sam tu...**, Miša Bulatović je rešio da odbije svaku pomoć: **Kad sam ja tu, zahvalan Vama što sam tu, ja ću sve sam činiti za mene... Došao sam u Pariz da se uverim da postojite... Da niste samo moja fikcija... Ja se svoje mašte plašim... Došao sam da stanem uz vas i da se uverim da postojim i ja, da sam sebe nisam izmislio... Izašao sam iz azila, uveravajući sebe da sam zdrav... Mentalno zdrav... U to se samo sam mogu uveriti... Odakle dolazim, tamo su mi prijatelji bili psihijatri doktor Ivarkić i doktor Jerotić... Kod njih sam čitao Vaš esej **Temporalnost kod Foknera**. Kod njih ste mi bili učitelj...**

NASTAVLJA SE