Bežanje od istine

ZA Titovog života ni rukovodstvo njegove partije ni jugoslovenski državni organi, čak ni Arhiv njegovog Centralnog komiteta, nisu ozbiljno ni pokušavali da iz nadležnih moskovskih institucija preuzmu dokumentaciju o većini Jugoslovena koji su dok se on penjao na vrh KPJ nevino hapšeni i po kratkom postupku streljani u Staljinovom SSSR.
Ta praksa je, na opšte iznenađenje, nastavljena i posle Titove smrti i iz neobjašnjivih razloga traje praktično sve do današnjih dana. A istina uopšte nije nedostižna. Tako su **Novosti** i prilikom poslednjeg nedavno okončanog istraživanja u moskovskom Naučno-istraživačkom centru **Memorijal** i u Centralnom arhivu Federalne službe bezbednosti bez ikakvih posebnih napomena otkrile još jedan spisak jugoslovenskih žrtava staljinističkog terora u SSSR.
Ni taj spisak ni ogromnu većinu drugih spiskova do kojih su **Novosti** u moskovskim arhivima došle u protekli 12-13 godina još nije preuzeo nijedan jugoslovenski arhiv, a na njegovim stranicama ispisane su tragične sudbine više od 20 Jugoslovena i njihovih najbližih. Najčešće dece i životnih saputnika.

TRAKA SMRTI
JEDAN od njih je Ivan Vucetić, rođen 1892. u selu Lipoš u Jugoslaviji, kako piše u njegovom dosijeu. Nacionalno se izjašnjavao kao Hrvat. NKVD ga osumnjičio za špijunažu. Streljan 27. novembra 1937. u Harkovu. U SSSR posmrtno rehabilitovan.
Jelisej Kiseljev je rođen 1897. u Požarevcu. Bio je bravar, imao je više političko obrazovanje, po nacionalnosti je bio Srbin. Pre hapšenja, maja 1938. radio je u Požarevcu, smederevskom **Sartidu** i Makedoniji, a po dolasku u SSSR u Moskvi završio Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada i radio kao stariji instruktor u Samari, pa u Narodnom komesarijatu za saobraćaj, gde je bio instruktor kadrova. Član KPJ bio od 1919. Trojka NKVD uhapsila ga je u njegovom stanu u Spartakovskoj ulici 16 u Moskvi. Streljan je 29. februara 1940. U Moskvi posmrtno rehabilitovan.
Srbin Aleksandar Marković rođen je 1894. u rumunskom gradu Klužu. Imao je srednje obrazovanje. U Rusiji se obreo u Prvom svetskom ratu kao austrougarski vojnik. Prešao na stranu boljševika, a po povratku u Jugoslaviju hapšen zbog revolucionarne delatnosti u Rusiji. Iz Jugoslavije prešao u Rumuniju, pa u Nemačku, gde je živeo u Hamburgu i Berlinu. Po dolasku Hitlera na vlast emigrirao u SSSR. U Moskvi uhapšen 7. februara 1938. kao partijski radnik tekstilne fabrike **Klara Cetkin**. Streljan šest nedelja kasnije, 23. marta 1938. Rehabilitovan šezdesetih godina prošlog veka.

HAPŠENJE GENERALA
ZBOG sličnog greha, u Moskvi je 9. oktobra 1937. streljana Regina Budžinska, supruga poznatog požarevačkog komuniste Vojislava Vujovića. U njenom dosijeu stoji da je evropske nacionalnosti, da je rođena 1897. u Poljskoj, da je bila buržoaskog porekla, da je prvi put uhapšena u svom moskovskom stanu 1935, da je osuđena na pet godina robije, ali da joj je godinu dana kasnije kazna povećana na deset godina. Posle njene likvidacije, zbog nekadašnjih veza sa ovom ženom na prinudni rad je osuđen njen prvi suprug Stanislav Budžinski.
Zbog veza sa nekim Jugoslovenom stradala je i Slovakinja Gejza Hmeljar, rođena 1895. u Trnavi, po zanimanju prevodilac. U trenutku hapšenja, 13. februara 1938, radila je kao bibliograf u Institutu zaštite na radu Narodnog komesarijata za industriju. Uhapšena je u svom moskovskom stanu 23. februara 1938. i osuđena na deset godina robije bez prava na prepisku, što je bio eufemizam za smrtnu kaznu. Prema jednom dokumentu, streljana je 19. maja 1938, a prema drugom umrla je 2. septembra 1943. u jednom zatvorskom sanatorijumu.
Sarajlija Ivan Kralj, rođen 1902, Srbin, po zanimanju tehničar, bio je veoma poznato ime u jugoslovenskom komunističkom vrhu. Karijeru je počeo kao rudar, u KPJ je od njenog osnivanja, 1919. u SSSR, gde je emigrirao 1924. i tu dogurao do brigadnog generala NKVD. Dobro se poznavao s Titom, kome je krajem 1937. kada su se sreli u Beču, pomogao da istakne svoju kandidaturu za novog šefa KPJ. Uhapšen je u Moskvi 2. avgusta 1938. gde je 4. marta 1939. i osuđen. Dve i po godine kasnije, 16. novembra 1941, u 39. godini života, umro je u logoru. Tako piše u jednom uverenju o njegovoj smrti, izdatom aprila 1960. u Proleterskom rejonu Moskve, a sudeći po jednom dokumentu Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR iz novembra 1959, život Ivana Kralja okončan je već 4. marta 1939.
Posle njegovog hapšenja, u zatvor su odvedena i njegova ćerka Matilda, sin Rudolf i supruga Ana s kojom nije imao dece.

