Gost mnogih zatvora

Piše: Z. Uskoković i V. Kraljević
BUNTOVNOM i jedva punoletnom Arkanu beogradske ulice su ubrzo postale tesne. Kršio je sva pravila, naročito ona za koja je znao da će mu oca Veljka dovesti do očajanja. Nije hteo da mu zaboravi kruto, gotovo vojničko vaspitanje, batine, kojih će se sećati i kao odrastao čovek. U inat nje mu, ili već čemu, tek nije bilo evropskog kazamata koji ga, bar nakratko, nije **ugostio**.
Malo je živih ljudi iz tog vremena, koji su sa Arkanom **harali** Evropom i znaju sve o njegovim **podvizima**. Većina nije među živima, a ovaj svet, kao po pravilu, napustili su nasilno. Od nekolicine koja je još tu, niko ne želi da priča o tome. Da ne uprlja **legendu**. Policajci sa Zapada nisu tako mekog srca. Na Arkanove **nestašluke** podseća ih njegov dosije, ali i činjenica da je preko granice **zaradio** 25 godina robije.
Deo takvog života mladog Beograđanina ostao je najpedantnije zabeležen u kartotekama belgijske, nemačke, italijanske, holandske, švedske policije... Mlađani Ražnatović gotovo do perfekcije, a silom prilika, doveo je svoja znanja engleskog, italijanskog i francuskog jezika. Bez obzira na dosuđene višedecenijske kazne, u zatvoru je proveo tek nešto više od godinu dana.

TREZORI MAMAC
IZ Beograda je otišao 1972. godine, a vratio se početkom osamdesetih. Nikad javno nije želeo da priča o tom delu svog života. Govorio je da se snalazio i da nije bio gladan, jedna od najčešćih rečenica koju su novinari dobijali kada bi ga pitali o inostranstvu, glasila je:
- Radio sam poslove, kao što se rade poslovi, trgovinu, eksport-import...
Možda se i tako mogu nazvati tri oružane pljačke i dvanaest krađa počinjenih u Švedskoj, između ostalog, orobio je i čuvenu banku **Lamber**, zatim oružana pljačka u Belgiji, **haranje** po celoj Skandinaviji... Početkom 1975. godine u Briselu je osuđen na deset godina zatvora zbog oružane pljačke, a u Amsterdamu, pet godina kasnije, dobio je sedam godina robije. Vesti o njegovim **pohodima** po trezorima evropskih banaka stizale su i iz Osla, Kopenhagena, Frankfurta, Atine... Prilikom provale u bižuterijsku radnju u Nemačkoj, 1. juna 1981. godine, ranjen je, a potom i uhapšen, ali je iz zatvorske bolnice uspeo da pobegne sa lažnom francuskom ličnom kartom.
Arkanova bekstva iz evropskih kazamata postala su **čuvena** gotovo isto kao i njegove pljačke. Evropska policija ga pamti i kao jednog od retkih ljudi koji je uspeo da pobegne iz čuvenog švajcarskog zatvora, i to tako što se pomoću **lopovskih merdevina** ispeo do vrha, četiri metra visokog zatvorskog zida i uspeo da pobegne uprkos dvometarskoj bodljikavoj žici. A, da bi u tom uspeo obukao je desetak džempera koji su ublažili ubode bodlji.
I danas se priča kako se posle desetak dana pojavio u Beogradu, sav izgreban i unakažen, ali nasmejan. Osmeh nije skidao ni prilikom razbojništava i pljački. Svemu tome uvek je davao dozu humora, iako je verovatno samo njemu bilo smešno. Tako je usred pljačke jedne dobro obezbeđene nemačke banke skinuo **fantomku** sa glave i nasmejao se pravo u sigurnosnu kameru. Ostalo je zabeleženo i kako je sa izvesnim prijateljem Koletom upao u amsterdamsku policijsku stanicu i oslobodio svog **kolegu** i saučesnika Italijana.

