Kosovo treba podeliti

PIŠE: Dobrica Ćosić
Posle raspada komunističkih diktatura, dijasporični balkanski narodi uslov i smisao svog oslobođenja vide u stvaranju nacionalnih država. Demokratsko pitanje je postalo nacionalno i državno pitanje. Albanski narod je, sa srpskim narodom, najviše razjedinjen među balkanskim narodima. Od Berlinskog kongresa 1878. do danas, Albanci permanentno teže stvaranju velike Albanije i ujedinjenju svih etničkih teritorija u jednu državu, u kom su vremenu iz Stare Srbije, Kosova i Metohije, prognali blizu pola miliona Srba. Ako se eliminišu ekspanzionističke i aneksionističke težnje u albanskoj ideologiji, težnja za ujedinjenjem albanskog naroda u jedinstvenu državu je istorijski legitiman i neminovan čin. Na Kosovu i Metohiji, sa 200.000 Srba i isto toliko pripadnika drugih etničkih grupa, živi oko 1.200.000 Albanaca. Albanci na Kosovu započeli su borbu za otcepljenje od Jugoslavije još u Titovoj eposi i nastavili je u posttitovskoj. Oni se ni tada nisu borili za ljudska prava, kao što im to nije ni današnji cilj; oni se bore za svoju državnu nezavisnost i otcepljenje od Srbije. **LJudska prava** su alibi za međunarodnu podršku i legitimnost njihovog separatizma. Neki međunarodni činioci, a pre svega Amerika, instrumentalizovali su albanski separatizam na Kosovu i Metohiji za svoje strateške ciljeve i postali njihov zaštitnik.
Kosovo i Metohija su kolevka srpske državnosti, jezgro srpske duhovnosti i religioznosti; na njima se nalaze religiozni i kulturno-umetnički spomenici srpskog srednjeg veka i sam stvaralački vrh pozne Vizantije, čiji su ktitori srpski kraljevi. Na Kosovu i Metohiji Srbija i Jugoslavija su posle Drugog svetskog rata izgradile moderne gradove, fabrike, ogromne termocentrale, čitavu infrastrukturu i komunikacije, u koje je, samo iz srpskog kapitala, uloženo oko 18 milijardi dolara.
Sadašnje teritorijalne granice Pokrajine Kosovo nisu etničke; one su provizorno administrativne i poslednji put obeležene 1958. godine. Granični pojasevi sadašnje autonomije Kosova su naseljeni pretežno srpskim stanovništvom

GLOBALNO RAZGRANIČENJE
Kosovo i Metohija su prostor sukobljenih nacionalnih interesa, koji se trajno i pravedno mogu rešiti samo kompromisom. Istorijski kompromis i trajno rešenje vekovnih albansko-srpskih sukoba, koji potresaju čitav balkanski prostor, može se ostvariti teritorijalnim razgraničenjem Srba i Albanaca i podelom Kosova. Ako nije mogla da opstane multietnička Titova Jugoslavija, ako nije uspeo eksperiment s multietničkom dejtonskom Bosnom i Hercegovinom, sasvim je izvesno da posle građanskog i etničkog rata ne može opstati ni multietničko Kosovo. Posle albanskog ustanka za otcepljenje i rata Amerike i Evropske unije protiv Srbije, Albanci i Srbi ne mogu da žive zajedno na Kosovu. Trajan mir i spokojstvo ne može im doneti žandarmerija NATO i Ujedinjenih nacija, tim pre što je njeno prisustvo privremeno.
Na Kosovu i Metohiji, oko velikih srpskih manastira i etničkih enklava, treba formirati samostalne državice, poput San Marina, Andore, Vatikana, Lihtenštajna i sličnih državno-pravnih, suverenih zajednica u Evropi, kakva je i Aland u Finskoj. Srpske predele na severu Kosova, koji su joj pripadali od oslobođenja od Turaka do 1958, pridružiti Srbiji, a južne predele Kosova i deo Metohije, gde živi albanska većina, priključiti Albaniji ili samostalnoj albanskoj državi, ako to žele kosovski Albanci.
Priština, u kojoj žive izmešani Albanci i Srbi, može se urediti kao distrikt ili na neki sličan način.
Pravedno podeliti i industrijske i energetske potencijale, bez obzira na etnički sastav okoline.
Teritorijalno razgraničenje na Kosovu može biti samo globalno. Nikako ne težiti etnički čistim teritorijama. Taj cilj je teško ostvariti, ali je to mnogo lakše i jeftinije od ratovanja, ubijanja i egzodusa. Sadašnji rat samo ostavlja motive za buduće nacionalne ratove na Balkanu, ako se ne uklone osnovni činioci postojećih antagonizama. Razumno je težiti mirnoj, sporazumnoj skandinavizaciji Balkana, uz adekvatno učešće evropskih faktora. To je trajni evropski interes. To je put da se na Balkanu isključe sve antievropske pretenzije i remetilački faktori integracije čitave Evrope. (Predlog za istorijski kompromis na Kosovu, upućen vladi Francuske 15. maja 1999.)

