Nije bilo zavere

Piše: Miloš Miljković
OSLOBOĐEN svih optužbi, sa vraćenim epoletama, general Aleksandar Vasiljević kazao je u mikrofon reporteru Bi-Bi-Sija - tokom snimanja serije **Umiranje Jugoslavije** - da **ćutanje nije uvek zlato**.
Ne pristajući na ćutanje, najobavešteniji čovek Kontraobaveštajne službe JNA, mimo strogih pravila službe, progovorio je, međutim, pre gotovo 11 godina kao svedok uvertire u krvavu jugoslovensku dramu.
General Vasiljević ovih dana je ponovo u ulozi svedoka. Ovoga puta svedoka optužbe Karle del Ponte protiv Slobodana Miloševića. NJegovo svedočenje u Hagu pratite na prednjim stranicama našeg lista, a ovaj feljtonski prostor rezervisali smo da bismo podsetili čitaoce šta je general Aleksandar Vasiljević govorio kada je progovorio: kako je započeo raspad zemlje koji ni vojna sila u izbledeloj uniformi JNA više nije mogla da zaustavi.

PREVARA DRŽAVNOG VRHA
DA LI je sumnja da je vojni vrh pripremao puč, u kome bi Slobodan Milošević bio skinut s čelne pozicije u Srbiji, poslužila kao argument da bi **zaverenici**, generali Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Stane Brovet i Aleksandar Vasiljević bili penzionisani? Da li je Predsedništvo države u kome su bili Branko Kostić, Sejdo Bajramović, Jugoslav Kostić i Borisav Jović bili samo produžena ruka predsednika Miloševića? Da li je, najzad, žabljački Ustav najavio novu agoniju kolektivnog vrhovnog komandanta vojnih snaga nove Jugoslavije i zašto se požurilo sa izborom glavnih ljudi u vojnom vrhu pred sam dolazak akademika Dobrice Ćosića na kormilo treće Jugoslavije?
U ovim okvirima kreće se razgovor kolege Svetislava Spasojevića, uglednog novinara NIN-a sa generalom Aleksandrom Vasiljevićem, leta 1992. godine.
- Kroz isforsirano mnogobrojno penzionisanje generala u dva talasa stvoren je utisak da se JNA reorganizuje i da je taj delikatni posao započet od njenog vrha - ističe Vasiljević. - Tako je za veoma kratko vreme prepolovljen generalski sastav, a da fizionomija buduće vojske još nije bila usvojena. Veoma brzo uvidelo se da se pod firmom reorganizacije Armije obavlja svojevrsna čistka. Moguće je da će vam ovo zaličiti na veoma tešku optužbu, pa sam dužan da vam ove moje reči nešto detaljnije objasnim.
Na primer, mada u tom trenutku još nisu bili promenjeni propisi i kriterijumi ko može da bude pripadnik Armije, već su iz nje bili prognani svi generali Hrvati, Slovenci i Makedonci, bez obzira na to što su joj bili bezgranično odani!
Kao dokaz da je to bila čistka generala, služi i činjenica da su niže starešine, pripadnici istih nacija, ostali u JNA. Doduše, i oni su pomerani sa **selektivnih** dužnosti. Radi se, dakle, o velikoj prevari jugoslovenskog državnog vrha. Žrtva je širi vodeći armijski sastav. Setite se samo govora Slobodana Miloševića u Skupštini Srbije. Rekao je da Srbiji nije potrebna srpska vojska, jer ona ima Jugoslovensku narodnu armiju.

