Sekira - sudbina Božija

Piše: Đuro Zagorac

SRPSKI raskol iz ovog vremena ostao je da živi, Srbi se dele na filozofiji življenja. A kako je sam Miloš objasnio svom narodu zločin, ali i omogućio pokolenjima da sude?
Od reakcije u zemlji i inostranstvu, Miloša je uhvatio strah. U prvom pismenom oglašavanju konstatuje:
**Sudbina Božija dovela je ovde k nama opet ubitelja roda serbskoga, Karađorđa, koji je u smederevskoj nahiji nekoliko dana u tajnosti živio. Sirotinjski plač i suze ufatiše ga, ubiše i glavu mu još s jednom njegova druga koji je bio šnjim došao, u Beograd meni poslaše...**
Miloš je, tako, u prvoj reakciji prikazao Karađorđa **ubitelja roda** i da je po svakoj pravdi to i zaslužio i potencirao svoju nevinost u ubistvu.
Brzo je, međutim, i kod njega proradila savest, pa se i ispovedio:
**Tih dana dođe mi pisar od Vujice, poglavice moga iz Palanke, Ante po imenu, sekretar njegov, i donese mi pismo, u kome mi javlja da je Karađorđe iz Nemačke prešao i s njim se sastao, i da se u Baničini, u selu Košarini nalazi! Dalje, da on i mene k sebi dozivlje. Pisar Ante, pored pisma, i usmeno mi taj pozdrav od Karađorđa izruči. Karađorđe, veli, pozdravio te je ovako: Neka dođe k meni; sad je vreme da narod dižemo, i da Turke sasvim izgonimo! Pozdravi ga, veli, tako da ja i nalog imam da tako radim, no neka odmah dođe! - Ja, ovo čujući i pismo gledajući, prenerazim se, i odmah pomislim: evo sad zla komu se ni nadao nisam!**

AS MEĐU ZLIKOVCIMA
KAKO odgovoriti kumu?
**Mislim se podugo, i ovu njegovu nameru na teraziju postavim. Vidim da ovim načinom, kako on zove i zahteva nikakvo dobro ispasti ne može, no samo to, daću so tim pozlediti rane one koje sam s velikim trudom jedva malo zalečio...**
I odlučio je Miloš da se svoga puta **krepko drži**, a to je značilo: otišao je beogradskom veziru Marašli Ali-paši!
Vezir je istog časa želio da obavesti Portu i pošalje vojsku iz Rumunije da stvar okonča.
Da li, tako, samo odati Karađorđa i sve prepustiti Turcima? Zar to ne bi bilo kukavički od Miloša?
**Molim, čestiti vezire, imaj strpljenja za pet dana. Kroz to vreme videćeš šta ću ja uraditi...**!
Vezir se složio, a Miloš prionuo na posao...
**Tri dana sam ovde mislima glavu lupao... Jasno vidim da pođem po njegvom zahtevanju, da smo svi propali,... znam da on mora žrtva biti, a narod se spasava. Za to, najposle, ovo učinim.**
Lišavajući se rizika od **ubitelja roda**, Miloš je u početku bio siguran da mu istorija neće zameriti. Vreme je činilo svoje, pa se Miloš odlučio i da napiše:
**Za ovo pogubljenje Karađorđa neki me obožavaju, a mnogi me ukoravaju. Za to ja ovde sve istinito narodu predstavljam, pa svak neka bespristrasno sudi: ili sam to za narodno dobro ili pagubu učinio, a Višnji Tvorac najbolje zna i najpravednije će suditi...**.
Da li zbog narodnog gneva ili svoje nemirne savesti, tek Miloš je u blizini svoga konaka u Topčideru i crkvu pokajnicu podigao; za **podušje Karađorđu i spas svoje duše**!
Istoričari, kao i generacije Srba, još sude Milošu. A posle više tajnih i javnih sahrana, bez glave i sa glavom, Karađorđevi zemni ostaci su se spojili i smirili u Zadužbini u Topoli.
Za svoje krvave i surove postupke, lideri nisu prljali ruke. Za to su imali **verne sluge**, ali i **punokrvne** pojedince koji su izvršavali naloge, ali i smišljali i rukovodili akcijama.
Jedan je bio Toma Vučić Perišić, as među zlikovcima, koji je obeležio 19. vek, srpski tragični vek.
U pitomoj Šumadiji, u kojoj je smeštena i bogata Gruža, iznikla je i jedna od mnogih narodnih mudrosti, koja kaže: Seljacima ne rađa iz njive, već iz žuljeva.