PORAŽENIČKI MAMURLUK
... Gubitkom Kosova i Metohije, što znači i kulturne i umetničke baštine na tom tlu, a posle aneksije srpske duhovne baštine na tlu sadašnje države Makedonije, čije postojanje načelno ne smatram spornim, srpska kultura gubi glavninu svog srednjeg veka. Srpski narod je jedini evropski narod koji u drugoj polovini dvadesetog veka gubi svoj **zlatni srednji vek**: to su verske, kulturne, graditeljske i umetničke vrednosti, koje predstavljaju vrhove vizantijsko-srpske civilizacije. Neki najviši kulturno-istorijski sadržaji i vrednosti srpskog identiteta postojaće samo u srpskoj imaginarnoj biblioteci i srpskom imaginarnom muzeju. Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica LJeviška i Gračanica postaće novi Hilandari. Primorani smo da ta veličanstvena dela srpskog srednjeg veka utemeljimo u svoje duhovno biće i sačuvamo ih kao sadržaj svog identiteta, onako kako čuvamo Hilandar, Dušanov zakonik i Miroslavljevo jevanđelje. Tu činjenicu epohalnog značaja napominjem bez pomisli na bilo kakvo ratoborstvo i revandikaciju, ali sa uverenjem da je ona jedna od temeljnih pretpostavki nove nacionalne samosvesti koju Srbi treba da zasnuju na energiji razumne nade, s ciljem što bržeg izlaska iz poraženičkog mamurluka i očajničkog nihilizma. Istorija nema tačku ni na jednom porazu i ni na jednoj pobedi. Iz njenih dubina i visina dolazi nepoznato i neočekivano.
Primarni identitet Srba, kao slovenskog i hrišćanskog etnosa i nacije, u svom milenijumskom opstajanju pretrpeo je mnoge promene, preobražaje i erozije. Pod primarnim srpskim identitetom danas podrazumevam: vizantijsko-pravoslavno srednjovekovlje, čiji je vrh svetosavska duhovnost; sakralno graditeljstvo i umetnost; narodno stvaralaštvo, čiji je vrh epska poezija; kosovske mitologeme; borbeno-oslobodilački etos; patrijarhalnu seosku civilizaciju; književno stvaralaštvo na vukovskim postulatima.
Objektivna odrednica srpske kulture nije prostor nego vreme. Srbi se kao etos kreću prostorom, a žive, misle i stvaraju u vremenu. Stvaralaštvo Srba razastire se od Hilandara do Sent Andreje i od Poganova do Krke, a traje osam vekova. Srpska kultura nema jedno središte; ona ima više središta, a većina tih središta nije više na njenoj nacionalnoj teritoriji. Duhovni luk srpske kulture razapinje se od Savinog **Žitija svetog Simeona** i Domentijanovih žitija do nadrealizma i današnjeg postmodernizma. I tradicije su temporalne, a ne prostorne i toponimske.
Srpska kultura je granična kultura, koja je bila i ostala izložena uticajima spoljnih činilaca i susednih kultura. Spoljni činioci bili su i plodonosni i razarajući. Napori za očuvanjem duhovnog identiteta moraju danas biti snažni i promišljeni, ali ne smeju težiti zatvaranju ni biti zamućeni ksenofobijom. Čuvajući nacionalne kulturne vrednosti, samobitnost i različitost, srpska kultura treba da ostane otvorena za spoljne podsticaje i univerzalističke uticaje; pri tome se mora razlikovati američko-mondijalistička supkultura od autentičnih kultura Evrope, Rusije i ostalog sveta.

