Perpetualna kriza Balkana

Piše: Dobrica Ćosić
Građanska i patriotska savest nalažu mi da upozorim političke, privredne, duhovne i moralne činioce našeg društva na vanredno stanje u kome se našla zemlja, sa realnim izgledima da nam sutra može biti teže no danas, da nam zadugo neće biti bolje, ako u ovim vanrednim prilikama svi ne uložimo izuzetne napore za spas naroda i države, za razvoj i napredak zemlje.
Ne očekujte da ću vam u ovom obraćanju saopštiti činjenice koje ne znate. Ali ću vam izneti svoje uverenje i pogled na put u izvesniju sutrašnjicu. Ako se nešto krupno ne dogodi i ne promeni u sadašnjem svetu, ako odgovorni državnici Evrope, Sjedinjenih Američkih Država i Rusije ne uvide da je u sveopštem interesu da svoju negativnu politiku prema Saveznoj Republici Jugoslaviji zamene pozitivnom politikom i većim uvažavanjem realnosti i prava na tlu bivše Jugoslavije, osobito na prostorima Bosne i Hercegovine, mi se u bliskoj budućnosti možemo naći u teškim iskušenjima i velikim nesrećama. Te nesreće mi ne možemo izbeći ako ne uložimo nove i izuzetne napore u saradnji sa svetskom zajednicom, ako svesrdno ne idemo u susret miroljubivim i demokratskim snagama sveta. Po životnim teškoćama, opasnostima po narodni i državni opstanak, po neizvesnostima od sutrašnjice, mi preživljavamo, verovatno najteže dane u 20. veku. Rekao bih, samo je 1915. bila teža od ove nastupajuće 1993...

PRESUDE BEZ ŽALBE
...Nama se danas sudi bez našeg prisustva; nama se izriču presude bez prava na žalbu; nama se saopštavaju na lažima zasnovani ultimatumi za nacionalnu i državnu kapitulaciju, a za neprihvatanje bivamo stavljeni u koncentracioni logor i preti nam se napadom najjačih armija sveta. Srbija i Crna Gora stavljene su u položaj talaca Srba u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj, koji se bore za goli opstanak. Sa svih strana preti nam se nesrećama i stradnjima većim od svih dosadašnjih...
... Da se političkim i demokratskim sredstvima okonča rat u Bosni i Hercegovini, da se pravedno i trajno reši srpsko pitanje na tlu bivše Jugoslavije, a sa srpskim i hrvatsko, i muslimansko, i albansko, mi Srbi smo obavezni pred svetom i budućnošću da srpsko pitanje u svim sadržajima i vidovima bude demokratsko, humanističko, mirotvorsko pitanje. Ako srpsko pitanje prestane da bude demokratsko, ako se srpski nacionalni interesi ne budu branili miroljubivom politikom, sporazumima i kompromisima, razumevanjem i uvažavanjem tuđih interesa, prava i pravde za druge oko nas, mi ćemo kao narod biti istorijski poraženi. Svim pravim mirotvorcima i demokratama moramo poći u susret i prijateljski im pružiti ruku. U našoj muci niko nam neće pomoći, ako tu pomoć ne zaslužimo. One koji nas ne razumeju i neće da shvate istinu i naše pravo, moramo uporno uveravati da greše; moramo biti pravedni prema svojim protivnicima i neprijateljima; svima koji se bore za ljudska prava i žele mir i slobodu moramo biti saradnici u ostvarivanju ljudskih prava, mira i slobode.
Naše životno pitanje u ovom času glasi: jesmo li kao narod, kao društvo, kao država republika Srbije i Crne Gore, spremni na moralni i politički podvig u danima naših sudbonosnih iskušenja? To znači: imamo li snage i pameti da se ujedinimo i pobedimo najpre svoja zla, a potom ona tuđa koja su nas opkolila?
... Treba odmah reći: bosansko pitanje je izuzetno složeno, mučno, nerešivo rutinskom diplomatijom. NJegove suštinske determinacije su u dubinama istorije i strukturnoj konstelaciji Evrope i sveta. Bosanskim pitanje Evropa se bavi aktivno, ali i nesrećno, od Berlinskog kongresa 1878. godine, dakle, duže od jednog stoleća. Imperativi evropskog mira i konsolidovanja jugoistoka Evrope nalažu da se bosanskom pitanju, kao sublimatu istorijskih, etničkih, verskih i državno-političkih antagonizama Balkana, danas pristupi mudro, vizionarski i sa težnjom da se ono konačno reši. Konačna rešenja su demokratska, pravedna i anticipativna rešenja bosanske krize; ona se mogu naći samo u maksimalnom uvažavanju slobodne političke volje svakog od tri naroda - Muslimana, Srba i Hrvata, u garantovanju njihove ravnopravnosti i njihovom dogovoru postignutom kompromisima i konsenzusom. A tako se sada ne postupa. Bosansku krizu svetski politički forumi pokušavaju da reše dvostrukim standardima, prema njenim akterima, jednostranim diktatima, sankcijama, ultimatumima, pretnjama, vojnom intervencijom; dakle, zajedničku državu Srbima u Bosni silom nameću iste one države koje su u ime demokratije podržale secesije, a mir bi da uspostavljaju ratom! Takva rešenja bosanske krize vode sva tri zaraćena naroda u trajan i genocidni rat i egzoduse; takva rešenja nikako ne služe dobru i miru Evrope.

