Posmrtni linč u dva čina

BOREĆI se za naklonost Josifa Visarionoviča Staljina, Tito se u jesen 1938. čim je došao u Moskvu, počeo žustro obračunavati čak i sa onim svojim partijskim drugovima koje je već bio progutao mrak staljinističkih pogroma u SSSR.
Najviše se okomio na šefa jugoslovenskih komunista Josipa Čižinskog, koji je godinu dana ranije, 1. novembra 1937. streljan u Moskvi.

VELIKI OBRT
ČIŽINSKI je bio prvi Titov promoter. Izvukao ga je iz anonimnosti, ugurao ga u najuže rukovodstvo KPJ, biranim rečima preporučio ga početkom 1935. za rad u Moskvi.
- On predstavlja najbolji dio našeg radničkog aktiva - pisao je tad Čižinski, i kao neka dobra vila uzimao u zaštitu svog štićenika: **Prema njemu se niko ne smije odnositi kao nekom sitnom činovniku, nego kao partijcu koji će u doglednoj budućnosti biti jedan od stvarnih i, nadamo se, dobrih rukovodilaca naše partije.**
Josip Čižinski, koji je bio poznatiji po pseudonimu Milan Gorkić, imao je kuraži da svom predstavniku u Moskvi naloži da sve ovo **zvanično kaže** liderima Kominterne.
Kad je saznao šta se desilo sa Čižinskim, Tito piše Kominterni: **On je, po mom uvjerenju, učinio do danas najviše štete mojoj firmi**, odnosno partiji.
Boreći se da nasledi tu štetočinu, kako je u međuvremenu počeo da naziva Čižinskog, Tito je s jeseni 1938. čim je došao u Moskvu, Staljinovim poverenicima u Kominterni pisao:
- Već 1937. godine ja sam bio veoma nezadovoljan politikom Gorkića. Nisam imao povjerenja u njega... Bio sam podozriv prema njemu - kaže Tito, a taj isti Gorkić je te iste 1937. svojim saradnicima brižno pisao da se **boji za Tita**.
Na isti način ograđuje se i od svog mrtvog zagrebačkog druga Đure Cvijića:
- Nisam imao nikakvih ličnih veza s njim i nisam govorio s njim. Smatrao sam ga frakcionašem i nisam imao povjerenja u njega.
Još je određeniji u satanizaciji svog druga Ivana Gržetića Flajšera, predstavnika KPJ u Kominterni, koga je sve do njegove smrti, do kraja 1937. oslovljavao kao **dragog prijatelja**:
- Predložio sam 1936. Vilhelmu Piku (jednom od lidera Kominterne) da Flajšera skinu sa rada kao partijskog predstavnika, jer je on sramotio našu partiju svojim držanjem koje sam okarakterisao kao štetočinsko - referiše Tito, a samo neki dan pre Gržetićevog hapšenja tvrdio je da je on **jedan od naših najsposobnijih ljudi, dragocjen za našu Partiju**.

HLADNO DOZIRANJE
ZA četvrtog svog tek streljanog druga, čačanskog komunistu Filipa Filipovića, nekadašnjeg generalnog sekretara KPJ, kaže da ga je **cijenio kao starog partijskog funkcionera** i da o njemu **nije imao loše mišljenje pošto ga je malo poznavao**. Tito time priznaje da su njegovi i aršini NKVD bili isti, jer da je on Filipovića bolje poznavao, on bi u isto vreme kad i Staljinova tajna policija, a možda i ranije, prozreo smrtne grehove ovog svog partijskog druga, koji je posle Staljinove smrti odmah rehabilitovan u Moskvi.
Podozrenje prema svom zagrebačkom drugu Antunu Mavraku Kerberu imao je i pre pogubljenja ovog nevinog čoveka u Moskvi:
- Kada sam 1937. saznao da je on bliski drug jednog trockiste, ja sam mislio da ni Kerber nije daleko od toga - piše Tito svestan činjenice da je Staljinov režim trockiste na prvo, počasno mesto svojih najvećih neprijatelja.
Nešto više muke Tito je imao jedino sa mrtvim Stjepanom Cvijićem Andrejom s kojim se veoma dobro poznavao iz Zagreba. Peklo ga je jedno pozitivno mišljenje koje je svojevremeno o ovom čoveku dao u Moskvi. Zato je svoj iskaz o njemu počeo oprezno: **Moram priznati da sam se prevario u proceni Andreja. Mislio sam da je on iživeo svoje frakcionaške ostatke, da je predan Kominterni i partiji.**
A onda je usledio obrt:
- No, ja mislim da je moja greška u tome što ja s njim nisam radio pa ga nisam bolje upoznao.
Drugim rečima, da ga je bolje upoznao sve bi bilo na svom mestu, NKVD ne bi iznenadio Tita.
Istog dana 27. septembra 1938, kada je posmrtno žigosao Čižinskog, braću Đuru i Stjepana Cvijić, Gržetića, Filipovića i Mavraka, Tito se obračunao sa još jednim svojim mrtvim drugom. Bio je to Kamilo Horvatin Petrovski, s kojim je Tito više od deset godina delio dobro i zlo. Kao bliski saradnici radili su u komunističkoj organizaciji Zagreba, zajedno organizovali demonstracije, zbog istih stvari hapšeni, u istoj ćeliji u Zagrebu robijali.
Kad je čuo da je ovaj njegov nevini drug streljan u Moskvi, Tito je specijalnim agentima Staljinovog NKVD godine zajedničkog rada sa Horvatinom ovako opisao:
- Naši odnosi su uvek bili hladni.