DESTRUKTIVNA KSENOFOBIJA
Nagon za razlikovanjem je jedan od egzistencijalnih nagona ljudskog bivstvovanja. A razlike među narodima ostvaruju se identitetom. Duhovni identitet se, pre svega, ostvaruje na svom jeziku i građenjem na svom tlu sve dok svet ne osvoji, ako ga osvoji, kibernetička civilizacija sa svojim sistemom značenja. Duhovni identitet podrazumeva poštovanje živih, trajnih tradicija i izvestan kontinuitet, i kada se on prevazilazi, pa čak i kida, kao što je to slučaj sa razvojem srpske kulture, koja je po svom sadržaju kultura kontinuiranog diskontinuiteta. Duhovni identitet kao temelj i samosvojnost, osnova je one vrednosti koja jednom narodu daje značaj i mesto u kulturi ljudske zajednice, donosi mu uvažavanje i poštovanje, daje pravo na gordost i dostojanstvo. Duhovni identitet je koren kolektivne egzistencije i stablo nacije. Ali, duhovni identitet nije večno osećanje i konačno stanje sadržaja, potreba, običaja, navika. Duhovna ograđivanja su nemoguća i antiljudska. Ksenofobija je autodestruktivna i ponižavajuća, ona je predispozicija za zločin.
Kultura nije sistem trajnih vrednosti, tradicija i ciljeva; ona je proces izložen unutrašnjim i spoljnim energijama i činiocima. Srpska kultura nije **jednostavna** i etnički samobitna u svom istorijskom trajanju, što smatram pozitivnom osnovom za njen dalji razvoj.
... U ovom času nemam hrabrosti da prorokujem budućnost srpske kulture, koja s pravoslavnom verom tvori duhovni identitet srpskog naroda. Ona će deliti sudbinu srpskog društva, ali ne u potpunosti. Duhovno stvaralaštvo podleže i pozitivnom i negativnom uticaju ekonomije i politike, slobode i neslobode, ali svagda zadržava i autonomiju, razvija se unutrašnjim motivacijama, autogenezom i vlastitom dinamikom, koju više od objektivnih uslovljavanja određuju pojedinci - stvaralačke ličnosti, snagom svoga dara i ubeđenja. Duhovno stvaralaštvo nadživljava ratove, nacionalne i duhovne krize, pobede i poraze; ono je individualno do najvišeg stupnja. Stvaralački genije nije uslovljen stanjem nacije i društva na čijem jeziku misli i stvara. Našu odgovornost za budućnost nacije, njenog duhovnog identiteta i razvojnog potencijala, vidim danas u afirmisanju i razvoju svake stvaralačke i naučnopronalazačke mogućnosti. Pojava nazvana **odliv mozgova** nesagledivo unazađuje srpsko društvo i njegovu kulturu. Pored odbrane srpskog duhovnog prostora i identiteta, najveća briga treba da nam bude obezbeđivanje objektivnih uslova za razvoj individualnih stvaralačkih mogućnosti, osobito u mladim naraštajima.

POLITIKA VATIKANA
Naše doba ima neke sličnosti sa dobom u kome su se susretali, sudarali i prožimali helenizam i hrišćanstvo. Tada su paganski bogovi umirali pred hrišćanskim Bogom. Iz susreta helenizma i hrišćanstva rodila se vizantijska civilizacija. Živimo u vremenu temeljnih preobražaja sveta i nastajanja nove civilizacije. Hrišćanski Bog uzmiče pred kumirima materijalističko-tehničke i potrošačke civilizacije. Papa Vojtila je priveo kraju pretvaranje katoličanstva u svetovnu ideologiju i politiku hegemonizma. U zemljama u kojima je vladao ateizam boljševičkog socijalizma, **na ruševinama sistema nada i duša** obnavlja se pravoslavno hrišćanstvo sa ideološkim revandikacijama. Islam je poslednjih decenija u eksplozivnom širenju, sa snažnom fundamentalističkom ratničkom strujom koja ozbiljno preti narodima koji ne veruju u Proroka. **Novi svetski poredak**, pod okriljem ideologije ljudskih prava i sa hegemonom sveta - Sjedinjenim Američkim Državama, ustremljuje se u pravi krstaški pohod na Rusiju i njene prostore. Suverenih, slobodnih i nezavisnih država sve je manje u svetu. Moderna supkultura, čija je domovina SAD, pomoću elektronskih medija i kompjuterskih komunikacija postaje vladajuća kultura današnjice. Gušenje tradicije shvata se kao postulat progresa.
Georgije Florovski smatra da je **naše doba kritično doba, doba krize i nerazrešivih napetosti... Ako uopšte postoji neka istorijska budućnost, može se lako desiti da ta budućnost bude namenjena nekoj drugoj civilizaciji, verovatno onoj koja će biti potpuno različita od naše**. Ako je ova misao tačna, a mislim da jeste, nama - savremenicima, s **nelagodnošću pripadanja jednom svetu u preobražaju**, pripada i izazov stvaralačkih odgovaranja na zahteve budućnosti. (Bijeljina, oktobra 1999.).

K R A J