Pod teretom udesa

ULICA što danas ide od Obale prema hotelu **Central** u Sarajevu zvala se pred kraj turskog doba Kolukčije, po kolukčijama - sabljarima koji su tu, zanatom, bili najbrojniji. Sa dolaskom Austrije zvala se prvo Sabljarka - da bi stvari bile jasne, a onda Ćumurija, jer je dosta zanatlija u ulici radilo sa ćumurom - pepeo su obilato izbacivali u Miljacku, pa je most po njima nazvan Ćumurija.
Iz ulice je polazilo jedno slepo sokače - čikma: Ćumurija-čikma, i tu, na uglu ulice i čikme, za austrijskog vremena, stajala je kuća u starom bosanskom stilu u kojoj su od davnina živeli Andrićevi.
Andrićevi preci su starinom iz jednog zaseoka na obroncima planine Čemerno, na samom rubu Sarajevskog polja. O prisustvu Andrićevih u ovom kraju nalazimo prve pomene u izveštajima kanonskih vikara koji su povremeno obilazili provinciju, popisujući duše katoličkih obitelji i potvrđujući krizmu. Tako, prema izveštaju iz 1743. biskupa Pavla Dragićevića nalazimo da u selu Planina, koje te godine ima desetak kuća i 104 vernika, živi izvesni Ivo Andrić sa devet članova porodice.
U izveštaju o narednom obilasku bosanskih župa, bosanskog vikara, biskupa Marjana Bogdanovića, iz 1768. godine, vidimo da te godine u Sarajevu živi Andrija Andrić sa 13 članova porodice. Drugih Andrića, te godine, u Sarajevu nema, a vidimo da ih više nema ni u Čemernom. Andrići su, po svoj prilici, između ova dva vikarska obilaska župa prešli sa Sarajevskog polja u Sarajevo. Jer te godine, to su jedini Andrići u župi Sarajevo.
Prve pomene o Andrićevima, po njihovom prelasku u Sarajevo, nalazimo u hronici sarajevskih esnafa gde su u zanatu pravljenja mlinova za kafu ostavili ime najboljih bosanskih majstora. Imali su radnju u Bravadžiluku u kojoj se smenilo nekoliko generacija Andrićevih.

ČUKUNDEDA, PRADEDA I DEDA
PORED toga što su bili znameniti majstori, znamo da su bili ljudi pobožni i privrženi crkvi. Andrićev čukundeda Petar poklonio je crkvi, 1865, svoj dućan u Bravadžiluku a iz godine 1872, sačuvana je u tefterima fra Grge Martića darovnica **bogoljubnog i vrlog župljanina pok. Andrije Andrića** sa nadimkom Poljaš, Andrićevog pradede, majstora mlinara, kojom zaveštava crkvi **kuću kod drvenog mosta u našoj mahali i dućan u Bravadžiluku**. Župnik se pak obavezivao da se licem na Petrovdan, kada ova dobra **priđu u vlastitost upravitelja crkvenog posve, od tada da se za pokoj duše rečenog dobročini oca Andrije na isti dan svake godine Misa pjevana stalno ima ovršiti**.
Andrićev deda Antun, Poljaš sive, nadimak koji mu nalazimo u kreševskoj matici, oženio se Katarinom Pamučin, koja mu je za nekih trideset godina braka izrodila, bar u periodu za koji su sačuvane matice, jedanaestoro dece: šest sinova i pet kćeri.
I Antun je bio zanatlija, majstor u mlinovima za kafu, u vreme kad su ovi mlinovi sa još puno ubedljivosti sastavljali solidnost i lepotu. On je izgleda poslednji od Andrića na kome će se završiti porodična tradicija u ovom zanatu. Požar koji je 8. avgusta 1879. izbio u Latinluku i stigao sve do Bravadžiluka, znamo da je zahvatio i deo Ćumurije, gde su bile kuće Andrićevih, i, po svoj prilici, sa tom godinom počinje i zalazak ove velike i imućne porodice.
Podaci o Andrićevima koji se mogu naći danas po crkvenim knjigama, dosta su manjkavi. Kada su, odmah iza rata, opštine preuzimale matične knjige od župnih ureda i samostana, mnogi periodi matica su bahato gubljeni ili nebrižljivo prepisivani, tako da su za neke članove Andrićeve porodice podaci možda zauvek zatureni.

