Evropa nije azil

PIŠE: Dobrica Ćosić

U našim uslovima i s našom pometenom i titoizmom zagađenom svešću, najteže je odrediti realne ciljeve. Uklanjati one granice koje zahtevaju prevazilaženje vlastitih moći, što je činilo tragičnom srpsku istoriju. Treba danas imati um i smelost da se te granice imenuju.
Označiti kraj nacionalnoj megalomaniji i mitomaniji - to treba da bude, možda, prvo racionalno polazište srpskog nacionalnog preporoda.
Srpsko pitanje je demokratsko pitanje. Ne postoji nijedno ljudsko pravo koje je u sukobu sa životnim interesom srpskog naroda kao celine.
Srpsko pitanje je pitanje oslobođenja i afirmacije nacionalnog identiteta, ostvarenje državno-političke celine srpskog naroda na načelima samoopredeljenja, policentrizma i pravednih državnih granica koje neće biti razlozi međunacionalnih mržnji ili ratova.
Srpsko pitanje je civilizacijsko pitanje. Ono je, možda, najvažnije na srpskom tlu danas za razvoj ljudskih i prirodnih potencijala i podizanje kvaliteta života. Kako očistiti i urediti ovu zemlju, zatrpanu đubrištima i neredom? Svuda i u svetu.
Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali osloboditi one koji se sa Srbima ne osećaju slobodnim i koji Srbima ograničavaju slobodu na njihovoj zemlji.
Odmah i radikalno početi rešavanje kosovskog pitanja razgraničenjem s Albancima na osnovi etničkih, istorijskih i kulturnih prava.

SPREČITI ODLIV MOZGOVA
Stvarati otvoreno društvo za socijalni, ekonomski, duhovni i politički pluralizam, karakterističan za socijaldemokratska društva i države socijalne pravde i ravnopravnosti.
Prevazilaziti srpske, balkanske i jugoslovenske primitivnosti, domaće neracionalne i anahrone običaje i odnose, od društvenih ustanova do porodice, prijateljstva, ljubavi.
Pružiti racionalan i neksenofobičan otpor amerikanizciji našeg duhovnog bića, agresivnoj američkoj **kulturi**, lažnim **modernim** vrednostima, i vulgarno materijalističkom, potrošačkom socijalnom idealu i stihiji.
Stvoriti objektivne uslove za nastajanje stvaralačke elite u svim životnim područjima, koja će svojim moćima i vrednostima delovati podsticajno na društvenu celinu.
Izvršiti modernu reformu školstva i celokupnog obrazovanja. Stvoriti jedinstven obrazovni program za čitav srpski narod, s ciljem njegove duhovne integracije, ali s punim uvažavanjem istorijskih, civilizacijskih i regionalnih posebnosti.
Kako kulturne vrednosti, nacionalnu i svetsku duhovnu baštinu, savremeno stvaralaštvo, zaista učiniti dostupnim što većem broju ljudi da ne kažem čitavom narodu? Kultura je životno pitanje srpskog naroda.
U Srbiji je vidno zaostajanje naučnog stvaralaštva i **odliv mozgova** u Evropu, Ameriku, Kanadu. Učiniti sve što se može da se stvore objektivne mogućnosti za razvoj nauke. Treba shvatiti: intelektualni kapital, tj. znanje, osnovni je kapital savremenog razvoja.
A najteže pitanje: kako sačiniti srpski nacionalni i društveni program u sadašnjim uslovima međuzavisnosti i zavisnosti od spoljnih činilaca?
Ne smem dalje da nabrajam opšte zadatke. Na stvaranju novog nacionalnog programa treba da radi kolektivni um. Kolektivna mašta. Kolektivni senzibilitet. Mladi ljudi. Program našeg preporoda i neophodnih promena nikako ne može da izrazi pojedinac, ma koliko da je pametan, darovit i obrazovan.

