Maske konačno pale

Pripremio: Miloš Miljković
GENERALU Životi Paniću javio sam se sutradan, u subotu, da sam stigao sa terena. On je, kao, bio iznenađen što sam ja otišao u penziju, pravdajući se da on to ne zna i da uopšte nije bio konsultovan. U ponedeljak, 11. maja (1992), došao sam kod generala Blagoja Adžića i kada sam hteo da se vratim nazad u svoju kancelariju, već mi je bila skrenuta pažnja, zvale su me neke starešine i rekle da se u nju već uselio general Neđo Bošković, koji je preko vikenda bio unapređen u čin general-majora.
Tako je o svojoj prvoj smeni sa dužnosti šefa Uprave bezbednosti JNA govorio pre desetak godina general Aleksandar Vasiljević, danas, po procenama analitičara, najkrupniji adut Karle del Ponte u optužbi protiv Slobodana Miloševića.
General koji je, nesporno, mnogo znao, a govorio i više od toga, ne skrivajući gorčinu zbog iznenadne smene sa položaja, kaže, između ostalog: **Da budem malo tendenciozan, ne znam kad je pre sašio uniformu (Bošković) i kako je saznao preko subote i nedelje da će u ponedeljak biti general. Jasno je da je to unapred bilo dogovoreno i poklopljeno sa tim da sam ja na terenu**.

ILOK - SAČUVAN
- U UPRAVU bezbednosti došao je sa dvojicom specijalaca MUP-a Srbije, sa zaštitnom opremom, da preuzme tu funkciju od mene, dok sam ja bio odsutan. Ta dvojica su pretresli službene prostorije. LJudi su bili isprepadani. Već u deset sati je zakazao sastanak kolegijuma i saopštio da je on postao načelnik Uprave. Ukaz, znači papir da mu je prestala služba, dobio sam tek dva dana kasnije - 13. maja.
Način na koji se postupilo u ovom slučaju, podseća, doduše u minijaturi, na ono što se docnije dogodilo sa Saveznim
MUP-om, kad je upala republička milicija Srbije, blokirala zgradu, mada ona i nije bila toliko zanimljiva koliko arhiva.
**Bilo je malo nelogično da MUP Srbije obezbeđuje budućeg šefa KOS-a, ali time su definitivno bile otvorene karte ko je iza svega stajao**, zaključio je Vasiljević u razgovoru sa urednikom **Duge**.
- Drugi neprijatan slučaj desio se u Iloku, gde smo mi po prvi put, koliko ja znam, uspeli da izvršimo razoružavanje hrvatskih paravojnih sastava. Vojska je garantovala red, mir i bezbednost svim ljudima, tako da ni staklo nigde nije razbijeno. A to je izveo vod vojne policije, na čelu sa rezervnim starešinama, jednim potporučnikom, inače ekonomistom, inteligentnim mladićem iz Bačke Palanke, sa druge strane reke.
Zaveli su primeran red i povratili poverenje ljudi. Grad je začas oživeo, čak i škola je trebalo da odmah počne sa radom. Kad smo ušli u stanicu milicije, gde se bila smestila vojna policija, video sam dosta naroda koji je došao da nešto pita. Obraćao se vojsci kao regularnoj vlasti u gradu, a pretežno su to bili Hrvati. Zbog toga što je to tako ljudski prošlo, rekao bih da je to bio primer kako je to, zapravo, trebalo uraditi da ne dođe do rušenja gradova i uništenja stanovništva. Iz Županje su nam se odmah javili kada su čuli da se može imati potpuno poverenje u vojsku, pošto samo ona može da obezbedi red i mir ako se uzeto oružje vrati.

