Kosovo - poslednja opomena

Piše Dobrica ĆOSIĆ
Moramo odgovoriti zašto i kako se sve to dogodilo na Kosovu i Metohiji, da bismo i na tim odgovorima mogli da započnemo stvaranje novog nacionalnog i društvenog programa za demokratski i civilizacijski preporod ove zemlje u socijalističkom smeru.
Moja pitanja glase:
Kako je moguće da u jednoj evropskoj državi pri kraju dvadesetog veka, u državi koja je proglašena socijalističkom, jedna nacionalnost, koja po međunarodnom pravu ima položaj nacionalne manjine, u miru progoni s njegove matične teritorije većinski narod u toj državi i za svoju matičnu državu Albaniju osvaja srpsku i jugoslovensku teritoriju?
Kako je moguće da u jednoj državi koja se smatra slobodnom i demokratskom, decenijama bude zabranjeno govorenje i pisanje o genocidnom teroru velikoalbanskih šovinista, njihove vlasti i partije nad srpskim narodom, i zašto je istina o izgonu blizu dvesta hiljada srpskih žitelja sa Kosova i Metohije samo u poslednjim dvema decenijama bila ideološki greh i moralno politička krivica?
Kako je moguće da je jugoslovenskim Ustavom iz 1974. godine Albancima na Kosovu i Metohiji data politička autonomija s atributima državnog suvereniteta koje nema ni tzv. republika Srbija, politička autonomija koja će se legitimno upotrebiti i zloupotrebiti za stvaranje etnički čiste teritorije, za totalnu albanizaciju srpskog i jugoslovenskog nacionalnog i državnog prostora, za sistematsko i evolutivno stvaranje Velike Albanije?

BUDŽET ZA AGRESIJU
Kako je moguće da se birokratski begovat u Prištini i albanska agresija na srpsku i jugoslovensku teritoriju finansiraju iz jugoslovenskog budžeta i Fonda za nerazvijene i još obilnije pomaže ekonomskim i finansijskim sredstvima tzv. uže Srbije?
Kako je moguće da su za to vreme na čelnim mestima jugoslovenske države i Saveza komunista Jugoslavije bile i dalje ostaju poznate vođe velikoalbanskog separatističkog i šovinističkog pokreta, koje će s pozicija vlasti zbog nacionalizma proganjati svakog Srbina i Turčina koji govore istinu o njihovoj politici i progonu nealbanskog življa sa Kosova?
Kakvi su to ljudi bili na čelu Srbije i srpskih komunista u tri poslednje decenije koji su svojim političkim i moralnim kapitulanstvom sarađivali na stvaranju velike Albanije i zašto su to činili?
Zašto i kako smo svi mi decenije istorijskog bivstvovanja utrošili na nacionalne i ideološke zablude, rajetinsko podaništvo i pokornost, građanski kukavičluk, moralno ravnodušje prema stradanju srpskog naroda na Kosovu, razaranje nacionalnog bića, gubljenje svoje matične zemlje i čitave epohe - srpskog srednjeg veka, čije duhovno i graditeljsko stvaralaštvo u nekim oblicima nismo dosegli ni pri kraju dvadesetog veka?
Ko nas je to i čime toliko zastrašio, potkupio, oslepeo i ogluveo, zašto nam se zagasila istorijska svest i ljudska savest, kako smo mogli i kako možemo da živimo toliko nacionalno i građanski obespravljeni i poniženi?
Zašto smo mi partizani i revoucionari toliko dugo sledili, slavili i obožavali one koji su nas obmanuli, pokorili, potkupili, ponizili, osramotili pred decom i svetom?

ZAŠTO NAS MRZE?
Zašto se u našoj generaciji tako grubo prekinula oslobodilačka i demokratska tradicija srpskog naroda, pa on danas, posle dva ustanka i pet oslobodilačkih ratova, kao na početku devetnaestog veka, mora da se bori za svoju nacionalnu teritoriju, koju je tri puta oslobađao, i za elementarne slobode i demokratska prava koje je još na početku ovog veka osvojio, ustavom i zakonima utvrdio?
Zašto je danas srpski narod, iako je u najtežem položaju u Jugoslaviji, narod koji izaziva najviše političkog podozrenja među susednim narodima, zašto se taj narod čini istorijskim krivcem, zašto se ne poštuju njegove vrednosti, zašto se najviše mrzi? Koliko smo i čime smo mi sami tome doprineli, jer niko se ne poštuje i ne mrzi bez razloga?
Zašto su mnogi pisci, intelektualci, možda i većina inteligencije, u svim jugoslovenskim nacijama, a osobito u Hrvatskoj i Sloveniji, toliko ravnodušni, pa i zluradi prema stradanju srpskog naroda na Kosovu, a nisu ravnodušni i zluradi prema stradanju bilo kog plemena na našoj planeti?

