Grešni i posle smrti

MEĐU stotinama nevinih Jugoslovena pobijenih u Staljinovom SSSR, za čiju se sudbinu nikad ozbiljno nisu interesovale ni bivša ni sadašnja Jugoslavija, nalaze se i ličnosti koje nisu bile nikakvi komunistički agitatori niti članovi bilo koje komunističke partije.
Petar Salopek iz Bihaća, rođen 1898, bio je obični učitelj. Radio je kao nastavnik u školi broj 1 u beloruskom gradu Mogiljevu. Imao je sina Rastislava i ćerku Danicu. Uhapšen je u jesen 1937. i od tada mu se gubi svaki trag. U njegovom dosijeu stoji da je streljan u nekom sovjetskom logoru 1938. ili 1939. a da je pre toga, kao i mnogi drugi, osuđen na deset godina robije, bez prava na prepisku, što je bio sinonim za smrtnu kaznu.

HAPŠENJE U STANU
NI Luka Dobanovački Trifunović, Srbin iz Novog Sada, bar u trenutku hapšenja nije bio član nijedne komunističke organizacije. Rođen 1894. kao austrougarski podanik, Dobanovački se 1915. obreo na ruskom frontu. Po izbijanju građanskog rata prešao na stranu boljševika i ostao u **prvoj zemlji socijalizma**. Pre hapšenja radio je kao glavni knjigovođa u jednom poljoprivrednom kombinatu. Uhapšen je u jesen 1937. i prema jednoj verziji streljan 7. novembra te godine, a prema drugoj umro je u zatvoru 1942. Za njegovu rehabilitaciju izborila se ćerka, koja kao lekar živi u Rusiji.
Tragičan kraj u SSSR doživeo je i Srbin Stefan Sekulić, koji se po završetku španskog građanskog rata našao u Moskvi, gde je završio vojnu akademiju i oženio se sa jednom ruskom lekarkom s kojom je imao sina i ćerku. Uhapšen je 1937. i strpan u neki logor iz koga živ nije izašao. Odmah posle njega uhapšena je i njegova supruga, Jevrejka iz porodice Dovner, kojoj se takođe gubi svaki trag. Deca su odvedena u dečji dom gde su pobijena za vreme jednog nemačkog desanta u vreme Drugog svetskog rata. Borbu za istinu o ovoj nesrećnoj porodici decenijama je vodio sin Sekulićevih porodičnih prijatelja Ilija Feljdman.
Iste, 1937, u Moskvi je na prepad uhapšena i novinarka Marija Verner, rođena 1903. u Vukovaru. Imala je fakultetsko obrazovanje i radila u Profinterni, međunarodnoj sindikalnoj centrali u Moskvi. Lišena je slobode u Kominterninoj dači u selu Ilinskoe kod Moskve i osuđena na pet godina robije u logoru.
U svom stanu, na prepad, uhapšen je i Ričard Gorbaš, radnik, rođen 1901. u hrvatskom mestu Nerezinu. Radio je u automobilskom zavodu ZIS, koji je nosio Staljinovo ime, i bio samo kandidat za člana patije. Agenti NKVD su ga pokupili 6. marta 1938. i odveli ga u najčuveniji moskovski zatvor Lubjanku. Osuđen je na pet godina progonstva u jedan logor kod Arhangelska. Ubrzo će u nekom drugom logoru zaglaviti i njegova supruga Aleksandra i sin Aleksandar, koji će 1958. izdejstvovati očevu rehabilitaciju.

BEZ TRAGA
U SVOM stanu u okolini Moskve uhapšen je arhitekta iz Sremskih Karlovaca Nikolaj Kotur. Po ovog Srbina, rođenog 1899, agenti NKVD su stigli jednog martovskog dana 1937. Odveli su ga u jedan moskovski logor, odakle mu se krajem te godine gubi svaki trag. Za njegovu rehabilitaciju izborila se njegova ćerka. U dokumentu koji joj je 1957. dostavio Vojni sud Habarovska navedeno je samo da je njen otac na neku nepoznatu kaznu zvanično osuđen februara 1938.
Jugoslovenski Slovak Martin Šimro, rođen 1900, elektrotehničar po zanimanju, živeo je u Kijevu. Radio je u zavodu za izradu medicinskih aparata, a uhapšen je 13. aprila 1938. na jednoj tramvajskoj stanici ukrajinske prestonice. Odveden je u nepoznatom pravcu i streljan 25. septembra 1938. NJegovu posmrtnu rehabilitaciju izdejstvovala je ćerka Elizabeta.
Nepunih pet meseci ranije, decembra 1937, u Kijevu je uhapšen i Slovenac Josif Sore, koji je iz Jugoslavije u SSSR emigrirao 1929. Osuđen je na deset godina robije bez prava prepiske, a potom su mu suprugu proterali iz Kijeva, dvojicu sinova, Josifa i Rudolfa, prebacili u dečji dom, a ćerka se udala. NJoj su svedoci očevog hapšenja pričali da im je Josif Sore u tom kritičnom trenutku glasno rekao: **Ja nisam kriv - uskoro ću se vratiti!**.
Oficir iz Prvog svetskog rata Arsenije Radić imao je još neobičniju sudbinu. Kao austrougarski podanik 1918. prišao je boljševicima i zajedno sa drugim sunarodnicima u Rusiji formirao Prvi srpski revolucionarni puk. Vremenom je dogurao do jednog od najviših funkcionera Staljingrada i Rostova na Donu. Uhapšen 17. aprila 1937. i o njemu se više nikad ništa nije saznalo.
Leta te godine, za vreme godišnjeg odmora, u jednom krimskom sanatorijumu uhapšen je Josif Zenek Jakovljević, načelnik tenkovske škole u Lenjingradu. NJegova ćerka Irina izborila se 1956. za očevu rehabilitaciju. U dokumentu koji joj je tim povodom uručio Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR navedeno je da je osuđen novembra 1937, a da je streljan 13. juna 1942.

