Svađa sa Beketom

Piše: Milovan Vitezović


**ŠTA ste preduzeli? Šta sve?**
**Pojavio sam se!**
**Odnekud ste mi poznati, i to me veoma očajava.**
**Ne očajavajte, gospodine Beket...**
**Ko ste vi?**
**Jedan od lopova koji je spasen!**
**Vi ste varalica, ako se izdajete za svetskog Avgustina.**
**Ne očajavajte, gospodine Beket, jedan od lopova je osuđen na prokletstvo.**
**Otkuda li ste mi samo toliko poznati?**
**Možda sam jedan od Vaših junaka... i hoću da me autorizujete... Možda mi je dosta čekanja smisla koji ne dolazi...** Miodrag Bulatović se primakao špijunki, neka ga dobro osmotri: **Kada ste ovakve junake pravili, morali ste računati da se oni mogu i osamostaliti.**
**Vi ste apsolutna varalica!... Takvog šarlatana ni ja ne bih mogao da napišem**, iz glasa Samjuela Beketa nestajalo je ustajalosti.
**Ja sam alhemija, a Vi umete samo sa najjednostavnijim materijalima.**
**Ja Vas nisam napisao**, Samjuel Beket je bio sasvim siguran i sasvim odlučan.
**Ja sam vas dopisao već...**, Miodrag Bulatović je bio odlučan.
Ja Vas nisam napisao, pokušajte sa Sartrom.**
**Mi imamo istog junaka... A sa Sartrom se družim i nerazdvojni smo.**
**Vidi se na Vama!**, Samjuelu Beketu je špijunka povećavala nezvanog gosta pred vratima: **Ko ste vi?**
**Ja sam Miodrag Bulatović.**

GODO JE DOŠAO
**VI ste prevarant koji se izdaje za Miodraga Bulatovića... Vi ste prevarant što poznat postaje jer šeta sa Sartrom, koji neće da razgovara o uobrazilji mrtve zamisli... Vi ste prevarant jer hoćete da steknete slavu na mojoj temi...**
**Ja sam dočekao Godoa!**, uzviknuo je Miodrag Bulatović.
**Vi ste prevarant!**, vikao je Samjuel Beket, koji je znao da se Godo može svuda dočekati zato ga je i napisao, ali je sumnjao u pridošlicu: **Sa čim ste ga dočekali?**
**Sa Hamletovom dilemom!**
**Zato sam i otišao iz Engleske**, uzdahnuo je Samjuel Beket, u dramskoj pauzi, sa kompleksom Šekspira i izgovorio bespogovorne reči: **Vi ste prevarant!**
Miodrag Bulatović je shvatio da Samjuel Beket više neće progovoriti, ali je on morao izgovoriti svoje:
**Vi se pitate šta sam hteo komadom **Godo je došao**. Vaši simboli su isti kao pre deset godina, ali mi više nismo isti. Ako sam Vam parafrazirao naslov, odao sam počast. Počast za Godoov jubilej. Red je da se Godo pojavi. Moj Godo je pekar. Svet je gladniji za ovih deset godina... Ja znam da ste Vi, u duši ostali pobunjeni humanist. Nas dvojica bismo tu pobunu omasovili. Videli ste šta je ove godine onaj Martin Eslin u Londonu, posle predstave **Čekajući Godoa** u Rojal Kortu, napisao da ste moderni klasik, sa greškom, da su Vam siboli odviše jasni. Tu sam da Vas podržim i produžim novim simbolima...**
Miodrag Bulatović je zastao. Hteo je još da kaže: Ja humanizujem Vaše teme. Vi na sceni imate jedno drvo i jednu stenu. To je samoubilačka scenografija. Ili se obesi o drvo ili se baci sa stene...
A rekao je:
**Osećate li da smo nas dvojica sada u jednom komadu? Vi birajte, da li smo u Vašem ili mome... Zamislite da ste Vi Evripid a ja Anuj i odlučite. Ja junacima dajem nadu... Moj Godo, koji kod Vas nije došao, pekar je - za ceo svet... Osećate li miris toplog hleba? Osećate li da sprat miriše na hleb, da kuća miriše na hleb, da kvart miriše na hleb, da Pariz miriše na topli hleb?...Miris je odavde!...**
Miodrag Bulatović pomirisao je rukopis komada **Godo je došao** i odlučio da ga poljubi onako kako se u njegovom narodu ljubi prvi vrući komadić hleba od nove pšenice. Potom je rukopis ostavio u vratima Beketovog stana.
**Doći ću sutra u isto vreme, po autorizaciju.**
Posle je zadovoljno zviždao Pigalom. Toliko glasno da ga je i žandarm morao opomenuti. Izgovorio se jednom damom koja je išla ispred njega i koja je vredela tih zvižduka. Kod Francuza taj izgovor pali. I kod dama. I kod žandarma, ponekad!

