Knjaz seče tuđom rukom

PIŠE: Đuro ZAGORAC
VELIKE zavere i atentati najčešće su pripremani izvan zemlje, u Carigradu, Beču, Petrogradu... Tako se događalo da je zavera protiv vladara započinjala u Carigradu, a realizovana sa Rusima. Mimo vladarskih bitki izbijale su i velike narodne bune. Seljaci su gajili nadu da će sa svojim vođama steći osnovna prava i poboljšati socijalni položaj. Kad je to izostalo, dizali su bune koje su se okončavale u krvi i pogoršanju prilika.
Srpski 19. vek mnogi istoričari ocenjuju kao jedan od najburnijih i najsurovijih među evropskim narodima.
U Prvom ustanku prvi put kod Srba srećemo obične ljude iz naroda koji su dostigli svest da sami odlučuju o svojim i državnim interesima. Srećemo i klicu demokratičnosti, među sobom birali su predvodnika, vožda. Vojska u tom ustanku nije imala uniforme, nosili su sobom **svo svoje**. Ta seljačka **kuka i motika** uspela je da oslobodi sve gradove, da iz Srbije istera Turke. Ništa im to nije vredelo; Rusija i Turska su sklopile mir (1812) i odlučile da Srbe, posle svega, **časte** minimalnom samoupravom. Ustanici su tu **čast** odbili, ali nisu izdržali ogromnu tursku ofanzivu.
Karađorđe je, sa najodanijim, izbegao iz Srbije.
Zbog tog povlačenja bio je ocrnjen u narodu, to su pristalice novog vođe, Miloša Obrenovića, dobro iskoristile. Srbijom se čulo:
**Zelen bore ne zelenio se/ Karađorđe ne veselio se/ Što izdade zemlju i gradove.**
A Karađorđe zaista nije imao razloga da se veseli. Povlačio se a da ni sam nije znao na koju će stranu...
Na obali gde se Topčiderska reka uliva u Savu, gde se opraštao od Srbije, Karađorđe je pozvao na stranu igumana manastira Studenica i predao mu ličnu kesu s novcem,
zamolivši da je prenese u Zemun, u Austrougarsku. Iguman pristade, i oni se mirno povratiše među ostale.

GDE SE DEDE KESA?
KARAĐORĐE je vodio lično obezbeđenje i **stavio se pod zaštitu** agenta carske Rusije T. I. Nedobe. Zašto njima ne dade i kesu, kad im je na čuvanje dao i glavu?
Vožd je dobro procenio. U Zemunu je odmah imao neprilika sa pograničnim vlastima, traženo je da se vožd odvoji od Nedobe, dok Milentiju niko nije pipao ispod mantije gde je čuvao kesu. I protiv svoje volje, Karađorđe je izdvojen i odveden u manastir Fenek.
Ali, kud se dede voždova kesa?
Gde je Milentije?
Ranjena voždova duša sve je više krvarila. Ne javlja se na
više poruka ni iguman. Ubrzo se ispostavilo da kesa više nije privatna stvar vožda i igumana!
Sa najvišeg crkvenog mesta je poručeno da se kesa čuva **na sigurnom** i da ne može da bude vraćena voždu, da je ona stvar od **nacionalnog interesa**?!
Šta je to skrivala voždova kesa?
U njojzi je bilo čitavo bogatstvo - više stotina dukata.
Upućeni kažu da bi i za današnje prilike ti dukati predstavljali značajan kapital.
Milentije i crkveni velikodostojnici u Sr. Karlovcima dramatično su se uzbudili sjajem dukata. Zaključili su, posle prvog šoka:
Ako je kesa lično voždova, onda se on u ustanku obogatio, postao, kako bi se sada rekklo, ratni profiter!
Zato mu se, u ime Boga i naroda, kesa neće vratiti!
A ako kesa nije njegova, ako novac pripada vođama ustanka, onda je situacija čista: sredstva treba staviti na raspolaganje onima koji će Srbiju ponovo buniti!
A Karađorđe to više nije!
Bio je to novi vožd, Miloš Obrenović, koji je zaista ubrzo poveo novu bunu, Drugi ustanak (1815) u Takovu.
Milošu su se odmah pridružile i ugledne vojvode, koje su izbegle sa Karađorđem, među kojima najviđeniji Petar Nikolajević Moler.

**JA NEĆU, ALI...**
KO će sad biti novi, drugi vožd?
Jedno jutro Miloš je krenuo u susret Moleru i Cukiću, koji su se nalazili u Kličevcu. Posle tri poljupca, razgovarali su i dogovarali se oko mnogo toga. A onda:
- E, brate Milošu! Mi u ime Boga opet ustasmo na Turke i narod s Turcima zavadismo; nego, sad ko će biti starešina ovom narodu? - upita ga Moler.
- To je najmanja briga, nego najpre da vidimo, gde će biti starešina: da gledamo kako ćemo Turke isterati između sebe, i kako ćemo svršiti ovo, što smo počeli; a starešinu je lasno naći; ako li sad baš zatim stoji, budi ti starešina - odgovori mu Miloš.
- Ja, brate, starešina biti neću; ali da ne budeš ni ti, a da ne bude ni Cukić, niti i koji drugi da iziđe i reče: **Ja sam gospodar, kao Kara-Đorđije** što je čini - nego nas četvorica, to jest: ja, ti, Cukić i prota Nenadović, kao četiri jednaka brata... i ti sad na to da se potpišeš - bio je jasan i izričit Moler.
- Dobro, brate, ali se ja na to neću potpisati, niti se protivim da tako bude. Ali sad mi da se potpisujemo, ko će u tuđoj kući biti starešina, to bi bilo baš kao oni što su sekli ražanj, a zec još u šumi - uzvratio je Miloš.
Ovaj dijalog, sa više detalja, opisao je Vuk Karadžić.
Moler je uživao veliki ugled; iskazao se kao ratnik u Prvom ustanku, bio je vrlo pismen, a uz turski jezik, govorio je još nemački i ruski. On se, eto, zalagao za **kolektivno rukovodstvo**. Miloš je imao samo jednu prednost: imao je ambiciju da vlada, da vlada apsolutno.
Dok Karađorđe nije imao dostojnog protivnika, bar ne takvog da bi ga morao lišavati života, dotle je njegov naslednik, Miloš Obrenović, vidimo, imao žešće okruženje i jače protivnike. Da će borba za prevlast biti nemilosrdna, sami lideri su najavili.