PRAVA ALBANACA
Zašto političko rukovodstvo Jugoslavije tako uporno nastavlja politiku kojom Jugoslavija gubi Kosovo, Metohiju, zapadnu Makedoniju, južni deo Crne Gore, dakle, kojom se u temelju ruši jugoslovenska država i rešavanje jugoslovensko-albanskih odnosa svakim časom čini sve težim, sa izgledima da naš poraz bude konačan i da se prolije krv?
Zašto jugoslovenska vlada više brine za arapske i afričke slobode i prava no što brine za slobode i prava svog naroda i svojih građana?
Zašto odbranom brionskog ustava iz 1974. godine objektivno omogućuje stvaranje druge albanske države na jugoslovenskoj teritoriji, a time i velike Albanije, što bezuslovo vodi i prekomponovanju Balkana, što će, sasvim izvesno, imati tragične posledice za jugoslovenske i balkanske narode?
A naše verovatno najteže pitanje glasi: Kako danas demokratski i civilizovano da rešavamo kosovsko pitanje kad albanska strana nastupa samo silom, antidemokratski i anticivilizacijski, bez glasa istorijskog razuma?
Da s pitanjima zastanemo ovde, a odgovore na njih najpre da pokušamo da damo u sebi. A ja na sva ova postavljena pitanja sebi i vama mogu večeras dati samo jedan odgovor:
Boreći se za nacionalnu ravnopravnost, demokratske slobode i građanska prava srpskog naroda na Kosovu i u čitavoj Jugoslaviji, mi nikad i ni u čemu ne smemo da ugrozimo i okrnjimo nacionalnu ravnopravnost, demokratske slobode i građanska prava albanskog naroda ili bilo kojeg drugog naroda sa kojim živimo.
(Reč na književnoj večeri Udruženja književnika Srbije **O Kosovu - za Kosovo**, održanoj 13. maja 1987. u Beogradu)

SUDBINSKO ISKUŠENJE
...Rešavanje kosovskog pitanja je novo sudbonosno iskušenje srpskog naroda, po težini, složenosti i posledicama možda ravno našim iskušenjima iz 1914, 1915. i 1941. godine, to je iskušenje u kome će srpski narod pred Evorpom i svetom ponovo dokazivati svoju istorijsku zrelost, stupanj civilizacijskog razvoja, demokratski potencijal, svoju političku viziju budućnosti balkanskog prostora. A vreme je nepovratno izgubljeno, vreme nam je možda isteklo...

NIJE POSLEDNJE ISKUŠENJE
Sve što se u poslednjim decenijama zbivalo sa srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, a što se u blažim i drukčijim vidovima zbiva na prostoru čitave srpske dijaspore, omogućeno je duhovnim i moralnim raskolom koji je duboko prožeo današnje genercije, raskolom potkupljenim vlašću, lažnom emancipacijom i prividnim prosperitetom, raskolom zasnovanim na tradiciji preverništva i izdaje, toj inače snažnoj tradiciji našeg tla. Mi smo narod koji je radi svog opstanka uspevao da pobedi velike, a kojeg lako poražavaju mali. Za takve i mnoge poraze i nesreće, ipak, sami smo najveći krivci.
Pored one moćne životvorne sile u nama, često nije mnogo slabiji ni nagon samoponištenja i vlastite razistorije, koji je u modernom dobu istorijski utemeljen eshatologijom vladajuće ideologije.
Naš najveći neprijatelj je u nama. Rane koje su nam nanete i koje nam se nanose nećemo izvidati jadanjima nad nesrećnom sudbinom, nepravde koje smo istrpeli i koje trpimo nećemo ispraviti optužujući vinovnike, slobode koje nemamo neće nam darovati oni kojima smo ih prepustili.
Kosovo nije poslednje iskušenje našeg naroda, ali Kosovo je poslednja opomena. Da istorijski trajemo, napredujemo i zauzimamo časno mesto u evorpskoj i svetskoj zajednici naroda, neophodna nam je surova kritika sopstvenih slabosti, neophodne su nam istine o sebi, na kojima jedino možemo zasnivati tvoračku samosvet koju nemamo, i započeti duhovnu i moralnu obnovu bez koje nećemo rešiti nijedno svoje nacionalno i društveno pitanje.
Sve ono što se u poslednjim decenijama zbivalo na Kosovu i Metohiji u našem duhu nije svršen čin. Sve što treba da se čini za Kosovo mora da se pripremi u našem umu i srcu. Ma koliko da nam je to teško, motive moramo razlučiti od realnosti, nacionalne zanose, ako ih još imamo, moramo uskladiti sa svojim moćima i uslovima, prošlost zbog budućnosti ne smemo da zaboravimo, ali budućnost ne smemo usloviti prošlošću. Neophodan nam je razuman, ostvarljiv, jasan cilj.