SRBI PROTIV SRBIJE
Oduvek su postojali Srbi koji su smatrali da su utoliko emancipovaniji i napredniji koliko su manje Srbi. To mentalno i moralno skorojevićevstvo tipično je za inteligent malih i zaostalih naroda, osobito balkanskih. Politički skorojevići se u naše doba maskiraju liberalizmom, jugoslovenstvom, evropejstvom, mirotvorstvom. Duhovno rođeni u birokratskim i provicinskim salonima Beograda, oni danas predstavljaju političke i moralne konformiste, iste onakve kakvi su bili i u titoističkom režimu. NJihov **antinacionalizam** ima samo retorički značaj. Jer njihovo jugoslovenstvo je u suštini nedemokratsko i unitarističko; ono je anahrono i lišeno istorijske istine i socijalne pravde; ono je danas, 1991. godine, u mnogim svojim sadržajima i vidovima politički imoralizam. Ti Srbi koji su veći Hrvati od Hrvata, veći Slovenci od Slovenaca, veći Muslimani od Muslimana, veći Makedonci od Makedonaca, jer veruju da su svi oni manje krivi za slom Jugoslavije od Srba, nikako da se zapitaju: zašto slovenački, hrvatski, makedonski i muslimanski narodi ne pristaju na njihovo jugoslovensko spasavanje i usrećivanje? Zar oni zaista veruju da bolje od Hrvata, Slovenaca, Muslimana i Makedonaca razumeju i brane njihove nacionalne, društvene i građanske interese?
Ti sadašnji branioci Jugoslavije su njeni najneubedljiviji branioci otkad je ta država smišljena. Zar se ti Srbi, emancipovani od srpstva, ponekad i ne zastide svoje inferiornosti pred tolikim Hrvatima, Slovencima i Makedoncima koji svako jugoslovenstvo doživljavaju kao nacionalnu i građansku neravnopravnost i ugroženost? Zar je tim Jugoslovenima, iluzionistima, inferiorcima, nacionalim mazohistima, anacionalnim građanima, svejedno što su predmet vulgarne političke manipulacije hrvatskih, slovenačkih, makedonskih i šiptarskih šovinista? Oni za njih **igraju** samo kao antisrbi; slave ih ne zato što su Jugosloveni, nego zato što su protiv Srbije i svakog ko zastupa životne interese srpskog naroda; oni su za njih demokrate samo kad zastupaju njihova prava i ciljeve. A oni su, u sadašnjoj političkoj realnosti, duhovni politički satrapi i saradnici antisrpske koalicije.
Međutim, ima Jugoslovena, i to ne malo, koji su to rođenjem, porodičnim stanjem, poreklom, iskrenim i dubokim ubeđenjem. NJihovo jugoslovenstvo se mora uvažavati kao ljudsko i građansko pravo i mora mu se dati socijalni i politički značaj kao i svakom nacionalnom osećanju, anacionalnom osećanju i političkom ubeđenju.

MNOGO RAZLOGA NESLOGE
Titoizam za srpski narod nije bio najgori poredak otkad Srbi imaju modernu državu, samo zato što nije bio demokratski. Postoje narodi i društva koji i u nedemokratskim porecima ostvare veliki napredak u materijalnoj i civilizacijskoj sferi. Titoizam je, međutim, paralisao ljudske i prirodne potencijale srpskog naroda, njegove institucije i njegov duh promišljeno i odlučno zamenjivao jednom redukovanom svešću i zabludama, rđavim ustanovama i primitivno birokratskom organizacijom društva, što ga je odvelo u dugotrajnu stagnaciju, a to znači u lagano propadanje i truljenje.
Treba da radimo, mislimo i stvaramo, tako da mi budemo potrebni Evropi isto onoliko koliko je ona potrebna nama. Nas Evropa neće spasti ni od čega, ako joj to ne koristi. Ona nam besplatno neće pomoći; mi moramo skupo da joj platimo pomoć. Moramo da postanemo zemlja s vrednostima koje su potrebne Evropi, a ne tržište njene škart robe i jeftine radne snage.
Ulazak u Evropu, to nije formalan prijem u Evropsku zajednicu. To je uvažavanje i kritičko primenjivanje političkih, ekonomskih, kulturnih i civilizacijskih iskustava razvijenih evropskih društava. A to, pre svega, znači napuštanje domaćeg, postojećeg sistema vrednosti i prihvatanje novog, modernog poretka vrednosti, rada i stvaranja. Nama preti nova obmana: nekritičan odnos prema Zapadu i vulgarna predaja materijalističkoj pragmi. Mnogi će reći: dajte najpre da postanemo bogati, pa ćemo se onda posvetiti duhu i duši. Takvo shvatanje je osiromašilo sadržaje progresa razvijenih zemalja. Svet u kome su duhovnost i kultura profesija, struka, dakle, ono od čega se živi, i što se plaća, nije svet celovitih, spokojnih, srećnih ljudi. Svet u kome će Mocarta slušati samo profesori i studenti muzičkih akademija, a za Puškina i Getea znati samo istoričari književnosti, ne verujem da je svet kome treba da težimo.
Srbi su smislili mnogo razloga da im je nesloga najveće prokletstvo i osnov svih njihovih nesreća u prošlosti i sadašnjosti. Međutim, to opšte mišljenje treba racionalnije razmotiriti. Srpska nesloga nije samo neko antropološko zlo; reč je o jednom svojstvu posebne vrednosti - individualizmu, kao antropološkom i duovnom svojstvu Srba, koje ih čini evropskim i zapadnim narodom s antičkim duhovnim korenom. Dakle, jak dokaz da su Srbi arhetipski narod slobode. Prokletstvo viđeno u neslozi ipak ima ideološku i arhaičnu motivaciju. Treba se malo i suprotstavljati tom lakorečju o slozi, pomirenju, jedinstvu kao postulatima srpskog spasenja. I slogu zamenjivati solidarnošću, kategorijom građanske etike. (maj 1991)