PRIHVATANJE PONUDE
SMRT sedmorice ovih svojih drugova, među kojima su mnogi, posebno Čižinski, bili veoma zaslužni za njegovu karijeru, Tito će uskoro još jedanput overiti.
Bilo je to u drugoj polovini marta 1939. kada su mu vodeći staljinisti Kominterne dozvolili da okupi svoje neformalno **privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u Kominterni**. Pored niza drugih uslova vođstvo Kominterne je Titu i njegovoj omanjoj družini, koja tad nije imala više od desetak ljudi, ponudila da posmrtno isključe iz partije i anatemišu sve svoje partijske lidere koji su bez ikakve krivice u SSSR u to vreme bili streljani. Ako to učine onako kako se od njih očekuje, onda se i Tito i njegovi pomoćnici mogu nadati da uskoro neće više biti samo privremeni, u suštini uslovni, već stvarni predvodnici Staljinovog udarnog ešalona u Jugoslaviji. Tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar, Franc Leskošek i Josip Kraš su to oberučke prihvatili.
Svu sedmoricu ovih nesrećnika su posmrtno isključili iz partije i proglasili najcrnjim đavolima. Nazvali su ih **destruktivnim elementima**, **izdajnicima i prevarancima**, **štetočinama i tipovima**, mračnjacima koji su **obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije**.
Time su Tito i njegovi najbliži saradnici ozvaničili i naknadno opravdali pomor ovih nevinih ljudi, koji su već odavno, Gorkić i Gržetić više od 500 dana, bili mrtvi. Sva sedmorica su u Moskvi streljani, jedino je Stjepan Cvijić avgusta 1938. umro u logoru, a Tito je o svemu tome svakako bio na vreme obavešten.
Posle Staljinove smrti sve ove Titove **štetočine** biće u Moskvi rehabilitovane i proglašene nevinima. Iako se više od tri decenije kitio oreolom antistaljiniste, Tito ih istinski neće rehabilitovati do kraja života, a njegova partija ni do svog sloma, 1990.

PONUDA
STILIZUJUĆI izaslanicima Staljinovog NKVD u Kominterni karaktere sedmorice svojih nevino streljanih drugova, Tito, po svemu sudeći, nije imao nikakvih moralnih dilema. Svoj obračun s njima on je završio rečenicom u kojoj je Staljinovim glavešinama u Moskvi ponudio produžetak saradnje:
- Ako je potrebno da dam mišljenje i o nekima koje ovde nisam pomenuo, molim da mi se to kaže.

SPALJIVANJE **NOVIH PUTEVA**
NEKOLIKO meseci pre nego što će svog prethodnika na čelu KPJ proglasiti **najvećim štetočinom u historiji KPJ**, Tito je najistaknutije jugoslovenske komuniste koji su robijali u Sremskoj Mitrovici obavestio da je upravo izašla iz štampe Gorkićeva knjiga **Novim putevima**. Svojim partijskim drugovima biranim rečima je preporučio da obrate **naročitu pažnju** na ovo Gorkićevo delo, a kad je njegov prethodnik na čelu KPJ uhapšen u Moskvi Tito ga je proglasio provokatorom, izdao nalog da se odmah zabrani distribuiranje njegove knjige, a ceo štampani tiraž spali.

NASTAVLJA SE