IZDAJA, ALI ČIJA?
GENERAL Aleksndar Vasiljević, koga će 5. oktobar zateći na izmišljenoj funkciji savetnika u Generalštabu, prvi se energično usprotivio zahtevu Slobodana Miloševića da Vojska Jugoslavije stane u zaštitu vlasti od **ulice**, rečima:
- Generali noćas biraju između sramne biografije i časnog pridruživanja svom narodu!
Osam godina pre oktobarskih događaja ražalovani šef Službe bezbednosti JNA je govorio: **Zabrinut sam neprimernim etiketiranjima i bezočnim lažima kojima se pošteni ljudi optužuju i rešenja o njihovoj sudbini i moralnom integritetu izriču, a da im nije pružena prilika da se o tome bar izjasne. Valjda pod firmom izdaje, pre bih rekao pod njenim pokrićem, ljudi su proglašavani izdajnicima ili sumnjivim i nepodobnim, zato što im ‘sestra hoda sa okorelim ustašama’. A taj uopšte nema sestru.
“No, to više nije važno, dovoljan je argument ako se priča. Ili da nekome brat, ili rođak, živi i radi u nekoj od bivših republika bivše Jugoslavije, uz najčešće dodavanje da je pristupio tamošnjoj vojsci ili policiji. Za neke su ovakve glasine bile presudne, dok se za druge prećutkuju. Za mene, kao čoveka iz KOS-a, ostaje dilema - jesmo li bili u pravu što stvarni podaci o rodbini negde u Nemačkoj, Austriji ili Australiji nisu bili presudni za vrednovanje patriotizma i ljudskog poštenja u bivšoj JNA.”

DIVAN KOD SLOBE
NA PITANJE ko stoji iza velike smene generala, Aleksandar Vasiljević navodi:
- Po slovu zakona - Predsedništvo države. Sećate se da je potpredsednika tog nesrećnog Predsedništva Branka Kostića neko pitao da li iza kadrovske promene u Armiji, kojim slučajem, ne stoji Slobodan Milošević. Odgovorio je odrečno. NJegovo je pravo da kaže šta želi, a moje je da ne verujem da iza odluka o značajnim kadrovskim promenama u vojsci ne stoje republički čelnici.
- Zašto tako mislim. Pa, između ostalog, i zbog toga što mi je poznato da su, na primer, Slobodan Milošević i Branko Kostić praktikovali da direktno pozivaju na razgovor pojedine visoke vojne starešine. Nije sporno da neko od generala, pa dakle i ja, idemo na razgovore kod vodećih ljudi u državi. Neprilika je ako se to radi iza leđa Generalštaba. To je vreme u kome se načelnik Generalštaba, koji zamenjuje saveznog sekretara za narodnu odbranu, ništa ne pita. Starešine se pozivaju i odlaze na razgovore, a da se o tome niko u Armiji ne obaveštava. Stvarana je psihoza konspirativnosti.
- I ja sam imao tu poslasticu da sam išao sam pet puta kod gospodina Miloševića... **Na gledanje zuba**, na razgovor u četiri oka, zakazane bočnim vezama. A ja, ovakav kakav jesam, javljao sam se svome prvom pretpostavljenom, generalu Blagoju Adžiću: **Tražen sam na razgovor i tražim odobrenje!** A on mi je malo rezignirano odgovorio: **Idi, ja znam da ih poziva, a ti si prvi, a verujem da ćeš ostati i jedini koji mi je to prijavio. Da se pošalim, pa da kažem, idi i neka ti je Bogom prosto.**

VRHOVNA KOMANDA
- NAKON smena koje su nastale, odnosno čišćenja generalskog kadra, ja sam praktično izbačen na ulicu. Niti sam smenjen niti sam bio u prilici da predam dužnost svom nasledniku - govorio je general A. Vasiljević.
Tada sam, 8. maja 1992. godine, bio negde ispod Čapljine, između sela Klepci i Višići, gde smo probali da izvučemo zarobljenih 17 vojnika od kojih su tri već bili ubili. Među njima je bio poručnik Dragan, sin Sejde Bajramovića. To je bio moj ljudski dug, zato što je taj Sejdo, koliko god da je bio ignorisan u Predsedništvu kao zastavnik, ipak imao najveće vojno znanje u celoj Vrhovnoj komandi, i često sam se šalio da je kao profesionalac praktično jedini znao šta je vojska.
NASTAVLJA SE