Kosovo postojbina srpstva

Piše: Dobrica ĆOSIĆ
Ma koliko nam to bilo teško, neodoljivo nam se nameće saznanje: nezadovoljstvo svojim razvojem i položajem, odnosima prema njemu i izgledima za budućnost, rezignacija, osećanje povređenog nacionalnog i istorijskog dostojanstva, i nekakav sveopšti gnev, obuzeli su vrlo široke slojeve srpskog naroda. Nipodaštavajući odnos prema takvom stanju, često pogrešne, neobjektivne i zlonamerne procene i tumačenja takvog stanja samo ga pogoršavaju, podstiču retrogradna osećanja i kratak, sebičan pogled. Razgoreva se jedno anahrono, nazadno, primitivno srpstvo i srbovanje, ljude obuzimaju rekvizitarni mitovi istorije, okreću se nazad, gubi se moć za razumevanje realnosti i kritičnost prema subjektivnim slabostima, u prljavštini svakodnevice i egoizma slamaju se socijalističke perspektive. Izlazi i kompenzacije se traže u prošlosti, veri, i tamo gde savremeni čovek i savremeno društvo ne mogu da ih nađu. Ima nečeg mutnog i bolesnog, neurotičnog i psihotičnog u našem životu.
Neodvojivo od ovog kompleksa je zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje, koje se široko, u najrazličitijim oblicima, ispoljava u izvesnim sredinama, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji. Preko novina i drugih sredstava informisanja mesecima se vode, reformskim i samoupravnim principima kamuflirane, političke kampanje, a da o tome nijedan politički forum u ovoj zemlji ne kaže narodu punu istinu i o čemu se upravo radi. Pored ostalog, uporno se tvrdi i veruje da neko nekog eksploatiše i vara, da Srbija odlama najveće komade tog famoznog **jugoslovenskog kolača**, da su Srbi etatisti, unitaristi, asimilatori, centralisti, konzervatisti, jednom rečju, da samo žele da potčinjavaju, vladaju, žandarišu. Jesmo li mi zaista takvi u Jugoslaviji? Ako nismo, zašto nas onda takvima vide i takvima smatraju? Politika koja se o njih oglušuje, nisam uveren da služi dobru, kako srpskog tako i svih jugoslovenskih naroda. Jer, antisrpstvo rađa antihrvatstvo, antislovenstvo rađa antisrpstvo, i tako se jugoslovenski šovinizmi i uzajamno izazivaju, podstiču i hrane.

UGROŽENOST I PRITISCI
Nije izvršena temeljita i objektivna analiza političkog stanja u pokrajinama, naročito na Kosovu i Metohiji, stanja koje je po svemu što se zna bremenito vrlo teškim problemima i nekim nazadnim tendencijama. Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, a osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti.
Ne vide se u odgovarajućim razmerama šovinističko raspoloženje i nacionalistička psihoza u šiptarskoj narodnosti, neopravdano se potcenjuju iredentistička i separatistička raspoloženja i težnje u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti. Time se ne samo izneverava politička istina, nego se i ispoljava jedna u biti problematična širokogrudnost **predstavnika** tzv. veće nacije, čime se moralno siromaši ravnopravnost šiptarskog naroda, ravnopravnost u odgovornosti za progres i sudbinu Republike Srbije i Jugoslavije, odgovornost za saradnju i zajednički život.
Ništa se kritički ne govori o politici Pokrajinskog komiteta Kosova i Metohije i o svim ishodima njegovog angažovanja u ostvarivanju direktiva i intencija Četvrtog plenuma. Ima se utisak da Pokrajinski komitet nije pridavao odgovarajući značaj borbi protiv albanskog šovinizma i iredentizma, ili se često svodio na političku frazeologiju verbalne simetrije prema srpskom šovinizmu.