PROTIV NACIONALNOG EKSKLUZIVIZMA
Želim posebno da naglasim: srpski narod, čije je živo tkivo razoreno nasilnim secesijama Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, podržavanim od spoljnih faktora, koji nisu bili voljni i strpljivi da dezintegraciju, odnosno **balkanizaciju** Jugoslavije prevedu u **skandinavizaciju** na principima samoopredeljenja naroda, taj srpski narod je egzistencijalno zainteresovan za mir. On rešenje bosanske krize ne traži na motivima nacionalnog egoizma i ideoloških himera; srpski narod je svoje nacionalno pitanje poistovetio sa demokratskim pitanjem. Srbi nemaju nijedan pravi nacionalni interes koji u osnovi nije demokratski i komplementaran suštinskom evropskom interesu. Kao dijasporičan narod, Srbi svoj nacionalni identitet i duhovni integritet ne poistovećuju sa državnim i teritorijalnim identitetom i integritetom. Protivnici smo svakog nacionalnog ekskluzivizma, etničkih homogenosti i **etnički čiste** države...
... Sa žaljenjem i strahom pred budućnošću moje zemlje moram da izjavim: na naša mirotvorna i konstruktivna nastojanja Evropska zajednica, Ujedinjene nacije, Sjedinjene Američke Države i Rusija nisu uzvratili očekivanim razumevanjem i podrškom. Naprotiv! Nastavlja se sa pritiscima i sankcijama, izolacijom i sve strašnijim pretnjama. Takav odnos spoljnih faktora prema Saveznoj Republici Jugoslaviji i srpskom narodu izazvao je depresiju demokratskih snaga i podstakao nacionalni i socijalni ekstremizam, razočaranje, gnev, očajanje čitavog naroda... (20. avgusta 1997.)
Ako su Evropska zajednica, Ujedinjene nacije, Rusija i Sjedinjene Američke Države, kao vodeća sila sveta, u ovim danima, iz strateških i drugih razloga, spremni da omoguće istorijski trajno rešenje bosanske krize, ako su i dalje uporni u podržavanju jedne nasilne državne tvorevine - Bosne i Hercegovine, onda je, po mom uverenju, bosanskohercegovačka država moguća samo kao konfederacija tri nacionalne zajednice - muslimanske, srpske i hrvatske. Te nacionalne zajednice - republike, provincije, kantoni - povezane najosnovnijim centralno državnim funkcijama, ne treba da budu **etnički čiste**; u njima se, pod međunarodnom kontrolom moraju obezbediti sva ljudska i građanska prava i povratak svih izbeglica i raseljenih lica. Bosanskohercegovačka konfederacija mora da bude demilitarizovana, a njen teritorijalni integritet treba da poštuju Savezna Republika Jugoslavija i Hrvatska.

