Mali veliki narod

Piše: Dobrica Ćosić
Mi smo jedna obespokojavajuće konzervativna i stvaralački jalova zajednica naroda i ljudi. Naš konzervativizam je politički oličen u titoizmu, a naša stvaralačka jalovost uslovljena je vladavinom mediokriteta i konformana, tj. ljudi saobraznih režimu i prilikama, a jednoobraznih po duhovnom i moralnom sklopu. Mi smo duhovno i moralno nagrđen narod.
Mi Srbi smo se razboleli od nacionalnog mazohizma, pristajući na “istočni greh” svog jugoslovenstva, odnosno, stvaranja Jugoslavije. Ali mi smo svoje poniženje i samoponiženje proglasili velikodušnošću najveće nacije i internacionalističkom dužnošću u jugoslovenskoj zajednici. Mi smo pristali da nam svi koje smo oslobađali, kojima smo omogućili da postanu nacije sa svojim državama, poreknu našu oslobodilačku prošlost, proglase nas okupatorima i hegemonistima, svedu nam istoriju u okvire tajnih odluka Kominterne i njenih ideoloških tumačenja.
Naš društveni sistem je potpuno sklerotičan. Reči koje su pokretale ljude potrošene su odavno. Ideje za koje su ginuli očevi, njihovoj deci, u boljem slučaju, ne znače više od istorijskog folklora. Optimizam je danas u ovoj zemlji ideologija okorelih vlastodržaca i šefova njihovih kabineta. Prošlost koju smo narodnom revolucijom porekli postaje sve više melanholično prizivanje romantike ili nihilistička pustinja.

SKRAĆENA ISTORIJA
Istorija nam je skraćena na poslednji vek, a socijalistička tradicija na Titovo sekretarstvo u KPJ. Oslobodilački ratovi vođeni protiv vekovne osmanlijske okupacije legitimno su proglašeni okupacijama i porobljavanjima Makedonije, Kosova i Metohije...
Nas su društveni razvoj i uslovnosti sveta u kome živimo doveli do stanja u kome su sva bitna pitanja našeg istorijskog opstajanja i napredovanja ponovo postavljena, sa zahtevima i za velike promene i izazovima da se na njih odgovara bez odlaganja. Ali s novim sadržajima i novim vizijama.
Srpsko pitanje ne može se više postavljati samo radi odbrane jednog ugroženog naroda, izloženog genocidu, asimilaciji, diskriminaciji i razaranju njegovog istorijskog identiteta. To pitanje se danas mora postavljati kao zahtev za kvalitativnom promenom postojećeg državnog ustrojstva u smeru stvaranja istinski demokratske federacije i integralnog demokratskog socijalizma, što znači: socijalizam u demokratiji i modernoj civilizaciji.
Ako srpsko pitanje postavljamo samo kao odbranu od albanskog genocida, islamskog i katoličkog antisrpstva, velikohrvatske asimilacije i ekspanzije, makedonskog šovinizma, slovenačkog ekonomskog hegemonizma i eksploatacije, a ne radi postavljanja novih društvenih ciljeva, novog vrednosnog poretka, novog morala i nove kulture, dakle, radi stvaranja demokratskog, prosvećenog, civilizovanog društva - onda će srpsko pitanje biti istorijski besmisleno. Mi bismo bili narod bez višeg cilja i istorijskih ideala.

VAZALNA OLIGARHIJA
Mi se više ne smemo ponašati kao proklet i kažnjen narod koji ima zlosrećnu sudbinu. Mi smo u prošlosti bili u mnogo težim okolnostima no danas, pa smo po cenu velikih žrtava nalazili snage da rešavamo svoje istorijske probleme, postavši “mali veliki narod” u Evropi i svetu. Bez svesti o svojoj snazi, bez vere u sebe, bez nove vizije budućnosti, bez mobilisanja svih svojih umnih i moralnih snaga, mi ne možemo opstati i izvući se iz ambisa u kome smo danas. Ta borba za izlazak iz ovog ponižavajućeg stanja mora da se dobije u duhu, u nauci, u umetnosti, razmišljanjem i razumevanjem, stvaranjem i maštom, a ne na naš tradicionalan način - prolivanjem krvi...
Dvostruka kriza: opstanka i ciljeva.
Nas je zahvatio “unutrašnji raspad”. Mi smo proterani s Kosova, mi bežimo iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, iako smo većinski narod u zajedničkoj državi, samo zato što smo doživeli unutrašnje, duhovno i moralno rastakanje. To rastakanje svim sredstvima izazvala je vlast, uz punu podršku srpske vazalne oligarhije. Mi smo danas Srbi samo po tome što govorimo srpski.
Nijednom za poslednjih četrdeset godina vodeći srpski komunisti nisu ispoljili hrabrost u odbrani istine, pravde i dostojanstva srpskog naroda. Častan izuzetak bili su Blagoje Nešković i Slobodan Penezić; prvi je politički likvidiran, drugi poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima. Srbi koji su najduže ostali na vlasti, uvek su smerno i pokorno potvrđivali svoju odanost brionskom monarhu; nadmetali su se u pokorništvu i ljubavi prema vođi, žrtvujući životne interese svog naroda. Rezultat njihove politike je očigledan: Srbija je republika koja je najmanje napredovala u Jugoslaviji. (decembar 1982)