NESTANAK OBAVEŠTAJCA
I SRBIN Dmitrij Jovašević, koji je radio u zavodu **Kominterna** u Dnjepropetrovsku nije utekao agentima NKVD. Uhapšen je 12. marta 1938, a streljan je sedam meseci kasnije, 15. oktobra 1938, baš u vreme kada se Tito u Moskvi u saradnji sa Staljinovim obaveštajcima borio za upražnjeno mesto sekretara KPJ.
U leto te 1938. u Moskvi je u hotelu **Savoj** uhapšen Slavomir Vukelić. Formalno nije bio član nijedne komunističke partije, bio je čak vernik, pripadao je protestantima. U Parizu je završio Višu elektro-litografsku školu i sa titulom inženjera obreo se u Moskvi, gde se oženio sa Jelenom Iljinčinom.
Do sovjetske metropole došao je verovatno po nagovoru brata Branka, jednog od najistaknutijih sovjetskih obaveštajaca u Drugom svetskom ratu. Slavomir je pošao njegovim stopama i postao član grupe Berzina, jedne od najpoznatijih organizacija sovjetske vojne obaveštajne službe. Uhapšen je u leto 1938, a skončao je 26. avgusta 1940. u bolnici logora Lefortovo, jednog od najozlogašenijih u okolini Moskve. Rehabilitaciju mu je obezbedila ćerka Maja koja živi u Minsku...
Ovim lista jugoslovenskih žrtava staljinističkih progona u SSSR, u kojima je Tito aktivno učestvovao, nije ni približno iscrpljena, jer je tamo stradalno na stotine naših nevinih ljudi. Prema Titovom biografu Vladimiru Dedijeru bilo ih je blizu 800.

KO JE POTPISIVAO
U ARHIVIMA Kominterne i Federalne službe bezbednosti Rusije **Novostima** je upravo potvrđeno da je praktično za sve vreme staljinističkog terora u SSSR važila posebna procedura za strance. Saglasnost za hapšenja stranih komunista po pravilu su davali generalni sekretar ili predstavnici komunističkih partija dotičnih zemalja, a samom činu hapšenja u najvećem broju slučajeva prethodilo je isključenje iz Partije. To potvrđuje i jedno pismo u kome Ivan Gržetić, ondašnji predstavnik KPJ u Kominterni, 27. maja 1937. obaveštava Milana Gorkića, da je neki jugoslovenski inženjer Rihter u Moskvi isključen iz Partije: **I za njega si se izvukao**, piše Gržetić. **Potpisao nisi, nego sam to ja posle tvoga odlaska (iz Moskve) učinio.**
Iz ondašnje prepiske Gržetića i Gorkića vidi se da su do hapšenja Titovog prethodnika na čelu KPJ od vodećih jugoslovenskih komunista bili osumnjičeni, isključeni iz partije ili već uhapšeni Đuro Cvijić i Grgur i Radomir Vujović.
Avgusta 1937. KPJ je posle hapšenja Gržetića, a uskoro i Gorkića, ostala bez svog zvaničnog predstavnika u Kominterni. Godinu dana kasnije, posle nekoliko pisama u kojima je istakao kandidaturu za novog lidera KPJ, Tito je stigao u Moskvu i ostao u SSSR sve do kraja januara 1939. U tom razdoblju u Moskvi su, pored ostalih, bili uhapšeni Vladimir Ćopić, Jovan Mališić, Vilim Horvaj, Janko Jovanović, a neposredno pred njegov dolazak u sovjetsku prestonicu slobode su lišeni Kosta Novaković, Sima Marković, Akif Šeremet, Simo Miljuš.
Posle njegovog odlaska iz Moskve Tita su u Kominterni zastupali zvanični sovjetski obaveštajac Josip Kopinič i obućar iz Velikog Bečkereka Mita Despotović.

KRAJ