Momenti života na ekserima

Milovan Vitezović
UROŠ Prvi Tošković, u Beogradu zvan Uroš Ludi, koga je u Parizu Miodrag Bulatović iz milošte nazvao Uroš Luđi, crtač čovekove sudbine, koji povlači linije života koji meri ljudske senke, umalo da ostane bez svoje senke, pre nego što ju je u Parizu proslavio.
Slavu prvog crtača Balkana Uroš prvi je stekao kao student Likovne akademije i proslavio se diplomskom elegancijom, kad je po diplomu došao u odelu od iscrtanog plavog pak-papira.
Umesto da upiše specijalku u Beogradu, Uroš Prvi je došao u Pariz, da se onesvešćuje crtajući ljudske glave, jer nema crteža bez glave, dok se u celom svetu ne počne govoriti: **U Parizu se ne događa ništa, osim glava Toškovića**.
Obreo se Uroš Prvi Tošković na bulevarima Pariza, i pod mostovima Sene na više mesta istakao natpis: **Ne uznemiravaj!**.
Onesvešćivao se Uroš Prvi od gladi i crtanja i da bi imao čim i na čemu da crta i da pojede preostalo ako ga bude, počeo je tokom prepodneva da kreči stanove francuskih građana, govoreći svakome po pogodbi: **Bićete najpametniji, ako ne dozvolite da bilo ko prefarba ono što sam ja krečio**.
Od krečenja pre podne i crtanja po podne Uroš Prvi nije bio ništa manje gladan. Riba je bila jeftinija od mesa, a smrdljiva riba jeftinija od sveže. I tako se desilo da umalo ostane bez senke.
Uroš Prvi je dobio trovanje, pavši s merdevina molerskih kao sveća.

SVETLOST JEZIVA STVAR
KADA je oči otvorio, Uroš Prvi je prvo video policajca i časnu sestru u belom. Poneli su ga u bolnicu, pozvavši mu ovde jedine i najbliže Miodraga - Dada Đurića, slikara, i Miodraga Bulatovića, književnika.
Dado Đurić je psovao život i plakao nad bratom po tušu, a Miodrag Bulatović je samo rekao da smrdi na ribu. Potom su oba Miodraga, kao jedini i najbliži, potpisali doktorima da Uroš Prvi Tošković može biti operisan na vlastitu odgovornost.
**Sad su ga rasjekli od učkura do grla bijela, izvadili su i stavili na sto njegova crijeva, želudac i gušteraču... i sad ih ispiraju**, Dado Đurić je govorio kao da vrši prenos događaja, a onda jauknuo: **Kuku, Bule, šta potpisasmo? Lele nama, što potpisasmo?**
**Potpisali smo jer nije Uroš Ludi da umre, on je Uroš Luđi da živi**, smejao se Miodrag Bulatović, smehom i grimasama, koje su ga i bolele: **Nije on te sreće da umre!**
**Biću lijep leš, spolja i unutra**, rekao im je posle operacije Uroš Prvi Tošković.
**I mrtav čovjek liči na čovjeka**, kazao je Dado Đurić.
**Užasavam se prljavih leševa, kako se raspadaju po kamenjarima, koje sam gledao oko mog sela u Bratonožićima.**
**Šta nam pričaš o detinjstvu tokom rata, a znaš da ne podnosimo sentimentalnosti**, Miodrag Bulatović je izašao iz bolesničke sobe, dok je za njim pošao i Dado Đurić.
**Samo nas nesreće mogu okupiti**, Dado Đurić je zavijao cigaretu.
**I to mi je neka nesreća. Vidiš da mu je bolje.**
**Valjda će preživjeti.**
**Hoće, ne bi on mogao ovde da umre**, Miodrag Bulatović je sačekao da Dado Đurić upali cigaretu, pustio ga da odbije dim, i onda ga značajno upitao: **Šta radiš?**
**Pod budnim okom moga galeriste, vješam o eksere momente svoga života**, Dado Đurić je pokušao da bude sarkastičan: **Slikam da se ne raspadnem**.
Govori li o sebi ili o meni? - pomislio je Miodrag Bulatović: **Još si mračan?**
**Ti bar znaš da je svjetlost jeziva stvar.**
Znao je.