PLJAČKA, GOSPODO
DA je voleo da se šali, čak, i kad su ozbiljni **poslovi** u pitanju, svedoči i njegov upad sa saučesnicima u čuveni restoran **Kiko** u Milanu, koji je bio poznat po bogatoj klijenteli. Uzimajući ulogu pljačkaškog portparola, Arkan se ovako obratio gostima:
- Dobro veče, sinjore i sinjori. Ovo je samo jedna obična oružana pljačka. Ništa strašno. Budite ljubazni i lepo otkupite svoje živote...
O ovome je godinama pisala italijanska štampa, podvlačeći ovu epizodu Arkanovog života, naročito dok je sa svojim «tigrovima» boravio po ratištima bivše Jugoslavije. Dok je u to vreme za Srbe bio nacionalni heroj, Zapad ga je opisivao kao evropskog razbojnika koji je obukao patriotsko odelo.
Na vrhuncu svoje pljačkaške karijere Arkan je u džepu imao na desetine lažnih pasoša i identiteta. Znali su ga kao Roberta Betegu, Marsela de Koku, Gojka Penou, Marka Markovića, Milka Savića, Maria Valentina, Petra Stamatovića, Boba Elisu... Sva ova imena, međutim, povezivali su isti otisci prstiju. Ražnatović je bio i pravi ekspert za prerušavanje. Upućeni u tu njegovu tamnu stranu života, kažu da je posle neke pljačke znao da se, prerušen, vrati na mesto zločina i da kao radoznali prolaznik gleda šta se dešava.
Još tih godina obožavao je medije. Voleo je da se slika, da bude u centru pažnje... Ta njegova osobina, što je stario, sve je više dolazila do izražaja. Na njegov, neosporan šarm (neki novinari i fotoreporteri osetili su, međutim, i njegovu drugu stranu - nekontrolisani bes) nisu ostajali imuni ni holandski poslanici sedme sile, pa je tako jedan od njih krajem sedamdesetih opisao Arkana kao «šarmantnog Jugoslovena».

SA PARAMA - KUĆI
POSLE «gastarbajterskog rada» po Evropi, Ražnatović se u Beograd vratio sa pozamašnim kapitalom. Važio je u to vreme, sredinom osamdesetih prošlog veka, za najbogatijeg poslastičara na ovim prostorima. Gotovo svemu je mogao da odoli, osim, kako će kasnije pričati, ženama i slatkišima. Ipak, samo mali broj njih znao je da je i Arkan, poput svojih drugih «kolega» sa onu stranu zakona - obožavao kocku. Nije pio i pušio. Jer, nije hteo «da robuje porocima», ali kartama nije odoleo.
Često je predstavljan kao «jedan od najvećih i najboljih kockara u gradu». Zvali su ga Lepoliki sa anđeoskim osmehom, koji, međutim, nije opraštao varanje - dugo se pričalo kako je posle jedne kockarske partije gotovo na smrt pretukao učesnika, koga je uhvatio da vara. Kockari su izuzetno sujeverni ljudi. Takav je bio i Arkan. U kazinu beogradskog hotela često je znao da ostane i po celu noć. Ipak, napravio bi uvek pauzu, a znatiželjnicima je objašnjavao da «mora da ide kući da deci poželi laku noć i da ih izljubi».
Jedan, sada sredovečni krupije, sećao se nedavno kako je neke noći Arkana baš htela kocka. Pogađao je brojeve i kombinacije i pred njim su se gomilali žetoni. Na kraju mu je saldo bio - sto hiljada dolara. Ipak, nije stao, kao što ne bi ni velika većina drugih ostrašćenih kockara. Poput njih - hteo je još. I izgubio sve. Te noći baš nije imao sreće. Po povratku kući sukobio se sa policijom.
Sačekali su ga u stanu njegove majke Slavke. Kasnije je tvrdio da su izvukli pištolje i on je zapucao. Odmah je uhapšen, ali nije dugo bio u zatvoru. Tada je beogradsko podzemlje, ali i javnost, počelo da šuška o njegovim vezama sa Službom državne bezbednosti, a naročito sa Stanetom Dolancem. I sam je na kasnijem suđenju, na pitanje o zanimanju, odgovorio da je «radnik SDB».
Šta je sve Arkan radio za saveznu tajnu policiju niko ne zna, osim možda nekolicine ljudi, koji ćute, ne iz pijeteta prema mrtvom Ražnatoviću, već da ne otkriju «ukaljani» obraz službe, ali i svoj. Navodno, mlađani Željko važio je za poverljivog čoveka SDB. NJegovo ime najčešće je dovođeno u vezu sa zagonetnom likvidacijom Stjepana Đurekovića, jednog od direktora moćne zagrebačke INE, koji je, kako se pisalo, pobegao u inostranstvo sa bogatom dokumentacijom i priključio se hrvatskoj emigraciji.