LJUBAVNIK ŽORŽ
ZAR da mu iko promakne iz epohe, ako je u Pariz došao da upozna epohu lično, da joj se predstavi i da u nju sa ovacijama uđe, jer joj je i tako darom svojim najavljen? - brinuo je neprestano Miodrag Bulatović, naročito od časa svoga dolaska u Pariz. Samo se tako u toj brizi i nije mogao nikako mimoići sa Žoržom Simenonom, koji je iz Lozane dolazio da leta provede u Parizu, što ni pariskim listovima nije promicalo.
Novine su sada, više kao atraktivnu, negoli skandaloznu, zabeležile Simenonovu izjavu da je u svome šezdesetogodišnjem životu vodio ljubav sa više od deset hiljada žena. Kakva veličanstvena proslava šezdesetog rođendana!
Neka je i stotinama puta bila preterana ta izjava čuvenog moraliste, koji celog života smatra da je najteži posao ostati čovek, prenerazila je i Miodraga Bulatovića, erotmana na glasu koji je i sam taj glas o sebi širio i potvrđivao koliko je mogao, inače, tada, dok se iz šoka od izjave nije povratio, po sopstvenom priznanju sklonog seksualnoj megalomaniji i jačim fantazijama.
Možda bi Miodraga Bulatovića ta izjava Žorža Simenona i frustrirala, da je on ovim izrazom češće baratao, jer on frustraciju, kao ni izraz ni kao činjenicu, nije priznavao ni ženama, češće joj sklonim, a kamoli muškarcima.
Zato je Miodrag Bulatović i svoj susret sa Žoržom Simenonom, pošto ga je sačekao pred hotelom, počeo pitanjem o toj, verovatno i za njega, Simenona, preteranoj brojci obljubljenih žena, koja premašuje biblijske brojke harema careva Davida i Solomona, zajedno.
**Da li ste čitali roman **Aleksander plac?**, zatekao je Simenon neočekivanim pitanjem Miodraga Bulatovića.
Zatečen pitanjem, Miodrag Bulatović je odgovorio potvrdno, a da ni ime autora nije znao.

**SVETINJA** JAVNE KUćE
**ONDA, znate da Nemci, iz milošte žene zovu ovčicama?**
Potvrdio je. Šta sad može, nego da nastavi što je počeo.
**Ja te ovčice, te žene, brojim pred spavanje!**, nastavio je Simenon: **Tako ne mogu da zaspim, a da nisam sa ženom... Kako su te žene u javnoj kući, dok dođem u svoj stan, opet me uhvati nesanica!**
**Kada je to počelo?** - saučestvovao je Miodrag Bulatović.
**U ranoj mladosti, kada sam morao da zarađujem za porodicu, majka me je učila da zaradu negde treba poneti. Tako sam otkrio javne kuće... Kad imate novca, najsigurnije ga je odneti u javnu kuću... Vreme je novac, koji date prostitutki, za sat njenog uživanja sa vama...**
Žorž Simenon je nekuda žurio, a Miodrag Bulatović je pristajao za njim, ne dolazeći do reči, što se tako često nije događalo.
**Javne kuće su hramovi za seksualne hedoniste... Zar ne mislite tako?**, pitao je Žorž Simenon.
**Poštujem svetinju javne kuće**, rekao je Miodrag Bulatović.
**Najveće gostoprimstvo doživeo sam u javnim kućama... Retko mi se ko radovao kao što su mi se u njima radovale majstorice najstarijeg zanata na svetu**, nastavio je Žorž Simenon svoju moralističku apoteozu: **Život prostitutki piše bulevarske romane, koje ne čitam i ne pišem, ali u kojima učestvujem... Tamo su sve moje čitateljke. One me poznaju u dušu. Ja sam najveće književne ovacije doživeo u javnoj kući. Za mene je javna kuća mesto okupljanja svih pravih patrijarhalaca i propaliteta. Javna kuća je mesto katarze
naših drama. Uđeš u nju kao zločinac, a izađeš sa uhvaćenim krivcem.
**Maestro, kuda idemo?** - pitao je Miodrag Bulatović, zadihano, bio je posustala mladost za šezdesetogodišnjakom.
**Idemo na Jelisejska polja, da počistim neku. Tamo su najbolje i najneiskusnije majstorice najstarijeg zanata na svetu!**, rekao je Žorž Simenon: **One su i prikrivene i najskuplje, ali se vredi potruditi**.


K r a j