Dvoboj u Moskvi

DUEL između Tita i Petka Miletića, koji je u mnogo čemu odredio sudbinu Jugoslavije u drugoj polovini tek minulog veka, ponajviše su, po svemu sudeći, odlučili njihovi moskovski asistenti. A Tito je, sportskim rečnikom rečeno, imao mnogo dužu klupu od Miletićeve.
Odvažni Crnogorac, koji se Srbinom smatrao, imao je prednost u političkom aparatu Kominterne, a njegov ljuti rival neuporedivo se bolje kotirao u tajnim službama Staljinovog režima. A kad je sukob izveden na taj teren Miletićeve šanse postale su stvar suve teorije.

AGENTI KOLO VODE
NA Miletićevoj strani bila su dvojica-trojica kadrovika Kominterne, a Titova lista bila je dugačka kao gladna godina. Na njoj su bili njegovi bliski saradnici, sovjetski obaveštajci Josip Kopinič, Božidar Maslarić i Mita Despotović, pa predsednik Kontrolne komisije Kominterne Nemac Vilhelm Florin, pa izaslanik jedne sovjetske tajne službe u Kominterni čije je kodirano ime bilo Andrejev, i na kraju rezident NKVD u Kominterni Bugarin Ivan Karaivanov, koji je još 1935. u Titov kadrovski dosije u Moskvi upisao: **Zaslužuje puno (naše) poverenje**.
Istina, najkrupnija sovjetska obaveštajna figura iz naših krajeva Hercegovac Mustafa Golubić, koji se osećao i izjašnjavao kao Srbin, nije ni za živu glavu hteo s Titom **tikve da sadi**, ali od njega ni Miletić nije imao vajde. Sva je prilika da Golubić tada, u jesen 1939, kada je Hitlerovim i Staljinovim upadom u Poljsku već počeo Drugi svetski rat, nije ni bio u Moskvi.
Dvadesetak meseci kasnije, početkom leta 1941, po nečijem nagovoru Nemci su ga uhapsili u Beogradu i posle zverskog mučenja likvidirali u najstrožem centru grada. Sve okolnosti njegovog tragičnog kraja ni do danas nisu potpuno razjašnjene, a slično je i sa životnim sudbinama dvoje njegovih saradnika, beogradskog novinara Miloša Brašića, koji je 1948. odveden na Goli otok, i Slavonca Ivana Srebrnjaka Antonova, koga je neko 1942. prijavio ustašama u Zagrebu, koji su ga ubrzo streljali. Neposredno posle njegovog ubistva, 21. maja 1942. Tito je u Moskvu javio da je njegov bliski saradnik Ivan Stevo Krajačić **rešio da sa ženom Antonova postupi kao sa neprijateljem**.
Ta žena, Franciška Srebrenjak-Klinc, uspela je tada da utekne Krajačiću, ali je uhapšena 1948. i pod nerazjašnjenim okolnostima ubijena ili je izvršila samoubistvo u zatvoru.

ŠOK IZ KOMINTERNE
PREMA tek otkrivenim dokumentima Kominterne dva najveća Titova oslonca u finišu njegove odsudne bitke sa Miletićem bili su Josip Kopinič i Ivan Karaivanov. Prvi je liferovao kompromitujuće materijale o Titovom suparniku, drugi ih je na sav glas širio mutnim kanalima sovjetskih tajnih službi.
Kopinič je pripremio čak i čitav elaborat protiv Miletića, koji je bio tako formulisan da ga definitivno obori s nogu. Miletić je uzvratio sa kontraargumentima ispisanim na celih 60 strana, a vrhunac drame nastao je kad je šef Kadrovskog odeljenja Kominterne za evropske zemlje Bugarin Georgi Damjanov Belov formulisao zvanični predlog za novog lidera KPJ. Glasio je na Miletićevo, a ne na Titovo ime.
U to vreme Miletić je imao stalu propusnicu za ulazak u sedište Kominterne - Tito privremenu, stanovao je u centrlanoj zgradi **Luksa** - Tito u depadansu, hranio se u posebnom restoranu - Tito u menzi u koju je svraćalo srednje i niže osoblje Kominterne.
Ključnu ulogu u toj najdramatičnioj fazi borbe odigrao je Ivan Karaivanov, za koga će i Tito pred kraj života reći da je **bio iz NKVD**, a **osim toga što je bio NKVD radio je u aparatu Kominterne**. Ovaj Bugarin, koji je nosio agenturno ime Špiner, podigao je na noge sve svoje veze u tajnim sovjetskim službama. Tita je dizao u nebesa, Miletića prikazivao kao najcrnjeg đavola. Ono što su iz Beograda javljali Moša Pijade i advokat Bora Prodanović počelo je da ostavlja utisak i na neke ljude u Moskvi. A iz Beograda su, uz fabrikovanje dokumenata sumnjive verodostojnosti, uporno ponavljali da takvo čudovište kakav je Miletić majka još nije rodila.
- Drzak hohštapler, bezočan lažov i varalica, vođa bande zločinaca, agent fašizma... On je podržavao Gorkića i druge Jugoslovene koje je Staljin streljao a Tito je više od svih doprineo da se te štetočine i tipovi na vreme otkriju i da dobiju ono što su zaslužili. - S Petkom ćemo stići u pakao, s Titom u raj, s njim ćemo i Jugoslaviju pretvoriti u zemlju obećanu...