DVE SRBIJE
Sa slomom titoizma srpski narod se vraća u vreme kada je iskoračio iz sebe i svoje istorije. Probudila se i diže se ona poslednja Srbija, ona koju je u građanskom ratu pobedila i, činilo se zasvagda, razorila Komunistička partija. Probudila se i diže se i ona moćna, demokratska i hrabra Srbija, pretkumanovska, Srbija iz Vremena smrti. Ali, obznanjuje se i jedna ostarela, mamurna, folklorna, pripita rakijom i vinjakom, narušena, groteskna, Srbija, daleko zaostala za epohom i Evropom. Čak je i kostimirana odećom od pre pola veka. Tu Srbiju u svojoj scenografiji i svom vokabularu izvode na scenu Balkana i Evrope nacionalne, nacionalističke i revanšističke političke stranke. One stranke koje se bore za **kralja i otaxbinu**.
Vrši se opravdana i neminovna revizija komunističko-titoističkog sistema vrednosti, odbacuje se komunistička redukcija kulturnog stvaralaštva, nacionalna i politička istorija titoističke i partijske koncepcije konačno se smešta u fondove arhiva i biblioteka. Ali, ta duhovna renesansa prožeta je i retrogradnom, konzervativnom ideologijom i njenom aksiologijom; ratni kolaboracionisti se proglašavaju žrtvama, herojima, nacionalnim velikanima; nacionalni izdajnici imenuju se **tragičim junacima**. Opskurni pisci - saradnici okupatora, zato što su streljani od partizana, ili su emigrirali, odnosno, bili žrtve revolucionalnog terora, proglašavaju se velikim piscima. Obnova nacionalne duhovne baštine donosi i obnovu nacionalnih laži, nacionalnog nemorala, lažnih vrednosti, svakojakog nazadnjaštva i anahronosti. Nacionalno dostojanstvo više nije vrednosna kategorija. Ruše se komunistički idoli, ali se na njihova mesta postavljaju i nacionalni vampiri.
Svi Srbi koje su komunisti poricali, sada su veliki Srbi. Ta **sloboda** i ta **demokratija**, svejedno što su neminovne u **postkomunističkoj eri**, unazadiće Srbiju. Biće potrebne decenije umnog i moralnog rada da se Srbija oslobodi postitoističkih zabluda i agresivne gluposti poluinteligencije i da se razmahne autohtona energija srpskog naroda, uspostave neideološki vrednosni kriterijumi u političkoj i kulturnoj istoriji, čime i započinje temljni duhovni i civilizacijski preporod.
Savremena nacionalna misao treba da izvrši izbor prekinutih i ugašenih srpskih tradicija. One su uglavnom trajale do ujedinjenja 1918. godine i pobede titoizma. Da li je to moguće danas i sa našim intelektualnim i političkim snagama? Ne preti li opasnost da to bude okretanje unazad i gubljenje istorijskog vremena za budućnost? Kako iz ruševina titoizma i Jugoslavije izaći svoj, svoj a budući? Ne znam. (maj 1991)

Nastavlja se