BALKANU TREBA POMOĆI
Razume se, ovakvo uređenje Bosne i Hercegovine ima smisla samo ako je rezultat slobodne političke volje sva tri naroda i ako su Ujedinjene nacije spremne da doprinesu njegovom ostvarivanju. Ovaj projekat je teško ostvariv, ali on narode Bosne i Hercegovine sigurno izvodi iz međunacionalnog i verskog rata i daje im osnove za spokojniju budućnost. Time bi se Evropa oslobodila bosanskog sindroma i konsolidovala svoj neuralgični jugoistok...
... Postoji izlaz iz jugoslovenske agonije i ove perpetualne krize Balkana. Pretpostavka za prestanak rata i stupanje na put ekonomskog, demokratskog, civilizacijskog preobražaja jugoslovenskih i balkanskih društava jeste pacifikacija i humanizacija svih nacionalnih ideologija, odricanje od svake agresivne državne politike i usvajanje politike nacionalnih kompromisa i saradnje, umesto sadašnjih antagonizama...
...Pretpostavka uspešnog rešavanja perpetualne krize Balkana je promena dosadašnje politike međunarodne zajednice prema narodima bivše Jugoslavije i Balkana, odricanje velikih i moćnih država od hegemonističkih politika na Balkanu i pružanje adekvatne političke i materijalne pomoći balkanskim narodima u njihovoj emancipaciji i civilizacijskom preporodu, kojim bi se zlosrećna **balkanizacija** preobrazila u modernu evropeizaciju.
Smatram neophodnim da međunarodna zajednica u svom angažovanju na jugoslovenskom i balkanskom prostoru, pored politike palijativnih mera i privremenih rešenja, ispolji i hrabrost da podrži radikalni pristup zasnovan na doslednoj primeni prava svih naroda na državno samoopredeljenje, što bi vodilo radikalnom državno-političkom prekomponovanju jugoslovenskog i balkanskog prostora, razume se, isključivo mirnim i dogovornim putem. To bi se državno-političko prekomponovanje moralo vršiti uz uvažavanje slobodne političke volje svakog naroda i poštovanje načela koja je u mirovnom procesu na kraju Prvog svetskog rata formulisao i zastupao veliki predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson...
... Razmišljajući kao Evropljanin, smatram da je životni interes Evrope da se Balkan evropeizuje i time jugoistok Evrope odbrani od rezidualnih i destruktivnih energija prošlosti.

UČIMO OD BOLJIH
...Kako da zaustavimo dalje propadanje naših prirodnih i ljudskih potencijala, koje se može pretvoriti i u propadanje našeg naroda?
Kako na ruševinama Jugoslavije da stvorimo svoju demokratsku državu i okončamo vekovnu borbu za nacionalnu slobodu, državu prava i zakona, solidarnosti i razuma, državu kao **glavni centar autoriteta i regulatora razvoja**, bez koje ne možemo da saberemo pamet i sredstva za stupanje u savremenu civilizaciju?
Kako na sadašnjem stupnju naše ekonomije, sa njenom pravnom, organizacionom i tehnološkom osnovom, kvalifikacionom strukturom i viškom radne snage, bez neophodnog finansijskog kapitala i povezanosti sa evropskim privredama, naše društvo može da se uključi u skup i visokozahtevan tehničko-tehnološki razvoj?
Kako i na čemu, uz ovolike objektivne prepreke, egzistencijalne neizvesnosti i moralni pad našeg društa, možemo da zasnujemo razumnu nadu, sagledamo neku izvesnost i krenemo u radikalne promene i razvoj koji zahteva ogromne napore i velika individualna žrtvovanja?
Znam: pitanja koja sam pomenuo nisu u kompetenciji nauke i naučnika, ali bez odgovora na njih mi ćemo i dalje samo **loviti vetar**. Na ta pitanja ubedljivo može da odgovara samo kolektivan um, spreman da primi i sposoban da primeni iskustva uspešnih društava, a koji u našem društvu niko, ni politika, ni privreda, ni nauka, funkcionalno ne uspostavlja.
A mi smo bez mogućnosti izbora puta u budućnost. Mi smo bez vremena za odlaganje polaska na taj put. Jaz između razvijenih i nerazvijenih, bogatih i siromašnih se produbljuje, sa realnim izgledima da se to produbljivanje životnih razlika i uslova nastavi i ubrza. Sam opstanak nas primorava da prihvatimo zakone, zahteve i naloge sveta i civilizacije u kojoj još postojimo. Prilagođavanje je prvi egzistencijalni postulat srpskog naroda danas. Valjda nas je istorija urazumila da uvažavamo realnost sveta i da učimo od boljih i naprednijih. Neophodnost prilagođavanja treba da bude filozofija našeg razvoja. Ako se u tome ne saglasimo i tako ne postupamo, ostaćemo narod parija i bede...


Nastavlja se