Oklop Obilića kule

Piše: N. Iljukić
NAPAĆENI ratovima, izmoreni izolacijama, snuždeni moralnom bedom, ljudi u Srbiji su svadbu veka u kojoj se Arkan oženio Cecom **svarili** kao TV sapunicu. O njoj se danima pre i posle pisalo i pričalo kao o svojevrsnom medijskom spektaklu. Novopečeni bračni par je posle glamurozne svadbe u hotelu **Interkontinental** 19. februara 1995. godine počeo svoj zajednički život. Za ovaj događaj akreditovalo se na desetine domaćih, ali i stranih, novinara. Neko je u šali umeo da kaže kako se toliko izveštača nije moglo sresti ni na nekoj važnoj fudbalskoj utakmici.
Željku Ražnatoviću su pevačice bile **slaba tačka**. Standardno **dobro obavešteni izvori** su odnekud iskopali njegovu kratkotrajnu ljubavnu vezu sa današnjom zvezdom hrvatske estrade Doris Dragović. Ona je, međutim, nekoliko puta tiho i stidljivo demantovana, ali nikada odgonetnuta. Kao i većina stvari vezanih za život Ražnatovića.

FUDBAL - OPSESIJA
KO veruje u sudbinu naći će u sledećem podatku neku čudnu vezu: hotel **Interkontinental** bio je mesto najveće životne radosti i najveće životne tuge Svetlane Ražnatović - 19. februara 1995. se u ovom hotelu udala za Arkana, a skoro pet godina kasnije (15. januara 2002) ga je iz istog zdanja iznela i ispratila do Urgentnog centra, pošto je u njega ispaljeno nekoliko smrtonosnih revolverskih hitaca.
- Cecom sam se verio 7. januara 1995. godine. Na poklon je dobila prsten sa brilijantom od 3,5 karata. Otvorili smo šampanjac **don perinjon**, berba iz 1995. godine - sećao se svojevremeno Arkan detalja koji je konačno osvojio Cecino srce.
Svadba je bila i prošla... Javnost, međutim, nije prestala da viri u tuđe dvorište. Baš u godini kada se oženio Svetlanom, Željko Ražnatović je okončao svoju predsedničku funkciju u fudbalskom klubu **Priština**. Fudbal mu je, posle oružja bio, izgleda, najveća opsesija. U sezoni 1994/1995. je u Prištini vodio klub na čije utakmice pre i posle njegovog mandata nikada više nije dolazilo toliko Srba na tribine. Subotom ili nedeljom, kada je **Priština** bila domaćin, okupljalo ih se i po 20.000.

NAPAD ŠIPTARA
ŠIPTARI nisu igrali u **Prištini** dok je Ražnatović bio na njenom čelu. Iz tog vremena se pamti i jedan zanimljiv detalj. Pošto je zbog **prirode posla** Arkan živeo na relaciji Beograd - Priština, Šiptari su jednom prilikom pokušali atentat na njega. Kolona džipova koja se približavala Prištini bila je napadnuta prvo kamenicama.
Scenario je verovatno bio da putnici napuste vozila, pa da se nađu u unakrsnoj vatri sa okolnih proplanaka. Pokušaj je propao, jer je kolona velikom brzinom nastavila put ka Prištini.
Fudbaleri **Prištine**, a kasnije i igrači **Obilića** nikada nisu morali da brinu za jednu star: za plate i prevoz. Mesečna primanja su bila redovna, a skoro da su mogli da biraju automobil. Niko nije hteo, a ni želeo da postavi dva pitanja: odakle su pare i čiji su zaista automobili.
Tada, a kasnije i u Obiliću, Arkan je znao da je dovoljno moćan. Policija nije ni pokušavala da istraži kako je na Vračaru **preko noći** nikao stadion, na koji se skoro po pravilu okupljalo nekoliko stotina gledalaca, bez obzira na želju Arkana i Cece da **Obilić** pretvore u klub koji će i po broju navijača biti uz rame Partizanu i Crvenoj zvezdi. Nikada nisu uspeli u tome.

