Majski prevrat 1903.

Piše: Đuro Zagorac
OBILAZEĆI svoju majku, kraljicu Nataliju, mladom Aleksandru je zapala za oko i jedna od žena iz redova majčine posluge. U njenim očima, besedi i hodu, mlađan otkri pravu Atlantidu!
Najpre uz pomoć poštara, zatim preko pisama, započela je jedna od najuzbudljivijih ljubavnih drama koje je život sam napisao. A tek kako je bila čudna podela uloga: on je imao 24 godine i bio je kralj, a ona 34, udovica, od nabusitog oca i **proste** majke. Tu ženu, Dragu Mašin, je bio i čaršijski glas - da je jalavuša!
Pa, zar takva žena da postane srpska kraljica?
Da, ali je ona u mladom kralju probudila ljubavna osećanja, koja su potpuno nadvladala svaki razum i životnu logiku. Bilo je jako malo onih koji su ga u tome razumeli i podržavali. Gnev je naročito ispoljio njegov otac Milan, koji je hteo da ga oženi nemačkom princezom, kako bi ga izveo na evropsku političku scenu, i tako, njega i Srbiju učinio manje zavisnim od Austrougarske, i naravno, od Rusije.
Snagom svoje mladosti i vladarske moći, Aleksandar je uspeo da udalji iz svoje blizine i sve ljute guje, koje su mu pretile silom argumenata. Menjao je ustav, predsednike vlade, vojne ministre...
I posle svega?
Na balkonu dvora se ukazalo čudo: u Dragoj Mašin, Srbija je dobila svoju kraljicu! Kralj je zbog svog apsolutizma već bio omražen. S ovom ženidbom on je mržnju uvećao i vladavinu učinio krajnje delikatnom i neizvesnom.

LAŽNA TRUDNOĆA
I, vreme se okrenulo protiv ovog vladara: obnovljene su stare priče, ali u novom ruhu. Tome je doprinela i sama kraljica, koja je muža najpre obradovala vešću o trudnoći(!), kojom je otvorila još jedna vrata pakla...
Da bi pokazao roditeljima, ali i ostalim protivnicima, koliko je postojan u ljubavnim osećanjima, ali i u vladarskim poslovima, sam je pustio glas (narodu) da će nasledniku lično kumovati ruski car!
Najpre je majka Natalija uputila pismo ruskom dvoru da se ne šale, da se priprema podvala, jer kraljica sigurno ne može da rodi. Angažovan je i specijalni obaveštajac, Viktor Grabov, da ispita situaciju... Grabov je predložio, a kralj se složio: u Beograd su dovedena dvojica lekara, Rus dr Snjegirov i Francuz dr Kolea. Obojica su se dugo svajila oko kraljice i na kraju konstatovala da trudnoće nema ni na vidiku, tešeći nesrećnu ženu da su **lažne trudnoće** česta pojava. A na insistiranje da ga obavesti o vremenu kada treba da dovede dadilje, odgovorili su da se sve odlaže i savetovali mu da Draga jaše konja, ne bi li lakše skinula nagomilano salo!
Sve se okrenulo protiv kralja i žene mu.
U tim okolnostima i mladi oficiri, koji su planirali zaveru, za svoje ambicije su pridobili i političare, među kojima i poznatog Đorđa Genčića. Ono što je ovu zaveru činilo izuzetnom, jeste okolnost da organizatori nisu previše tajili svoje planove: procenjivali su da ako više ljudi sazna za puč, to je istovremeno potvrda da će uspeti?!
Za glavnokomandujućeg puča određen je generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, vojnik koga su i političari poštovali. On je bio vojni izaslanik Srbije u Beču, poslanik na dvoru crnogorskog kneza, izaslanik Srbije na Haškoj konferenciji, profesor na akademiji... On je bio i Dragin dever, brat njenog prvog muža. Okrenuo se protiv kraljevskog para posle jedne intrige.
Puč je izveden po tačno utvrđenom planu, upadom mladih oficira u kraljevski dvor. Svako je odradio svoj deo posla, od stražara koji je otključao glavnu kapiju, do ubistva pojedinih oficira na putu do spavaćih odaja kraljevskog para. I gle čuda: kad su zaverenici ušli u kraljevsku spavaću sobu, njih tu nije bilo!
Da nije bilo poručnika Vemića, kralj i kraljica bi preživeli. On je imao najbolje oko: dok su mladi oficiri poput lovaca tražili žrtve, on je na dvorišnom zidu spavaće sobe uočio otvor, preko koga su se otključavala vrata tajnog skrovišta. Kad je to uočio, Vemić je uzviknuo: **Dajte sekiru!**