PLIK OD - KIČICE
DADO Đurić je pokazivao žuljevit plik na srednjem prstu desne ruke: **Od kičice je, prije ga nijesam imao... Dobio sam ga otkad slikam raspeće na Beneriru...**
Miodrag Bulatović je pomislio kako je njemu žuljevit mozak. Ili žuljevito srce.
**Ja pravim sliku, a slika pravi mene. Ja hoću, a ona se ne da. To je kopanje. Kao da ruješ smrznutu zemlju.**
Kao da ruje tvrdu dušu, išao je za svojom mišlju Miodrag Bulatović dalje za njim.
**Nikad kraja promjenama. Onda mi u jednom času slika kaže da je gotova...Tu je završeno jedno spasenje... Tu počinje drugo novo... Platnu se prilazi kako vjernici prilaze oltaru, onome što će učiniti oltarom. Slika se uvijek počinje kao žrtveno klanje**, Dado Đurić se trgao, kao da je tek postao svestan da se poverava: **A ti?**
**Šta ja?**
**Šta radiš, sem što si slavan?**
**Ja se rastačem**, odgovorio je Miodrag Bulatović, zatečen u pitanju slave, jer kad ga neko nešto ovako, na prepad pita, i nema spreman odgovor: **I s ove i s one strane Sene**.
**Pazi se!**
**Hvala ti**, šta da ispisniku kaže: Pazi se!
**Preveliki je ovo grad pa je u njemu i grdna kanalizacija. Ja sam mislio: odneće me... Kanalizacija me je oterala u selo Heruval par Montžavul... Sad sam u Parizu, a nisam u Parizu**, pojasnio je Dado Đurić, upitavši: **A pišaš li šta?**
**Jedva... Doradio sam ono što sam iz Beograda doneo... Dobro doradio**.
**A novo? Pišeš li novo?**
**Novo nisam ništa počeo...**, što nije počeo, mislio je, neka ga i ne pita, jer za to ni sebi nema odgovora.
**Kad se vraćaš?**, pitao je Dado Đurić direktno, bez okolišanja.
**Gde da se vraćam?**, presekao je Miodrag Bulatović.
**Tamo gde ćeš napisati ono što ćeš, opet, ovde da dorađuješ**, Dado Đurić nije čekao odgovor, već je, sa uzdahom, otključavao auto: **Mi nismo doneli ništa što ćemo da dorađujemo... i tvoje boje su u jeziku... Ti si uspeo i nikome ne moraš da priznaš poraz!**. Miodrag Bulatović mu je samo mogao odobriti, ali što da mu odobrava ono što obojica dobro znaju.
**Slušaj, imam burić crmničkog vina. Ozbiljan burić. Poslao mi je moj slavni ujak Mirko KuUjačić,on misli da je još uvek ovo njegov međuratni Pariz. Ako ti ustreba, javi se... Da proslaviš povratak... Bar imaš sa kim... A sa francuskim vinima se povratak ne proslavlja...**

GODO ODLAZI
POŠAVŠI u Ulicu sen Žak, Miodrag Bulatović se više nije prvo peo na osmi sprat, već je pošao pravo na sedmi.
Na vratima stana Samjuela Beketa stajao je učtivo papir, na kome je pisalo: Nisam tu i ne čekajte me.
Na samom ulazu, u ragastovu vrata, ispod kvake stajala je zatvorena kutija za cipele.
Pristao je da mu očistim DŽojsove cipele, pomislio je Miodrag Bulatović, i dok se saginjao da uzme kutiju, kroz glavu su mu promicale slike uspeha budućih premijera komada **Godo je došao**. Slike su nestale kad se latio kutije. Bila je laka, ali nije bila prazna.
Miodrag Bulatović je sa posebnom pažnjom otvorio kutiju, da to nije uradio rasuli bi se milioni sitno iscepkanih papirića. Odmah je shvatio: iscepkan je rukopis engleskog prevoda komada **Godo je došao**. I ovo je bio odgovor Samjuela Beketa.
Nije išao liftom, već je strčao stepenicama, sav u jarosti sjurio se u Bulevar Argo i upao u majušni Beketov biro.
Samjuel Beket je stajo, licem uz prozor, i gledao čuveni zatvor Sante i njegove pitomce, dok jedni drugima na kanapu spuštaju poruke. Gledao je sa strašću predanog pozorišnog gledaoca.
**Ostavio sam Vam Vaš rukopis**, rekao je onim ustajalim glasom, ne okrećući se i gledajući zatvorenike sa istom pažnjom: **Malo sam bio nepažljiv, ali ćete ga Vi lako sastaviti... O svemu ostalome možete se obavestiti u Francuskoj autorskoj agenciji**.
**A to je?**
**Sve je kod njih. Neće biti moga junaka u Vašem komadu.**
**Nema ga ni u Vašem.**
**Recite to u Agenciji.**
Dramska pauza je potrajala: šta da mu kaže?
**Šta Vi hoćete?**, pitao je Samjuel Beket, ne okrećući se. A glas mu je stajao ustajao.
**Da mi priznate da ste najviše postigli kad ste promašili temu.**.
**Vi ste zubobolja**.
**Ali me iz Vaše vilice valja vaditi?**
**Vi ste varalica. Ali nisteni normalni!**
**Ja sam paranormalan. Evo, gledam u Vas i vidim onog koga nema.**


NASTAVLJA SE