RUSI PRESUĐUJU
PRELOMNI trenutak je nastupio kad je u to, pod uticajem Kopiniča, poverovao i ruski taster u Kominterni koji je nosio ime Andrejev. Jednog dana on je Kopiniču u poverenju rekao:
- Recite Valteru - koje je bilo Titovo ilegalno moskovsko ime - da se nema čega bojati!
To je Titu bilo dovoljno, pa je krajem novembra 1939, pred polazak u Jugoslaviju, na jednom sastanku u Kominterni izjavio:
- Predstoji nam mnogo da radimo da bi Petkovu izdaju u zemlji mogli da objasnimo.
Tito je dobro znao zašto je ovo rekao: ogromna većina partijskih organizacija u zemlji, uprkos svim spletkama i intrigama, bila je na Miletićvoj strani, a ni u Moskvi sve još nije bilo završeno.
Koliko su Miletićeve pozicije u Jugoslaviji bile jače od njegovih najbolje možda pokazuje podatak da se Tito ni više od stotinu dana od polaska iz Staljinovog SSSR nije usudio da kroči na jugoslovensku teritoriju. Čekao je u Istanbulu, najpre u sobi 44 hotela **Park** a potom u sobi 31 tamošnjeg hotela **Kontinental**, da mu njegova desna ruka Josip Kočinič i usmeno i pismeno potvrdi da su agenti NKVD u Moskvi uhapsili Petka Miletića. Tek kad se to desilo pošao je u Jugoslaviju, za svaki slučaj s Kopiničem koji mu je držao strah. I u bivšoj i u sadašnjoj Jugoslaviji i danas je na snazi zvanično tumačenje koje kaže da je **najveći sin naših naroda i narodnosti** od **prve zemlje socijalizma** do Zagreba putovao više od stotinu dana **zbog teškoća s regulisanjem viza i pribavljanjem pasoša**, a ne zato što je čekao vest da je zajedno sa sovjetskim tajnim službama slomio vrat Petku Miletiću.
Kad se dokopao vrha KPJ Tito je Ivana Karaivanova proglasio jugoslovenskim državljaninom, dao mu luksuznu vilu i izabrao ga za doživotnog člana svog Centralnog komiteta i poslanika Savezne skupštine.
A Petka Miletića za Titovog života niko nije smeo ni spomenuti.

SMRT
SMRT najljućeg Titovog konkurenta za komunistički presto Jugoslavije kod nas ni do danas nije razjašnjena.
Josip Kopinič je godinama tvrdio da su Petka Miletića u Moskvi **streljali po kratkom postupku**, a neki drugi jugoslovenski obaveštajci su pronosili glasove da je živeo do polovine šezdesetih, čak i do sredine sedamdesetih godina prošlog veka.
**Novosti** su upravo otkrile dokument Glavnog vojnog tužilaštva u Moskvi u kojem stoji da je Miletić uhapšen 5. januara 1940. da je 21. septembra te godine osuđen na osam godina boravka u logoru, a da je **umro 27. janaura 1943. za vreme izdržavanja kazne**.

SKANDAL
DVADESET godina posle Miletićeve smrti u SSSR je pokrenut postupak za reviziju njegovog moskovskog procesa i za Miletićevu rehabilitaciju. Tim povodom od Saveznog javnog tužilaštva u Beogradu su traženi originalni dokazi o njegovoj eventualnoj krivici. Savezni javni tužilac dr France Hočevar je odgovorio da se **dokazi da je Miletić sarađivao sa policijom ne mogu pronaći, jer je arhiva bivšeg Državnog suda za zaštitu države uništena za vreme rata**.
- Smatramo da postupak za rehabilitaciju Petka Miletića ne dolazi u obzir - bila je završna rečenica Hočevarovog odgovora ispisanog na pet i po stranica.
Zbog toga je Miletić u Moskvi rehabilitovan tek 27. oktobra 1988.