Koreni omraza kod suseda

Piše: Dobrica Ćosić

Srbi veruju da imaju slavnu prošlost. To je najviši izraz njihove samosvesti. To je metafizička dimenzija srpske svesti. Prošlost je Srbima apsolut, kao religija. Bog. Oni ne znaju šta je stvarno njihova prošlost. Junaštvo, žrtvovanje, stradanje... to nisu racionalne, životonosne kategorije, to su mitovi i religiozna osećanja. Srbi su glavnim krivcima za svoje nesreće učinili - izdajnike. Ta inverzija istine i svesti utemeljena je u našem mitu - kosovskom. Vuk Branković je poneo glavnu krivicu za poraz, izgibiju i potonja stradanja srpskog naroda, a ne Murat i Bajazit. Srbi su sami sebe okrivili za svoju istorijsku nesreću. To je, verovatno, jedinstvena nacionalna svest, bar u evropskom prostoru. Da li je to duhovna snaga, vera, grandomanija, suludost? To svojstvo je bila idejna, moralna, antropološka odrednica u mnogim zbivanjima, najčešće kobnim. Ta odrednica - izdaja, učiniće čitavu srpsku narodnu svest o sebi nekritičnom, neistinitom, nerazumnom. Ona će se protegnuti i na mir, na sve opštenarodne poslove.

OTADŽBINA SAMO U RATU
A srpska istorija ne pominje jedno biće koje nije ni junak ni izdajnik. NJega ne vidi, ne pridaje mu pravi značaj. To je snalažljivi čovek. Čovek sposoban da opstane u svim okolnostima. Ti snalažljivi ljudi su održali Srpstvo.

Januar 1986.
Osnovno je pitanje: kako od Srbina stvoriti građanina? On može da izađe iz ovog istorijskog ćorsokaka u kome se našao samo ako izgradi svoju građansku svest i građanski moral. To znači: istorijski sadržaj nacionalnosti i kolektivnosti preobraziti u sistem individualnih vrednosti, od kojih je izvršavanje dužnosti prva vrednost. Niska i nedozrela građanska svest Srba uzrok je mnogim njihovim porazima u miru. Srbi su bili dobri i hrabri vojnici, ratni pobednici, a loši su i plašljivi građani, slabi graditelji života. Zato su kao većinski narod u Jugoslaviji pali na stupanj potčinjenih. Junak u ratu za slobodu postao je kukavica u miru i slobodi. U ratu je živeo od srpstva, u slobodi i miru mora živeti od čoveštva. Za Srbe, otadžbina postoji samo u ratu. A Narvid mudro opominje. **Otadžbina, to je velika zbirka obaveza**.

U miru ne manja no u ratu.
Današnji Srbin se raspinje između epskog mita i potrošačke trivijalnosti, s težnjom da se konačno prikloni potrošačkom modelu života i izgubi duhovni subjekt. Ako srpski narod iz ove tragedije u kojoj se našao ne izađe sa svešću o uzrocima svog poraza, izgubiće se u sivilu i ništavilu potrošačkog društva. Ako svešću o sebi ne prevlada svoju tragediju, ona će se pretvoriti u grotesku.
Nepoštovanje sebe naše je najizraženije karakterno svojstvo. Čovek koji sebe ne poštuje nema razloga ni drugog da poštuje. On se drugih plaši, pa im se ulaguje, ili ih prezire, pa ih vređa. Tako se danas ponaša ljudska većina u ovoj razorenoj i raskaljanoj Srbiji. Šta je danas Srbin? Bahati rajetina! Čovek koji zaboravlja na stid. U ovoj zemlji sloboda je u prostaštvu našla svoju potvrdu i svoj spontani izraz. Prostaštvo se iz seoskih krčmi i zadružnih dućana, sa pijaca preselilo i u srednje škole, Univerzitet, bioskope, pozorišta, koncerte rokenrola, radio, televiziju, **žutu štampu**, **modernu književnost**, na Terazije i u Knez Mihailovu... Prostaštvo provincije i periferije, jedno opasno, siledžijsko prostaštvo osvojilo je našu **prestonicu**.