SRPSKA MILICIJA
- NISAM siguran da li sam uopšte bio u pravu kad sam verovao da su idealizovanjem situacije koja nije bila za idealizovanje mogli da se reše neki problemi. Ali, Ilok je, konkretno, ostao očuvan. Ako ništa drugo - nije napravljen još jedan Vukovar od toga.
Reagovao sam zbog toga što nije postojala nikakva koordinacija. Šta je trebalo da dolazi srpska milicija tamo gde je već bila vojna policija. Nisu morali da nas bez reči isteraju ako smo se mogli lepo dogovoriti. Ako su oni već hteli da potpuno preuzmu vlast, mogli smo se iz Iloka sporazumno izvući, a ne da nam se ove stvari rade pred očima vojne policije. O tome su rasprave vođene na samom Međuresorskom štabu, pri Ministarstvu odbrane Srbije.
Odgovarajući na pitanje s kim je uglavnom kontaktirao, general Aleksandar Vasiljević, te, 1992, godine kaže sa Zoranom Sokolovićem. **Stvar je bila u tome što je on poricao da bilo šta zna od onoga što sam ja prezentirao i samo obećavao da će to da proveri. Mogao sam da shvatim da on kao ministar unutrašnjih poslova, relativno svež po stažu, nije imao mogućnosti da uđe u sve te pore, u celu tu problematiku, pa sam tražio da na sastanak dođu ljudi koji su upućeni, operativci, kao što je tadašnji pomoćnik, potom načelnik Službe bezbednosti Srbije - Jovica Stanišić...**
- Osetio sam da im nije baš drago što pokrećem pitanje delovanja srpskih paravojnih formacija. Zašto sam zapeo i za to se zakačio? Bilo je u takvim prilikama i oštrijih replika, bez imalo imalo uvijanja, tim pre što smo radili isti posao u sistemu bezbednosti koji je trebalo da bude jedinstven. Nije moralo da se mnogo vodi računa kao nekada šta će se, recimo, pred nekim iz Slovenije reći, jer će on to gore provaliti, kad se vrati kući.

BORAC ZA JUGOSLAVIJU
- JEDINO sam na osnovu sastanaka u Štabu mogao da naslutim koja je to državotvorna koncepcija, govorio je tada danas haški insajder broj 1. Kad je vojska bila višenacionalna i kad su u njoj bili i Hrvati, Slovenci, Makedonci, Muslimani, i kad smo mi podržavali politiku koju je objektivno Srbija bila zacrtala radi zaštite interesa srpskog naroda, meni je borba za očuvanje Jugoslavije bila veliki argument da starešine, Hrvate i Slovence, ubedim da ostanu u vojsci i da izvrše svoje zadatke koje ta vojska čini na zaštiti srpskog naroda.
Mogao sam slobodno da progovorim u ime Slobodana Miloševića i Srbije, bez ikakvog ustručavanja da mi to neko može reći: **Čekaj, a što sad napadaš Tuđmana!** Ja sam imao veoma jak i neoboriv argument u tome što je jedino u Ustavu Srbije Jugoslavija bila prva opcija. Govorio sam: **Ko se god bori za Jugoslaviju, ja sam uz njega. Ako se za to bori Tuđman, podržavam i tog Tuđmana, samo ako hoće jedinstvenu Jugoslaviju u onim okvirima koji se mogu sačuvati**.
Utoliko pre što je u Skupštini Srbije više puta isticano da nikakva srpska vojska ne treba Srbiji, dok Srbija ima svoju Jugoslovensku armiju, iako niko nije mogao da da garancije da će biti očuvan jugoslovenski karakter vojske.

POLEMIKA S JANŠOM
SA Janezom Janšom, dok je bio u zatvoru, general Aleksandar Vasiljević je, kako je govorio, imao žestoke polemike.
- Zašto se ne komanduje na slovenačkom jeziku kad su Slovenci u vojsci - pitao je Janša.
- Kako bi to izveo?
- Isto kao u Prvoj proleterskoj brigadi koja je imala Prvi kragujevački bataljon, Peti crnogorski bataljon. Tako bi se, recimo, Kranjska planinska brigada sastojala od jednog bataljona Slovenaca, dok bi drugu činili Muslimani, Makedonci, s tim što bi u bataljonu čiji je starešina Makedonac, komanda bila na makedonskom jeziku...

NASTAVLJA SE