OBRAČUN MEĐU VOĐAMA
MILENTIJE u svojim liderskim ambicijama uopšte, Miloša nije smatrao za dostojnog protivnika; smatrao je Molera za jedinu prepreku. Ako ukloni njega, sve kapije su otvorene...
A tu šansu sa zadovoljstvom mu je pružio Miloš.
Moler je, uz ostalo, vodio i Narodnu kasu. Miloš je naložio, poslao mu finansijsku inspekciju, koja brzo konstatova - zloupotrebu!
Greh, neoprostiv greh!
Na skupu starešina, Moler bude osuđen na smrt!
Milentije je jedva dočekao da potpiše presudu.
Uz (neminovnu) saglasnost vezira, Moler je lišen života - zadavljen je!
Ostala je dvojka.
Milentije i Miloš su se popreko gledali, vrebali priliku. Prvi je živeo u uverenju da je samo pitanje dana kad će postati prvi, a drugi je predahnuo - ostao mu je još samo jedan rival.
Ko će koga?
Ubrzo, preko glasnika, stiže vest: na putu iz Beograda za Šabac ubijen episkop Milentije Nikšić?!
Ubistvo dvojice viđenih, u kratkom razmaku, izazva strah i zebnju u zemlji, ali i vrlo oštre reakcije iz inostranstva. Perdnjačila je, u osudama, Rusija.
Jer, brzo se utvrdilo da je greh Milera bio zanemarljiv.
Miloš se našao na mukama. Da, ali baš tada najjači isplivavaju. Pravdao se, da je za ubistvo Molera krivac Milentije, a za njegovo, ne njegovi ljudi, već - hajduci!
Dok je Miloš davio suparnike po Srbiji, čiem se zanimao Karađorđe u emigraciji?
Bez kese, koja se **zagubi**, nije mu bilo lako. Dok ga je zvanična vlast otpisala, šira javnost ga je slavila kao heroja; Karađorđevo vojevanje inspirisalo je i jednog Puškina da mu ispeva pesmu. Tugovao je i čekao priliku da se vrati u Srbiju. Pristupio je grčkoj revolucionarnoj organizaciji **Heteriji** čiji je plan bio ujedinjenje Grka, Srba i Bugara, da zajednički dignu ustanak protiv Turske i da stvore malu Vizantiju!
Na čelo tog budućeg ustanka postavljen je upravo Karađorđe.
Odmah, ali tajno, krenuo je za Srbiju. Za tu akciju nisu imali ni rusku podršku. Ali, kad se vatra zapali...
Neopaženo je ušao u Srbiju (jula, 1917) i za bazu odabrao - Radovanje, blizu Smedereva, u nahiji svoga kuma Vujice Vuličevića. Od ovog kuma, Karađorđe je tražio da mu dozove drugog kuma, Miloša Obrenovića, da zajedno zapale novu vatru na Balkanu.

POKLON SULTANU
KARAĐORĐE je sa velikim nestrpljenjem očekivao kumove, izvirivao i - zaspao...
Vujičini sluga, uz prisustvo neizbežnog Miloševog ađutanta Tome Vučića, odsekli su Karađorđevu glavu!!!
Ekspresno, brzim konjanikom, ona je dostavljena beogradskom veziru, a još ubrzanije sultanu u Carigrad!
Šta počiniše kukavna braća i grešni kumovi?
Posle zločina u lugu Radovanja, dok krv sa sekire nije bila ni sprana, u svitaj letnjeg jutra probudila se ljudska savest!
Vremenom, u Srba su se iskristalisale dve opcije, tačnije, iskustvene filozofije: živeti časno i dostojanstveno, makar do sutra (Karađorđe) i - živeti i povijeno, po svaku cenu - živeti (Miloš).

I MILENTIJE U IGRI
SVA pomenuta četvorica kneževa sedeli su, posle ustanka, zaista, zajedno, u Narodnoj kancelariji. Miloš je ostvario malu prednost, bio je **predsedatelj**, a Moler **nadziratelj**. dok su njih dvojica režali jedan na drugog, kao konkurent neočekivano se pojavio Milentije Nikšić. Onaj Milentije koji je preuzeo kesu od Karađorđa, ali i koji se vratio iz Carigrada, gde je bio narodni poslanik. Tamo je Nikšić obilazio i carigradskog patrijarha koji ga je darivao i novom titulom - užičkog episkopa.
Milentije je izišao otvoreno; hoće da bude prvi, kao duhovno i svetovno lice, po ugledu na vladiku Petrovića na Cetinju.
(NASTAVLJA SE)