VOJVODINA I VOJVODSTVO
Uočljiva je težnja da se samoupravna prava nacionalnosti realizuju kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta. U kosovometohijskom prostoru moguća su u današnjim uslovima samo dva oblika državnosti: jugoslovenski i albanski, odnosno jedan ili drugi. Kombinacija oba, bar u današnjim prilikama, nije moguća s pozitivnim ishodima. Politički forumi Kosova i Metohije, u stavovima iskazanim o ustavnim promenama, svojim intencijama i orijentacijama ozbiljno su uznemirili socijalističku javnost zemlje. Birokratsko etatistički shvaćena ravnopravnost Šitpara u Srbiji i Jugoslaviji i razvijanje njihovog suvereniteta ne može da se ne završi u iredentizmu, u produbljavanju političkih razlika među narodima Kosova i Metohije i Albanije i Jugoslavije, u permanentnom i otvorenom sukobu.
U analizi stanja i predlozima zaključaka ovog plenuma nije ozbiljnije i određeno govoreno o birokratskom centralizmu republičkih foruma, organa, institucija, centralizmu koji se naročito u vojvođanskim političkim krugovima naziva srbijanskim centralizmom, srbijanskom hegemonijom, primitivnim centralizmom, koji se, nažalost, samo usmeno i kuloarski više od jedne decenije čini politički odgovornim za zaostajanje i spor privredni razvoj pokrajine Vojvodine.
U prikazu vojvođanskih političkih prilika nije reč izgovorena o mađarskom nacionalizmu i segregacionizmu, kao da uoptše ne postoje i kao da u svom podneblju ne predstavljaju nikakvu političku činjenicu.
Sasvim se prećutalo postojanje i dejstvovanje vojvođanskog birokratskog autonomaštva, u stvari jednog retrogradnog partikularizma koji je, po svemu, prilično snažan i koji predstavlja kočnicu prirodnim, neminovnim društvenim kretanjima ka demokratskoj i modernoj integraciji i koncentraciji materijalnih i intelektualnih energija, bez kojih se ne može ni frazirati o napretku i socijalizmu našeg naroda. Da li će zaista i za našu generaciju Sava i Dunav biti granica između Beograda i Novog Sada, Mačve i Srema, Banata i Podunavlja? Zar zaista neki komunisti socijalističku samoupravnu Vojvodinu mogu dalje i još uvek da smatraju svojim birokratskim vojvodstvom?
Sa stanovišta ostvarenosti nacionalnog i državnog jedinstva, nesumnjivo, na Balkanu najteži položaj imaju makedonski i albanski narod, koji su razdeljeni u državnim granicama. Dok je makedonski narod podvrgnut totalnoj denacionalizaciji u socijalističkoj Bugarskoj i kapitalističkoj Grčkoj, albanski narod je u jugoslovenskim okvirima nesumnjivo bolje sreće.

TEŽNJA ZA UJEDINJENJEM
Bez obzira na tu činjenicu, bez obzira na tiranidu Envera Hodže i besperspektivnost sadašnjeg državnog režima u državi Albaniji, bez obzira i na ogroman ekonomski, društveni i kulturni uspon šiptarskog naroda u Jugoslaviji i napredak njegove društvene svesti, osobito blagodareći snažnoj biološkoj ekspanziji i brojnoj nadmoćnosti na teritorijama koje naseljava u jugoslovenskim područjima, šiptarski narod nosi vidnu etnocentričku energiju, a u izvesnim slojevima i težnju ili čežnju za ujedinjenjem s svojim sunarodnicima iz Albanije.
Tu težnju posebno podstiču neki sadašnji jugoslovenski procesi i odgovarajuće prilike i tendencije na Balkanu i u svetu. Svejedno kolikog je političkog opsega danas, ideja o jedinstvenoj nacionalnoj i državnoj zajednici albanskog naroda može u njemu dobiti karakter istorijske avangarde, može imati i izvesnu socijalističku platformu i revolucionarne parole.
U svakom slučaju, ona se samo pod sasvim određenim društvenim uslovima i kretanjima neće širiti i obuzimati šiptarske narodne mase. Ona kao iredentizam ne može imati ozbiljnije političko dejstvo jedino ako ekonomski napredak, demokratija i društveni odnosi u Jugoslaviji budu uvek i u svemu nadmoćniji nad albanskom stvarnošću.
S načelnog stanovišta, mi nemamo prava da težnju za nacionalnim jedinstvom u šiptarskom narodu nipodaštavamo, da je krijemo od sebe samih, da njom vlastodržački i birokratski manipulišemo. Pozvani smo da je vidimo u korelaciji s prošlošću i budućnošću srpsko-šiptarskih odnosa.

VEKOVIMA ZAJEDNO


Ovaj tekst je izgovoren 29. maja 1968. na Četrnaestoj sednici Centrlanog komiteta SK Srbije, na kojoj se raspravljalo o međunacionalnim odnosima u SR Srbiji. Vodeći politički funkioneri SR Srbije i svi govorni na toj sednici žestoko su napali i osudili ovo izlaganje kao težak nacionalistički istup, društvenu neodgovornost i političku laž.


