Marić brži od Tita

SVE svoje partijske drugove koji uoči njegovog osvajanja vrha KPJ nisu bezrezervno podržavali Staljinovo satiranje stotina hiljada ljudi **prve zemlje socijalizma** Tito je godinama proglašavao oportunistima i tipovima, štetočinama i varalicama. Sve ih je, što sam, što uz pomoć moskovskih rezidenata Staljinove tajne policije, šikanirao i progonio, sumnjičio i anatemisao.
Podilazeći Staljinu, po mnogo čemu najvećem diktatoru 20. veka, Tito se sa posebnom pizmom okomio na trockiste, koji su proglašeni za najveće neprijatelje boljševika.
- Često ćeš čuti mnoge prikrivene trockiste kako govore: **Ja nisam trockista, ali ni staljinista.** Ko ovako govori, on je sigurno trockista! - piše Tito 1938.
Spreman je, izgleda, na sve.
- Treba znati ovo - kaže Tito, pa citira Staljinove reči o tome da je **isključenje iz Partije veliki prelom u životu čovjeka**. - Treba razumjeti ovo: **Za redovne članove Partije biti u Partiji ili isključen iz Partije - to je pitanje života i smrti**.

DRUG PA HOHŠTAPLER
SVOG kolegu, crnogorskog komunistu Adolfa Muka proglašava hohštaplerom i izdajnikom, a režim ondašnje Jugoslavije je tom istom Muku izrekao kaznu zatvora od deset godina, jednu od najvećih koju je dobio bilo koji jugoslovenski komunista.
Za Tita je Muk napravio neoprostivu grešku što nije podržavao monstruozne staljinističke procese u Moskvi i streljanja hiljada nevinih ljudi, već je govorio: **Nije trebalo baš sada strijeljati te ljude, jer će nam to samo škoditi.**
Kada je Muk pošao na robiju, Tito je od svojih simpatizera u sremskomitrovačkoj kaznioni tražio da ga bojkotuju i učine sve da mu još više otežaju život, **jer on je najveća izdajica koja se do danas našla u našoj porodici**, a pod pojmom porodice mislio je na partiju koju je pokušavao da uzme pod svoje.
Tito će ga uskoro izbaciti i iz **naše porodice**, nekoliko godina kasnije Muk će biti likvidiran, a okolnosti njegovog tragičnog kraja ni do kraja Titovog života nisu razjašnjene.
Kod jednog njegovog druga, Karela Hudomalja, Titu smeta **stremljenje ka vođstvu**, a kod drugih kolega, članova najužeg rukovodstva KPJ, koje je predvodio Josip Čižinski, poznatiji po svom kodiranom imenu Milan Gorkić, praktično sve. Gorkića proglašava **najvećom štetočinom u historiji KPJ**, a za Rodoljuba Čolakovića, koji je imao duži partijski staž i bio obrazovaniji od njega, kaže da je **prerano došao na taj položaj**. **Pao je**, veli **pod uticaj Gorkića** i **ne može doći u obzir ubudućoj kombinaciji**. Na sličan način eliminiše i Sretena Žujovića: **Imao je slijepo povjerenje u Gorkića.**
Pored sebe pozitivno govori samo o svom zemljaku Francu Leskošeku, koji mu nije mogao biti nikakav konkurent, jer nikada nije bio u Moskvi.
- Stalno se nalazi u zemlji i nikada nije ni vidio Gorkića - piše on o Leskošeku, a samog sebe preporučuje ovim rečima:
- Peti sam ja. O sebi neću ništa govoriti ovaj puta, radije neka govore drugi. Mogu samo kazati to da nisam nikad bio ničiji čovjek, nego samo firme i takav ću ostati.