NAMET NA VILAJET
MEĐU Gružanima, koji su se rano odrekli takvog verovanja, bio je i Toma Vučić Perišić. Čim mu se ukazala prilika, on je napustio rodni Barič, ne bi li se u sedamnaestoj godini čvrsto latio puške, one puške koja će mu pomoći da stekne slavu i ugled među prvim ustanicima Crnog Đorđa.
Za delić samouprava, za koji su se krvavo izborili, seljaci su stekli i dodatni **namet na vilajet**, udvostručeni porez. Kad su se osvestili, zažalili su i za onim pustim turskim... Nezadovoljstvo se širilo i uvećavalo. U dvanaest nahija su najviđeniji pojedinci bili primorani da započnu kovanje zavere protiv Miloša. Kad je to doprlo i do samog kneza, do Kragujevca, on nije ulazio u razloge, odmah se osetio ugroženim.
Miloš se odmah setio svog vernog momka Tome i prizvao ga u goste. Kneževa muka mu je dobrodošla, da malo protegne noge i proveri ratničke veštine...
Kako je Toma reagovao, nije teško pogoditi: hitro je obišao nekoliko nahija i poubijao osam ljudi, na osam važnih punktova. To je, baš kako je Toma i očekivao, u narodu izazvalo strah i paniku. Čak je i najodvažnije pokolebao, uverio ih da sila Boga ne moli, a sila je, zna se ON! Ovde se obistinilo i drugo pravilo: nad silom bejaše druga sila, sila nevoljnika. Tomini zločini ubrzali su pripreme za konačan obračun.
Gnevne seljake organizovao je i predvodio ugledni Milivoje Đak. Na dati znak, masa se krenula slivati u Topolu, na zborno mesto. Okupilo se čitavih devet hiljada buntovnika, slabo, ali ipak naoružano. Tu se sastančilo i **treniralo**, čekalo se naređenje za pokret na Kragujevac. Na drugoj strani, ni Toma nije sedeo uzaludno.
Bio je decembar mesec, studen je bila glavna muka slabo obučenih i obuvenih seljaka. Tomina srdačnost i kneževa velikodušna ponuda učinili su svoje. Buntovnici su se počeli osipati, mnogi jedva čekajući da se domognu svog toplog ognjišta. Ostali su najodlučniji. Izložili su Tomi svoje uslove, da ih prenese knezu i ako ih on ne prihvati kreće se na Kragujevac, u konačni obračun!
Ode Toma...

BEG MILOJA ĐAKA
U ĐAKOVOM štabu gorela je dobra vatra, a leđa su mu čuvale pristalice koje su se još brojale hiljadama. Ušli su u hladnu noć i pospali...
Probudili su ih pucnji!
Vratio se Toma, ali umesto kneževog odgovora, predvodio je svoje **specijalce**. Nastala je trka jaganjaca i kurjaka. Tomini momci, na konjima i s vatrenim oružjem, a promrzli seljaci sa pokojom puškom. Perje buntovnika letelo je na sve strane.
Jedva je umakao i sam Miloje. Iako je zadobio ranu, uspeo je da se domogne konja. Šta mu je bilo činiti?
Krenuo je u pravcu Begorada. Zastao je u Sopotu, kod kuma. Dao mu je svoga konja da ode do Beograda i potraži njegovu sestru koja će mu omogućiti da izbegne u Zemun.
Bez živog Đaka, Toma nije završio posao. NJegovi su krenuli u poteru i kad su ovog Sopoćanina presreli na tako dobrom konju, sve im je bilo jasno...
Miloje je doveden u Kragujevac, pred Miloša. Od ustanika više nije bilo ni traga. Miloš je bio velikodušan: okrepio je ranjenog buntovnika, dao mu konja da beži, pa ako bude imao sreće da ga njegova garda ne ubije, neka mu bude!
Iako je konj kojim ga je darivao knez bio spor, a on i sa svežim ranama, Miloje je uspevao da umiče Miloševom vidiku.
- O, Jevreme, šta čekaš? - upitao je, iznenađen, Miloš svog brata Jevrema.
U daljini su se ubrzo začuli pucnji...
Rane su bile duboke i bolne a seljaci ostali da žive sa dvostrukim **nametom na vilajetom**.
A kud je krenuo Toma?
Miloš mu nije više dao da se udaljava, postavio ga je za svog - ministra odbrane!
Prošlo je posle toga dosta vremena, seljaci su rano gasili sveće. Tek posle deset godina u Kruševcu se začela čvrsta rešenost da se knez silom privoli na - popuštanje narodu ili da se povuče!

POZDRAVI OD - KNJAZA
NIJE Toma čekao bundžije, on je krenuo njima u susret. Išao je direktno, s obezbeđenjem, direktno u **vrhovni štab**, na noge čika Milivoju. Delio je dobroćudne osmehe, isporučivao kneževe tople želje, ali ih okrepljivao i kuvanom rakijom! Izneo je i ponudu, da izaberu delegaciju koja će otići kod kneza i reći šta želi, on svima garantuje bezbednost. Ako bi svi krenuli, ubeđivao ih je Toma, knez bi se razbesnio, teško bi bilo i njemu i njima.

MOĆNI AĐUTANT
ČIM je stao na čelo Drugog ustanka, Miloš Obrenović je poželio da mu dovedu onog golobradog momka iz Gruže, koji se u međuvremenu okitio i mrkim brkovima. Miloš je Tomu odabrao za sebi najbližeg momka, ađutanta. U ratničkim, ali i drugim iskušenjima, knez i momak su se tako dobro razumevali da nije bilo nikakve potrebe da se i - zbori. Toma je bio snažan i hitar, podjednako na nozi, ruci i pištolju. Uz Gospodara je imao prilike da dosta toga vidi, ali i da proba. To iskustvo bilo mu je dragoceno.
Posle završetka vojevanja, trebalo je podeliti odlikovanja i funkcije prema zasluzi. Miloš nije imao, nije stigao da iskuje svoje ordenje. Snašao se tako što je od Turaka **pozajmio** dvadeset odličja. Toma se tu nije mogao udenuti, ali nije zaboravljen.
Toma je postao, ništa manje nego gospodar nahije, knez. U Gruži je postao slavan, ali i poznat po bogatstvu. Oko kneza Tome okupljale su se, kako to već ide, i najlepše žene. Stekao je Toma i svilene postelje, pristigle iz Carigrada.
(NASTAVLJA SE)