Srpski narod, koji je igrao značajnu ulogu u oslobođenju albanskog naroda od turskog, austrougarskog i italijanskog imperijalizma, uprkos Pašićevoj i Aleksandrovoj hegemonističkoj politici i sramnom i tragičnom zavojevanju Albanije u cilju **izlaska na more**, uprkos neslavnim **osvetama Kosova** u epohi ostvarivanja **velike Srbije** i prve Jugoslavije, uprkos krvavim osvetama i nasilju albanskog begovata, reakcionarne plemenštine i balističkih najamnika nad srpskim i crnogorskim življem i u novijoj istoriji, čije negativne posledice još uvek na obema stranama traju i predstavljaju osnovu za svaku regresiju, onaj slobodarski i revolucionarni srpski narod ima svest, snagu i volju da demokratski razume nacionalna osećanja Šiptara Kosova i Metohije, i da podrži sve njihove težnje ako su demokratske po sadržaju i obliku, ako ne ugrožavaju mir na Balkanu i nezavisnost jugoslovenske zajednice, jednom rečju, ako svoj nacionalni suverenitet ne ostvaruju u nacionalističkim oblicima i ugrožavanjem opstanka, slobode i integriteta samog srspkog naroda na Kosovu i Metohiji.
Jer, Srbi i Crnogorci nisu prisvojili Kosovo i Metohiju, nisu ih ratom osvojili od Šiptara, dakle, nisu tu okupatori i zavojevači.
Kosovo i Metohija su stara i matična postojbina srpskog naroda. Svoju nacionalnu politiku na Kosovu i Metohiji Srbi danas ne mogu da zasnivaju na istorijskim pravima, ni naravno, na konceptu Pećke patrijaršije, niti zadržavanjem sadašnjeg društveno političkog oblika i stanja po svaku cenu. Naprotiv. Ali, ni Šiptari Kosova i Metohije ne treba da zaboravljaju da na Kosovu i Metohiji vekovima zajedno s njima žive Srbi, da su na tom prostoru stvorena velika dela srednjovekovne srpske kulture i narodni oslobodilački mit, da je za oslobođenje i napredak Kosova i Metohije srpski narod dao velike žrtve i velika sredstva, da tu živi blizu tri stotine hiljada Srba i Crnogoraca.

SRBIJANSTVO
U SAGLEDAVANJU negativnih vidova srpske nacionalne i društvene svesti, posebnu pažnju, čini mi se, zaslužuje i - srbijanstvo. To je jedan, u suštini, primitivan i anahron politički mentalitet; to je viđenje Srbije od Užica do Zemuna; to je kompleks jedne nacionalne i državotvorske mitologije; to je nepoznavanje i potcenjivanje **prečana**, to je nerazumevanje Srba koji ne žive u Republici Srbiji; to je odsustvo sluha za razlike i nepoštovanje različitosti u srpskom narodu, koji je trajao i razvijao se pod različitim društvenim i kulturnim okolnostima, to je ona neslavna kadrovska i personalna politika po zavičajnim afinitetima i kriterijumima, i tako dalje. Uza sve to, dobro je imenovati i politički paternalizam i tutorstvo, a koji su moralna negacija stvarne demokratije.

DVA TOMA
VIŠE od 500 radoznalaca prisustvovalo je pre neku noć promociji druge knjige **Srpsko pitanje**, znamenitog pisca Dobrice Ćosića. Prva knjiga **Srpsko pitanje**, u izdanju **Filipa Višnjića** pojavila se pre nepunu godinu dana.
Ova dva toma čine deo bogatog piščevog traganja za zagonetnim, složenim odgovorom - šta je to srpsko pitanje? Sem onog što je ubedljivo, kroz ličnosti svojih bogatih romana, izrazio na upečatljiv literarni način, i kroz pet knjiga **Piščevi zapisi**, u ovim dvema knjigama, složenim od izlaganja na raznim skupovima, konferencijama, u pismima državnicima sveta - može se pratiti Ćosićevo razmišljanje o ovom uvek važnom pitanju u poslednje četiri decenije. Živo, uzbudljivo, oštro, zanosno, sa svim iluzijama, sa svim doslednostima...
**Novosti** će, po vlastitom izboru, preneti iz ovih dveju knjiga deo piščevih pogleda na još uvek aktuelno srpsko pitanje.

NASTAVIĆE SE