NEUGODNI SVEDOK
SAMO nekoliko meseci ranije, dok još nije saznao da je Gorkić u Moskvi uhapšen i likvidiran, Tito je na sva usta grdio i osuđivao sve svoje partijske drugove koji su na bilo koji način sumnjali u Gorkića. Najviše svog dalmatinskog kolegu Ivana Marića Željezara, koji je, za razliku od Tita, tvrdio da se Gorkić s puta u Moskvu, gde je pozvan na hitno referisanje, nikad više neće vratiti.
- Drug Željezar na pogrešnom putu - govorio je Tito.
Kad su se Marićeve reči ipak obistinile, Tito ga je izbacio iz KPJ. Obrazloženje je glasilo: **Razorno antipartijsko djelovanje, grupašenje, unošenje zabune u redove Partije, širenje lažnih glasina i veze sa trockističkim i drugim sumnjivim elementima, itd.**
A pravi razlog uklanjanja ovog, za Tita veoma neprijatnog, svedoka je u tome što Marić nije podržavao njegove aspiracije na vrh KPJ. Pošto je znao da Kominterna posle likvidacije Gorkića nije postavila nikakvog svog novog komesara za Jugoslaviju, Marić je predložio Titu da njih dvojica zajedno sa Lovrom Kuharom, Labudom Kusovcem i Dragutinom Marušićem, **privremeno preuzmu odgovornost za sav partijski rad**.
Tito je to glatko odbio, pa je Marić prihvatio predlog grupe partijskih funkcionera da sam privremeno preuzme odgovornost za rad KPJ. Tako je Marić pre Tita postao makar i neformalni vođa jugoslovenskih komunista. Tito mu to nije oprostio, a tek pred kraj života je u jednom svom zapisu ostavio trag o tome kako se Marić tokom 1938. **samozvano proglasio za sekretara Partije**.

LEGENDA O FARSI
KAD je ovo pisao, Tito je već uveliko bio antidatirao podatak o svom dolasku na čelo KPJ. Taj **najdraži datum u istoriji naše Partije**, **dan svih nas**, kako su u Jugoslaviji decenijama govorili, desio se pre nego što je njegov **dragi drug i prijatelj** Milan Gorkić i uhapšen i smenjen! Čak pre nego što se Tito i zaputio u Moskvu da tamošnje vodeće staljiniste preklinje da ga izaberu za svog glavnog poverenika za Jugoslaviju. Taj iskonstruisani datum, po kome se ovde do kraja njegovog života, i sve do raspada bivše Jugoslavije, računalo vreme, bio je 17. avgust 1937, kada je on iz Jugoslavije došao u Pariz gde je tada bilo sedište CK KPJ. Navodno baš zbog toga da bi po pozivu Rodoljub Čolakovića i Sretena Žujovića **preuzeo rukovodstvo Partije**.
Samo zbog toga da bi se taj lažni ram za Titovu sliku održao, sve do kraja njegovog života, čak ni do današnjeg dana, nikad nije objavljeno pismo koje je tri dana pre Titovog dolaska u Pariz Čolaković napisao Gorkiću. U tom pismu, koje je iz Moskve bivšem Arhivu CK SKJ dostavljeno pre četrdesetak godina, stoji da su Čolaković i Žujović Titu **javili da zbog pojačanog progona policije i velike racije u Srbiji napusti zemlju**, a da je on odgovorio da će u Pariz **doći da posjeti Ivonu čim si nabavi zgodno odijelo**, što će reći pasoš.
Dakle, ne da bilo šta od bilo koga preuzme, već da **posjeti Ivonu**, a Ivona je bila njegova 20 godina mlađa saradnica Marija Habulin, koja je stradala u Hrvatskom Zagorju u Drugom svetskom ratu.

CENZURA
SVOM oponentu Ivanu Mariću Tito je ponajviše zamerao to što je generalnom sekretaru Kominterne Georgi Dimitrovu početkom 1938. skrenuo pažnju na hapšenje nekoliko stotina jugoslovenskih dobrovoljaca koji su se 1937. umesto u španskom građanskom ratu obreli u rukama jugoslovenske policije. Uhapšeni su na obalama Jadrana pre nego što su se i ukrcali u brod **La corse**, koga je rukovodstvo KPJ iznajmilo u Marselju, a glavni organizator ove neuspele akcije bio je upravo Tito.
Marićevo podsećanje vođa Kominterne na krah ove operacije moglo je Tita po kratkom postupku izbrisati sa spiska pretendenata na jugoslovensku komunističku krunu, ali neko se na vreme postarao da taj očajnički pokušaj doživi fijasko. Iz Marićevog izveštaja upućenog **štabu svetske revolucije** 21. februara 1938. koji je **Novostima** nedavno prezentiran u Arhivu Kominterne, misteriozno je nestao baš onaj deo koji je Titu mogao najviše nauditi. Na pitanje kad je ovaj dokument cenzurisan, saradnici Arhiva Kominterne su nemoćno širili ruke.


(Nastavlja se)