KLUB - SUPRUZI
RAŽNATOVIĆ je iza sebe ostavio devetoro dece i dva fudbalska kluba. Posle **Prištine**, u leto 1996. godine, tada već dobro ugojen posle slatkog bračnog života, došao je na čelo Fudbalskog kluba **Obilić**.
Kako je **Obilić** živeo i radio od tog trenutka tek sada bi trebalo da ustanovi opsežna istraga finansijske policije koja poslednjih nedelja detaljno češlja ugovore fudbalera **Obilića**, ali i ugovore sa mnogobrojnim sumnjivim sponzorima. U periodu dok je on bio na čelu kluba, **Obilić** se u leto 1998. godine okitio i jednom titulom prvaka države u svojoj 79 godina dugoj istoriji.
Već tada je Arkan bio pod istragom zbog sumnje da je kao komandant Srpske dobrovoljačke garde počinio nekoliko teških zločina. Evropskoj fudbalskoj uniji (UEFA) je zbog toga naređeno da mu zabrani da bude na čelu **Obilića**. Kao i mnogo puta do tada u životu, našao je **rupu** u zakonu. Prepustio je klub supruzi Svetlani koja je postala prva žena predsednik u našoj zemlji.
Međutim, Arkan je ostao siva eminencija **Obilića**, dok je potez sa Cecom u početku bio odličan medijski potez. Iako su ga mnogi i dalje oslovljavali sa **predsedniče**, Arkan je umeo da celu stvar spusti na nivo šale: **Ma nisam više ni predsednik kućnog saveta, a kamoli fudbalskog kluba.**
Sedim kod kuće, pijem čaj i spremam kandidaturu za titulu **zlatna papuča Beograda**. Sličnu izjavu bio je spreman da da i kada su ga u Beogradu izveštači Si-En-Ena u proleće 1999. godine, kada je već počela kampanja NATO nad Jugoslavijom, pitali da li je istina da njegovi **tigrovi** zavode teror među Albancima na Kosmetu. Dokazivanje ovih i mnogih drugih istina prekinuta je 15. januara 2000. godine oko 17.15. časova.

PRIČE IZ SVLAČIONICE
NAČIN na koji je Arkan gazdovao u Obiliću biće dugo pamćen. Tajnu čuvaju visoke zidine modernog stadiona u Ulici gospodara Vučića 189, a kroz male pukotine izašle su samo neke priče. Na primer, ona po kojoj je na neuobičajen način umeo da kazni fudbalere posle loše odigrane utakmice. Pričaju da ih je jednom skoro sat vremena držao postrojene na ranom jesenjem pljusku ili da je za neošišane frizure i neuređene nokte umeo da **rebne** stroge novčane kazne.
Neke priče iz sudijske svlačionice na Vračaru nikada neće biti ispričane. Zato što sudije nikada o tome nisu smele javno da govore pred novinarima i zato što iza zatvorenih vrata gotovo da nije bilo nijednog svedoka.
O tome da li je i kojem sudiji stavljan pištolj u usta, da li je bilo bogatih novčanih nagrada ili zlatnih **roleks** satova i danas se samo - priča.
Unutar najmodernijeg fudbalskog zdanja sve je, međutim, delovalo glamurozno. Skoro kao iz bajke. Da Ražnatovići imaju skoro patološki strah od atentata videlo se i u kancelariji predsednika kluba, na četvrtom spratu Obilićeve kule. U bogato opremljenom kabinetu u kojem je dominirao gvozdeni oklop viteza u prirodnoj veličini, ceo jedan zid je opremljen sa dvadesetak monitora koji prenose sliku iz svakog ugla sa i izvan stadiona iznad kojeg ni ptica nije mogla da poleti neprimećeno.

TRENER SA DIPLOMOM
ŽELJKO Ražnatović je nekoliko puta pred novinarima umeo da izjavi kako u životu ima samo tri ljubavi: svoju porodicu, Srbiju i - fudbal.
Skoro zaslepljujuću zanesenost ovom igrom želeo je da kruniše diplomom na Višoj trenerskoj školi. Sredinom 1997. diplomirao je u Novom Sadu na temu **Fizička priprema i motivacija igrača pred fudbalski meč**. Ocena: deset.
S diplomom u džepu, Arkan je otišao pravo na klupu Obilića. Pitao se za sve, ali baš za sve. Treneri su bili više ukras na klupi i u zvaničnim zapisnicima sa utakmica. Kada je posle već pomenute zabrane o radu koja je došla iz UEFA morao da se povuče i sa klupe, seo je u prvi red zapadne tribine. I odatle radio ono što je najviše voleo: komandovao je mobilnim telefonom. Na svakih pet minuta je držao vezu sa trenerom. Bilo je tu ponekad i komičnih situacija.
Ovu praksu, posle ubistva supruga skoro da je nastavila i Svetlana Ražnatović. Istina, **gazdarica** (kako je zovu od milošte) je to radila sa nešto više šarma, ali ostaće upamćeno da je prema trenerima bila nemilosrdna gotovo identično kao i njen pokojni suprug: menjala ih je kao na traci!

NASTAVLJA SE