Večiti strah vladara

Piše: Đuro Zagorac
DOK su sedeli opušteno, uz cvrkut ptica i oglašavanje kućnih ljubimaca, uz osveženje ugodno ćaskali, gost priupita domaćina:
- Strahuješ li ti, ovde, za svoj život?!
Gost je bio veliki Miroslav Krleža, a još veći, domaćin Josip Broz Tito.
Krleža je posle pričao prijateljima da je, sedeći u dvorištu dedinjske rezidencije, poželeo da upozori Broza, nakon što ih je sa ozbiljnim pićem poslužio mlađi oficir, ordonans, na takvu opasnost. Prisetio se, govorio je, čuvenog oficira Apisa, srpske istorije koja se ponavljala kad se radilo o zaverama i atentatima na svoje krunisane i druge vođe.
Broz se, po Krleži, tada slatko nasmejao, tvrdeći mu da je spokojan, lišen svakog straha te vrste. Čak je dodao da ne strepi ni od mogućnosti da mu Srbi oduzmu život i tako **izravnaju račune** sa Hrvatima koji su im ubili kralja Aleksandra Karađorđevića (1934) u Marselju.
Otkud, posle toliko vremena, strah od Apisa i njegove **Crne ruke**?

SPECIJALISTA ZA ATENTATE
O srpskom oficiru Dragutinu Dimitrijeviću Apisu zaista su ispredane bajke. Proglašen je bio za **internacionalnog teroristu** broj jedan. NJemu je na dušu stavljano pripremanje i realizovanje ubistva (1903) srpskog kraljevskog para Aleksandra i Drage Obrenović, ali i da je organizovao ubistvo austro-ugarskog prestolonaslednika Ferdinanda (1914) u Sarajevu i da nije stigao, pogubljen je u Solunu (1917) zbog kovanja zavere protiv regenta Aleksandra, da realizuje već gotove planove za izvršenje atentata na crnogorskog kralja Nikolu, bugarskog kralja Ferdinanda, grčkog kralja Konstatina...
Krleža je bio dobar poznavalac srpske istorije i, s razlogom, odan Brozu. Kad je ovaj umro (1980) Krleža je zapisao kako se nisu mogla čuti ni zvona Saborne crkve od jecaja i suza Beograđana.
Zna se da se Broz odmarao gledajući i uzbudljive vestern filmove, a da li je posle njih čitao poučne knjige o zaverama i ubistvima kod Srba, pouzdano se ne zna. Ako je zaključivati po knjigama iz njegove biblioteke, pre nije. Da li je sebe od prvih dana vladavine doživljavao kao milosni dar više sile ili je možda zaključio da su se Srbi svesno odrekli ćorava posla, da su shvatili da od ostranjenog zla vladara, po pravilu, dolazi još gori?
A istina je ipak bila da je Tito bolje znao kako se vlada i na vlasti opstaje bolje od Krleže, ali i mnogih drugih. Znao je da izmišlja satne mehanizme paklenih mašina koje mu nisu dale da spava, a sve da bi proveravao budnost svog ličnog (kućnog) obezbeđenja. I te kako je strepeo i od pomena zavere, a vladao je do kraja života jer je znao da ih predunapredi. Kad je on kretao na put, a to je činio vrlo često i do smrti, **pomeralo** se Dedinje, podizani novi mostovi, zatvarani aerodromi...
Preko **totalnog** obezbeđenja, na suvom, vodi i u vazduhu, Broz je obezbedio da svoj dug i buran život okonča u postelji i da na poslednje **putovanje** bude ispraćen mitski ali i da preko takvog obezbeđenja živi, i neprikosnoveno vlada, uz božansko poštovanje u zemlji i svetu.