ODNETI BOLEŠĆU
IZ knjige umrlih vidimo da je jedno dete Antuna i Katarine umrlo sa godinu dana, da su im se trojica sinova svi zvali Nikola - što je moglo značiti da su prva dva sina rano umrli, a i ovaj poslednji je umro 1903. u svojoj četrdeset četvrtoj godini od sušice. Sušica je inače harala u porodici Andrića i ona će u dugom brišućem naletu istrebiti gotovo celu porodicu. Gledajući po matici umrlih, to je bio dugi, neprekinuti lanac umiranja i pokopa. Od nje će umreti i preostali sinovi. Petar, 1902, u trideset sedmoj godini života. Od nje će umreti 1897. godine, u trideset četvrtoj godini života i Andrićev otac koji se isto kao i deda zvao Antun.
O tom dugom bavljenju i radu smrti u njegovoj lozi Andrić se ispovedio jednom i Vojnoviću, koji 3. i 4. decembra 1918. beleži u svoj dnevnik:
**Kako se ona lijepa glava sagiblje pod teretom udesa! NJegov otac i trojica braće mu, svi pomriješe od sušice u 32. godini! Sad je on sam od cijeloga roda! Koliko odricanja, bolesti, prekinutih snova, nijemih vapaja, neizlječivih čežnja - koliko plača, crnine, svijeća i grobova - stvorište ovu mladost**.
Podaci koje nalazimo u maticama o zanimanju njegovih dedova podudaraju se sa onima koje je Andrić dao Milanu Bogdanoviću, a koje je ovaj, zazirući od prevelike preciznosti sročio u: **... potiče iz sitnozanatlijske porodice malih kujundžija koji izrađuju poznate mlinove za kafu. Propavši na tome poslu u procesu postepenog umiranja zanatstva pod novim ekonomskim uslovima... u majčinoj lozi negovao se drvodeljski zanat koji nije mogao izbeći sličnu sudbinu**.
Porodica sitnih zanatlija, u vremenu kada je zanatu kojim su se bavili prolazilo vreme i kad su bolest i smrt počeli učestavati udarce, Andrićevi su, pre nego što su izumrli, odneti bolešću, po svoj prilici, upoznali teške dane.

PODVORNIK NA SUDU
ANDRIĆEV otac Antun bio je osmo dete po redu. U crkvenim knjigama stoji na nekoliko mesta da je bio **podvornik kod pravosuđa**. I on je, po svoj prilici, bio predodređen da nastavi porodični zanat, ali kada su pred novim tehnikama mnogi zanati krenuli nizbrdo, ni mlinarski nije imao bolju sudbinu, pa je i Andrićev otac, snalazeći se u stisci vremena kako je umeo, potražio neko manje neizvesno zanimanje. Kada se 1888, u svojoj 25. godini oženio Katarinom Pejić, kojoj je tada 19 godina, vidimo, iz venčanog lista, da je već zaposlen kao podvornik pri sudu i na tome će poslu, znamo, ostati do kraja života.
Pored Antuna koji je odmakao do **podvornika kod pravosuđa**, jedan Antunov brat - Petar, bio je dnevničar, a drugi - Nikola - takođe je bio nadničar. Jedna sestra Ivka, udala se za krojača, nekog Matu Šakića, ali je ona i umrla rano, u 37. godini, od **pogreške na srcu**, kako stoji u matici - gde je dodato u napomeni, kao što se obično dodavalo, sve što se matičaru činilo neobičnim i vrednim trajnijeg pomena, da su joj opelo čitala tri sveštenika.
Poslednja preživela kći Ana koja je jedina doživela neku starost, izgleda da se najviše uzdigla na društvenoj lestvici. Udala se za austrijskog narednika **vahtmajstora** - Ivana Matkovčika, koji je došao sa okupacijom, među tolikim, kao austrijski kadar iz Poljske. Sa njim je otišla u Višegrad, gde je Matkovčik bio postavljen za šefa pogranične žandarmerijske stanice koja je pokrivala graničnu oblast: Goražde, Višegrad i Rogaticu.

RANI ANDRIĆ
MIROSLAV Karaulac, jedan od najboljih poznavalaca života i dela našeg nobelovca, objavio je ovih dana, dopunjeno izdanje svoje knjige **Rani Andrić** (izdavač beogradska **Prosveta**). Autor je svoja opsežna istraživanja sada dopunio novim saznanjima koja se odnose na Andrićevo poreklo, njegovu porodicu, zatim na Andrićev odnos prema fašizmu, kao i na dosad nepoznatu prepisku. Iz ove knjige za naše čitaoce odabrali smo odlomak koji govori o Andrićevoj porodici.
(Nastavlja se)