ENERGIJA NOVIH PORAZA
Sada je mlada inteligencija isto što i mladi radnici, studenti se ne razlikuju od traktorista i šofera, periferija od centra grada, selo od sreske varoši, seoska kuća od gradske... Sve se izjednačilo. Uprostačilo i vulgarizovalo. Svi smo bili drugovi, sada smo svi komšije. To agresivno razgalamljeno, raspsovano prostaštvo je bitna duhovna odlika **mladog naroda** u kojem su devojke - ribe, a vođenje ljubavi - tucanje... **Samoupravljanje** je onemogućilo selekciju kvaliteta, a omogućilo vladavinu mediokriteta uz kontrolu najneobrazovanijih, dok je elitizam ideološki proganjan kao socijalni kancer. Srbija je **napredovala** u primitivnu i jadnu zemlju. Prljava, neuređena, neurbanizovana, sa rekama zatrovanim industrijskom vodom, gradskim fekalijama i nečistoćom, sa zapuštenim poljima i parlozima, rđavim putevima čiji su jarkovi pretvoreni u đubrišta... U Srbiji nema sklada između čoveka i prirode, između kuća i ljudi. Nagrđena je priroda, u Srbiji su još lepe neke biljke i poneko drvo, ono što nije **delo ljudske ruke i uma**. Nacionalni ciljevi danas su: higijena, uljudnost, ozbiljnost, dostojanstvo.
**Istorijske nacije** su nesrećne i nepodnošljive. One i svoje poraze pretvaraju u slavu. Istorijska taština je nacionalno svojstvo svakog Srbina. Istorija je naše nacionalno bogatstvo - u svesti svakog rodoljuba i znanju svakog učitelja. Nemamo ničeg većeg od prošlosti. Ali to bogatstvo je ruda - smeša sa skromnim procentom **plemenitih** metala. A njih treba distrakcijom odvojiti i dati im vrednosni oblik. Bez te umne i imaginativne tehnologije bogata prošlost ne samo da ne znači mnogo, da ostaje samo **prirodni resurs**, nego je i izvor zabluda, podstrekač novih stranputica, energija novih poraza. Naša kultura još nije pretvorila nacionalno bivstvovanje u vremenu i prostoru u univerzalna saznanja i iskustva, u filozofiju istorije, u umetnost. Naime, nacionalna istorija nije postala nacionalna kultura.
Najniži soj među srpskim nacionalistima su oni koji veličaju srpsku spontanost, a to znači prostotu, oni se razmeću svojim i srpskim manama. To su Srbende. One toliko vole Srbiju i srpsko, pa hvale i slave i najgore srpske mane, smatrajući to pravim rodoljubljem, a tu hrabrost samo srpskom vrlinom. Možda su baš takvi rodoljupci izazvali omrazu susednih naroda i podstakli njihovo nepoštovanje prema Srbima i Srpstvu. A takvi mi kad prolazim Knez Mihailovom ulicom odvaljuju rame, dokazujući mi prisnost i sledbeništvo.

3. avgust 1986.
SRBINU SRBI ISTI
Tolstoj je zapisao u svom dnevniku: **Tip Rusa zanetog zbog nedostatka veza sa životom.**
Koliko poznajem rusku literaturu, mnogo je takvih Rusa bilo do 1917. A onda su ih boljševizam, staljinizam, borba za komunizam, sve privezali za život. Za užasan život.
Srbina **zanetog zbog nedostatka veza sa životom** nema. Srbinu se lice ne vidi od života i njegove prljavštine.
Najčešći tip Srbina je čovek koji ne pravi razliku između drugih ljudi i sebe. Ni po dobru, ni po zlu. On voli samo one koji liče na njega. Srbin ponekad pristaje samo na razliku između moćog i potčinjenog, bogatog i bednog, tuđina i svog, onog koji drži batinu i onog koji trpi batine. Srbinu su, uglavnom, svi Srbi isti. Ako je neko lopov, njemu su svi lopovi, ako je pokvaren, svi su mu nepošteni, ako je pošten, svi su mu pošteni. Otud njegova lakovernost. Najgora, bar meni, srpska osobina jeste napadna familijarnost, ta strast da svakog koga sretnu prisvoje i učine sebi ravnim. Srbin ne nastoji da se uzdigne: on se svagda trudi da visoke povije. daleke približi, čiste isprlja... Srpski karakter još nije izrazila srpska književnost. Ja sam, najčešće popravljao Srbe i projektovao ih po svojim modelima, imao sam iluziju da ih mogu literarnom fikcijom u duhu i duši menjati. A nisam dovoljno isticao ona najčešća i loša svojstva Srba. Bilo me je stid da ružno govorim o narodu koji pati, o ljudima koji me hrane, čuvaju i uvažavaju.
A jadan Srbin toliko se svikao na patnju i bedu da i najmanje promene prihvata kao oslobođenje, spasenje, sreću. I ja sam, kao većina pisaca malih i neslobodih naroda, u svakom svom književnom junaku - video narod.


TITOIZAM I - POSLEDICE
TITOIZAM je uslovio demoralizaciju srpskog naroda koja, mislim, nije manja no ono beznađe posle pada Smedereva 1459. ili ono iz 1813. posle sloma ustanka. U ovakvom duhovnom i moralnom stanju, srpski narod nije sposoban da izvrši svoj preporod.

MONOPOL PARTIJE
NAMA je zabranjeno i da brinemo za svoje postojanje. Tu brigu monopolisala je partijska oligarhija na osnovu ratne pobede i Titove despotske volje. Narod kome je zabranjeno da brine za svoju budućnost ostaje bez odgovornosti za svoju egzistenciju, ostaje bez morala kao kriterijuma vrednosti i delanja, ostaje bez kritičkog odnosa prema sebi, ostaje bez nade. Duhovni i moralni pad srpske nacije zbio se usled nedostatka samokritičkog odnosa prema sebi. Jer i pravo na kritiku i samokritiku monopolisala je partijska oligarhija. (Avgust 1986.)

(Nastavlja se)