KUMOVSKE ZAKLETVE
KO priziva i čuva se telesnom zatitom, taj je rođen za tiranina!
Tako su mislili umni i stari Grci. Ni u njihovo doba a ni u kasnije vreme takvih nije bilo. Sa demokratijom, izbora vođa po volji naroda, u naše vreme, nema bez arome tiranina - svi su okruženi **živom silom** i najmodernijim pomagalima. Zavere i otimanje vlasti, prerasli su u **političku borbu**, ali su ostali da žive oni brutal
ni oblici, oduzimanje života putem atentata.
Vizantija je, veruje se, prva formirala prvu obaveštajnu službu. Ona se prevashodno brinula o životu vladara koji je preko pobuna bio ugrožen i izvan svog okruženja, u carevini a i izvan nje. Iz te družine prvih **žbira i špijuna** razvila se i diplomatija. Zna se da su se srednjovekovni srpski vladari, njihove države, razvijale i opstajale po vizantijskom uzoru. U tom poglelu, potvrđuju i istorijski izvori, najdalje je otišao bio car Dušan. A on je dobro znao i sva iskušenja svojih prethodnika.
Srednjovekovni vladari su se obezbeđivali od spoljnih rizika i tako što su uspostavljali međusobne bračne i kumovske veze. A kako su se i kumstva gazila, Srbi su najbolje iskustvo doživeli sa Bugarima. NJihov car Simeon okumio se sa srpskim knezom Petrom Gojnikovićem. Bilo je to davno, u 10. veku. Pera je, uz sve garancije, kumsku zakletvu, stigao u goste caru. Odmah je bačen u zatvorske odaje, u kojima je i umro. A da kumstvo može biti manje vredno i od samog dugmeta, uverio se i Stefan Vojislav, vladar Duklje. S njim se sprijateljio dubrovački strateg Katakalomon, šaljući mu često poklone da ga preko njih zavede i dokopa se njegove ratničke i prkosne glave. Prilika je iskrsla kad se Vojislavu rodio sin i od stratega je stigla ponuda - da on bude kum. Krštenje je zakazano na neutralnom terenu, na obali Neretve. Vojislav je prozreo zamku i u mrežu ulovio nesuđenog kuma i njegovu opaku grupu **specijalaca**.

ATENTAT NA MURATA!
A Dubrovčani su, inače, imali najbolju obaveštajnu službu, čak, i u odnosu na Vizantiju, Tursku, Mletačku Republiku... Oni su obezbeđivali pouzdane informacije i znali dobro da ih unovče. To nije ni čudno, kad se zna da je dugo pripadnik te službe bio i slavni Ruđer Bošković.
Dušanovo carstvo nije se raspalo zbog slabe obaveštajne **agencije**, rasturilo se po njegovoj smrti jer je očito vodio pogrešnu **kadrovsku politiku**, njegova vlastela nije shvatila, ili nije htela, da sledi njegov državni projekat.
Jedan od onih koji je ispekao zanat na Dušanovom dvoru bio je i budući knez Lazar. Koliko je on koristio obaveštajnu službu i kako ju je iskoristio u odlučujućoj bici sa Turcima (1389), na Kosovu polju?
Zadavanje udarca sili u **glavu** predstavlja uvek ono pravo!
Milić Stanković, odnosno, pokojni Milić od Mačve, obeležio je slikama svoje vreme. Višak svog dara, ovaj Mačvanin usmeravao je i u istraživanje srpske prošlosti. Od njega se mogao čuti podatak koji će sigurno zagolicati i nekog istoričara. U vreme priprema i tokom bitke u jednom od čadora nalazila se i srpska vazalska elita, među kojima i Dimitrije, brat Marka Kraljevića. Oni su, po zamisli Dimitrija, bili samo - kamuflaža?!
E, taj Dimtirije, dok se čekao ishod **utakmice** pripovedao je glasno prisutnima, da će se na sultana Murata izvršiti atentat, da će uslediti pokušaj da se on ubije!
Plan o ubistvu sultana, prema istom izvoru, započeo je mnogo ranije, posle Maričke bitke (1371).
Ovo je trag, tvrdio je Stanković, koji on nije usnio, iščeprkao ga je kod engleskih istraživača tog istorijskkog događaja, značajnog za celu Evropu.

MILOST ZAVERENIKA
ATENTATI na vladare u ovom našem podneblju imaju, eto, dugu tradiciju. Nisu na meti bili samo vladari. Ređali su se i atentati na vojskovođe, sudije i druge nosioce vlasti, kao i pojedince iz redova crkve, iz sfere duha. Odstranjenjem svake od takvih osoba, izazivane su pometnja i dezorijentacija. Najviše se zbog toga uzbuđivala vlastela, elita, dok o odjeku u narodu za dugi period nema svedočenja.
Vremenom, zavere se nisu završavale samo brutalnošću, ubistvom. Kada bi se preuzela vlast, pobednici su iskazivali i milost, poraženi je okončao u zatvoru i često bio oslepljivan. Bez vida ni najveći ratnik više nije bio pretnja. I obezbeđivanje vlasti, na dugi rok, podrazumevalo je i oslepljivanje sinova poraženog, mogućih naslednika. Ratničke sposobnosti pojedinaca, veštine rukovanja oružjem i jahanja, bila je preduslov za sticanje svake zvučne titule.
Tek u Prvom srpskom ustanku (1804) na scenu stupa narod sa svojom snagom i pameću. Izbijaju na površinu novi tipovi vođa i društvene elite. Zavere i atentati dobijali su nove forme, ali i još surovije; novi kvalitet im je bio što su neke od njih pratili i sudski procesi.
Srbija je, u granicama Beogradskog pašaluka, postala među prvima koju je zapljusnuo talas Francuske revolucije. Pred golorukim i ispaćenim narodom otvorila se provalija...
Nastavlja se