SVOĐENJE RAČUNA
NEKI istorijski računi moraju da se svedu. Ne zbog proglašavanja krivaca i izricanja moralnih presuda, nego zbog promišljanja iskustva, u ime velikih promena pred kojima stojimo, dakle, zbog zasnivanja nove vizije društva i budućnosti.

UPOTREBA LJUDSKIH PRAVA
SRBI se moraju što pre razgraničiti s Albanijom, jer pitanje ljudskih prava nikad neće biti rešeno ako to pitanje neće da reše Albanci. Oni mogu, kao što danas čine, čitav svet da uvere da su im uskraćena ljudska prava, svejedno što oni neće da ih koriste u sadržajima i oblicima datim srpskim ustavom. Oni jednostavno ne priznaju postojanje srpske države niti svoju pripadnost njoj.
Kompleks ljudskih prava je ideološka paradigma upotrebljena za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja: ujedinjenja Albanaca u jednu državu. I sve dok Albanci ne ostvare taj cilj, na Kosovu i Metohiji potavljaće se pitanje ljudskih prava, i Srbija će biti na optuženičkoj klupi svetske i evropske zajednice. Ništa joj neće pomoći istina da Albanci imaju nacionalna i ljudska prava kakva nema nijedna nacionalna manjina na svetu.
Amerika, katolička Evropa, islamski fundamentalizam, duh nemačkog Četvrtog rajha, sve neokolonijalne i teritorijalne revandikacije prema Srbiji i Balkanu, svi imperijalizmi i neokolonijalizmi, koristiće “nepostojanje ljudskih prava na Kosovu” kao ubedljivo i moralno legitimno sredstvo svojih politika. Dakle, nema rešenja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji dok se Albanci ne ujedine u jednu državu. I sve dotle dok postoje nerešena “ljudska prava Albanaca na Kosovu i Metohiji”, za Evropu i svet Srbija neće biti demokratska država.
Sadašnja politička retorika o ljudskim pravima, bilo da je koriste domaći “Jugosloveni” i domaći “nacionalisti” i “mirotvorci”, bilo da ih koristi jedna intelektualna profesija koja živi od borbe za ljudska prava i koja na toj borbi zasniva svoj “demokratski imidž”, dakle, ta politička retorika mora vertikalno da se istorizuje i radikalno prevede u realno nacionalno pitanje albanskog i srpskog naroda: teritorijalno razgraničenje zasnovano na kompromisu istorijskog i etničkog prava. Na toj osnovi treba koristiti samoupravne, autonomne modele koji postoje u Evorpi. A prva odrednica teritorijalnog razgraničenja mora da bude shvatanje da na Balkanu nema etnički čiste i etnički homogene teritorije...
U našoj krizi reflektuju se naopake i zle politike Evrope i sveta čitavog dvadesetog stoleća. Jer, i stvaranje i raspad Jugoslavije, njen razvoj i njena stagnacija i propast uslovljeni su evropskim činiocima. Ništa značajno i veliko na balkanskom prostoru i u sudbini malih balkanskih naroda nije se dogodilo i ne događa se bez učešća Evrope i velikih sila, krojili su nam, kroje danas i ubuduće će nam krojiti sudbinu. Najracionalnije je, izgleda mi, da im se prilagođavamo. (20. maj 1990)

POLITIČKA UTOPIJA
JUGOSLOVENSTVO je kao realnost - srpski mazohizam. Nijednom narodu u Jugoslaviji ne treba manje ta Jugoslavija, a on se uporno, mazohistički, potčinjavajući se, trpeći najgora poniženja, bori za jugoslovenstvo i tim se spasilačkim državotvorstvom objektivno obznanjuje kao hegemonistički i integralistički. U interesu svoje emancipacije i nacionalnog i društvenog preporoda, Srbi se moraju politički otrezniti od jugoslovenstva. Jugoslavija će biti jaka državna zajednica tek kada za nju više od Srba budu Hrvati, Slovenci, Muslimani, Makedonci... A to se neće dogoditi. Razdvajanje je toliko daleko otišlo da se samo krvlju i najvećim nasiljima može vršiti integrisanje. A to je opet samo - razdvajanje, ropstvo, sram...
Jugoslovenstvo je danas najbeznadnija politička utopija.
Baš kao i balkanska federacija. I kao socijalizam!
(NASTAVLJA SE)