VUJOVIĆI NA LOMAČI
RUSKU golgotu nije preživeo ni Stanislav Popović, Srbin iz Topuskog kod Siska. Rođen je 1892, po obrazovanju je bio elektromonter. Uhapšen je 25. septembra 1937. u sibirskom gradu Tomsku, kao radnik tamošnjeg Instituta za bakteriologiju. Streljan 9. novembra 1937. Dve nedelje pre streljanja, 26. oktobra 1937, kao i mnogi drugi, osuđen je na deset godina robije, bez prava na prepisku. Posmrtno rehabilitovan 1957.
Stjepan Aralov Ištvanek, rođen 1895. u Križevcima kod Zagreba, član Socijaldemokratske partije Hrvatske i Slavonije, uhapšen je oktobra 1937. kao zamenik upravnika moskovskog pristaništa. Streljan je 7. oktobra 1938. a njegova supruga i deca bili su proterani iz Moskve. Rehabilitovan 1959.
Vojislav Vujović je tridesetih godina prošlog veka bio jedan od najpoznatijih Jugoslovena u Moskvi, ali i jedna od prvih žrtava staljinističkog terora u SSSR. Srbin rođen 1897. u Požarevcu, završio studije na pariskoj Sorboni, bio je lider svetske omladinske komunističke internacionale, koju je Kominterna osnovala u Moskvi. Prvi put je uhapšen 1927, drugi put 1935. u svom moskovskom stanu. Posle prvog hapšenja proteran je na tri godine u Arhangelsk, a posle drugog osuđen je na petogodišnje progonstvo u logor. Streljan 2. oktobra 1936, godinu dana pre nego što su agenti NKVD likvidirali njegovu suprugu Reginu Budžinsku. Posle Staljinove smrti oboje su rehabilitovani.
NJegov brat Grgur, rođen 1901, streljan je 20. oktobra 1938, baš u vreme kada je Tito Staljinovim perjanicama u Moskvi upirao prst na sve Jugoslovene koji nisu bili bezrezervno odani kremaljskoj komunističkoj utopiji. Supruga Grgura Vujovića, LJudmila, provela je osam godina u jednom sovjetskom logoru. Po izlasku iz logora ubrzo je umrla.
Tito je braću Vujović posmrtno izbacio iz KPJ.

TAJNA VEZA
DA Titov izbor za šefa jugoslovenske sekcije Kominterne uopšte nije rešavan u Kominterni potvrdili su svojevremeno čak i najviši funkcioneri ove moskovske organizacije, njen kadrovik Georgi Damjanov i generalni sekretar Georgi Dimitrov.
Ta strogo čuvana tajna **provaljena** je krajem 1945. na jednoj intimnoj večeri u Sofiji, na kojoj se obreo i rezident jugoslovenske obaveštajne službe u glavnom gradu Bugarske.
U sitne sate, kad se najuža politička elita Sofije malo više opustila, Damjanov je jednom svom sagovorniku u poverenju saopštio da je Tito u ime Izvršnog komiteta Kominterne za lidera KPJ postavljen **bez saglasnosti tog Izvršnog komiteta!**
Na pitanje kako je to bilo moguće, odgovorio je:
- Bila je to stvar onih iz NKVD!
Istu verziju Titovog uspona na čelo KPJ te iste, 1945, godine ispričao je i lider Kominterne Georgi Dimitrov, koji je precizirao:
- Odluka je doneta bez mog prisustva.
O ovom neprijatnom incidentu Titu je iz Sofije odmah stigla specijalna šifrovana depeša, koja je nedavno **Novostima** stavljena na uvid. Šta je Tito tim povodom preduzeo - ne zna se, ali intervencija je u svakom slučaju bila izuzetno efikasna, jer ova veoma diskretna inforamcija nije procurila u javnost ni do raspada njegove KPJ, odnosno njegovog SKJ.

Nastavlja se