USTUPCI SLUŽBE DB
GODINAMA se govorilo kako je njegova smrt režirana od strane SDB i kako su je «odradili» Arkan, ali i Darko Ašanin i još neki beogradski žestoki momci. Prava istina se još ne zna, ali je činjenica da je SDB za prljave poslove angažovala kriminalce, kojima je zauzvrat gledala kroz prste za neka nezakonita dela, a usput ih «čistila» pasošima i svojim legitimacijama.
Kako je Arkan dospeo u SDB teško je reći. Ipak, o angažovanju beogradskih momaka iz podzemlja za račun države prvi put je obelodanjeno posle pucanja u lokalu «Nana» kada je ubijen bokser Andrija Lakonjić. Tada je izbilo na videlo da se «regrutacijom podobnog» kadra bavio, pored ostalog, i Miroslav Bižić Biža, iz SUP Beograd, jedno vreme glavni za maloletničku delikvenciju. On i Arkan nisu krili međusobnu netrpeljivost. Za sve probleme sa beogradskom policijom Ražnatović je okrivljivao Bižića. To je tvrdio i kad je je završio na sudu zbog prebijanja ekonomiste Predraga Đajića.
Bižić mi je lično smestio tu intrigu - pričao je Arkan. Od tada, ali i ranije, ovog nekadašnjeg inspektora beogradske policije, koji je kasnije postao i vlasnik privatne detektivske agencije «Biža», Arkan nikako nije mogao da podnese. Javno ga je opanjkavao uz tvrdnje da «sad kao privatni detektiv mažnjava kola svojim klijentima, da bi ih potom sam pronašao», i naravno za to dobio odgovarajuću, a bogatu nadoknadu. Upućeni su, međutim, tvrdili da je Arkan mrzeo Bižića, jer je ovaj znao sve o njegovoj «karijeri» u inostranstvu, ali i «zadatke» koju mu je poveravala Služba državne bezbednosti.
Bižić je pod još nerasvetljenim okolnostima, ubijen sredinom devedesetih godina prošlog veka, ispred Tržnog centra «Merkator» u Novom Beogradu. U njegovom džepu nađeno je nekoliko hiljada maraka. Zločinac mu je prišao sa leđa i usmrtio ga sa nekoliko hitaca iz automata. Ubica je i dalje N. N. Bez obzira što je čaršija o mogućim motivima likvidacije spominjala i Arkana, to nikad nije dokazano. Interesantno je da se Ražnatovićevo ime u raznim pričama bez osnova, dovodilo, pored ostalog, i u vezu sa ubistvima Branislava Matića Belog i Đorđa Božovića Giške.

GIŠKA I BELI
GIŠKU sam jako voleo, bio je poštenjačina, pravi Srbin - negirao je Arkan čaršijske priče. - Išao sam da izjavim saučešće njegovoj majci. Giška leži mrtav na krevetu, a ona mi kaže: «Sine, što te nisam poslušala nego sam pustila da se pomiri sa onom kurvom». A, ja stvarno nisam nikad voleo njegovu ženu. Ona ga je upropastila, jer ga je izdala, napustila, dok je bio u zatvoru. Mi svi žalimo Gišketa, ali ima li lepše smrti za ratnika od njegove? Poginuo je kao heroj, na frontu. Bio sam u Tenji kad je Beli ubijen. Dvadeset pet godina smo prijatelji, voleo sam ga kao brata, zvao sam ga Belka. Bili smo zajedno u Nemačkoj. Šta da kažem za ogavne beogradske priče?

TURSKI - DRUGAR
MNOGI su se pitali otkud Željku Ražnatoviću nadimak Arkan. Prema jednoj verziji, koju je on podgrevao, to je ime čarobnjaka iz nekog stripa koji je kao dečak «gutao». Po drugoj priči, to mu je ime sa jednog od lažnih pasoša, sa kojim je kao maloletnik prešao u Italiju. Govorio je i da mu je jedna Francuskinja objasnila da reč «arkan» znači «koren tajne»... Istu tu reč, međutim, Turci upotrebljavaju kad hoće nekog da oslove sa drugar, zemljak i slično...

NASTAVLJA SE