ZAVERENIČKI DEKRET
GOTOVO izbezumljeni, u belom ruhu, kralj i kraljica su se telima upijali jedno u drugo... Usledili su odmah revolverski pucnji. Najbrži na orozu bili su poručnici Vemić i Ristić. Kraljev ađutant, general Laza Petrović, pokušao je da upotrebi vešto maskirani pištolj i da ostane dosledan datoj zakletvi, ali ga je kazna brzo stigla...
U tri sata i pedeset minuta (29. maja 1903) ubijen je kraljevski par, a time je bila i smaknuta dinastija Obrenovića!
Tako se ugasila i jedna velika ljubav!
Srbija nije podnosila jednu dinastiju, ali nije mogla podneti ni jednu - ženu! (Za Dragu i njene najbliže je rečeno mnogo toga ružnog i neistinitog).
Iste noći pukovnik Mašin je potpisao i prvi zaverenički dekret: da se, pod hitno, ubiju predsednik vlade Dimitrije Cincar Marković, ministar vojske Milovan Popović, ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović i kraljičina braća - oficiri Nikola i Nikodije Lunjevica.
Puč, koji je izmenio tok srpske istorije, izveli su: dva generala, četiri pukovnika, tri potpukovnika, tri majora, 30 kapetana, 47 poručnika, 13 potporučnika i pet civila.
Kasnije se otkrilo da je mozak zavere bio na najnižem nivou, među poručnicima i u ličnosti - Dragutina Dimitrijevića Apisa!
Ovaj puč i masakr, o kome je pariski **Mond** izvestio naš čuveni pisac Laza Kostić, bili su besprimereni. Osvojenu vlast vojnici su poklonili novoj (staroj) dinastiji, čime su nedvosmisleno pokazali da nisu bili rukovođeni ličnim ambicijama, već višim, kako su smatrali, nacionalnim interesima.
Malo ih je, i inače, uživalo **plodove** svoga truda. Jedni su dobili više činove, drugi se povukli, treći prerano umrli... Novi kralj, Petar Prvi Karađorđević sa svojima, nije zadovoljavao očekivanja oficira. To je najbolje iskazao sam Apis, koji je formirao tajnu organizaciju, pod nazivom **Crna ruka**. U jednom trenutku situacija je čak postala kritična. Evo, kako ju je komentarisao socijalista Dimitrije Tucović, za koga je Branislav Nušić napisao da je bio najbolji besednik u Srba, i to svih vremena.

MUKE SA SVETOM
**...OVO je sukob između oficirske kaste i vladajuće buržoazije, vojne i civilne vlasti, sukob kasarne sa
skupštinom**.
Novi kralj i vlada imali su veće muke sa svetskom nego sa domaćom osudom zbog ovog puča i masakra. Srbiji su bile uvedene i sankcije...
Posle masakra u dvoru, ko se u tom metežu dokopao prve, pomenute, srpske knjige, Miroslavljevog jevanđelja?
Malo je nedostajalo da se priča o Jevanđelju prekine.
Kad je započeo Prvi svetski rat, kad je Austrougarska napala Srbiju (1914), kralj Petar je naložio svom bibliotekaru Dobri Ružiću da mu iz Topole, sa Oplenca, uz ostalo ponese i tri označena sanduka. U jednom se, pripomenuo je kralj, nalaze i neke **stare artije**, koje su nekad bile u dvoru kod nesrećnog ađutanta Laza Petrovića i da on nikako nije stigao da ih pregleda i sredi. I Ružiću se žurilo, tek u Kruševcu je uspeo da otvori taj **nevažni** sanduk. S razlogom je bio zaprepašćen: tu se, dakle, skrivalo Miroslavljevo jevanđelje!
Zahvaljujući brizi i savesti Avrama Levića, Beograđanina, čuvara zlatnog trezora Narodne banke Srbije, sa oslobodiocima se i ono vratilo u Beograd, nastavilo da prati sudbinu vladara i naroda.
Za Apisa i sad već njegovu organizaciju, sledila su nova iskušenja. Ambicije i krajnji politički cilj iskazivan je bio samo u tri reči: **Ujedinjenje ili smrt!**
Mislilo se, prevashodno, na sve Srbe koji su još živeli pod okupacijom turske i austrougarske carevine, ali i druge slovenske narode sa kojima su izmešani živeli.
Srbi preko Drine, naročito u Bosni i Hercegovini, vapili su za slobodom i Srbijom, u njoj gledali spasenje. **Crna ruka** je za njih predstavljala božansko milovanje, pa su neki uspeli i da postanu njeni aktivni članovi.

GAVRILO PRINCIP
ZOVU Srbije i izazovima balkanskih ratova nije mogao da odoli ni jedan 17-godišnji Srbin iz Bosne, Gavrilo Princip. On se tada susreće sa vatrenim oružjem i iskušenjima života i smrti. Ništa od toga mu se ne čini strašnim, posebno ne ako prati ostvarenje uzvišenih ideala.
Gde se začeo taj izdanak i kakvog je kvaliteta bio?
Rođen je i odrastao u zadruzi, nosio je zadružno vaspitanje i njen moral. NJegovi su se doselili u Grahovo polje početkom 18. veka, stigli su iz jednog drugog Grahova, iz Crne Gore. Utočište su našli na tlu na kome je duvala dinarska bura, ali i vetrovi interesi tri carevine. Opstali su, zvali su se Jovičevići. Prvo su se smestili u selu Polača, kod Knina, a onda prešli na drugu stranu Dinare. Živeli su na vojnoj granici, a to znači da su živeli pod stalnom kontrolom. Uvek su morali biti budni, da čekaju, pa su i nosili jedno vreme prezime - Čeko. NJihov zadružni starešina zvao se Todor, visoka i snažna ljudina. Jahao je belog konja, uvek pod oružjem. Kad se spuštao niže, u primorje, prozvan je, zbog svog stasa i kolorita, princom. To ga je dugo pratilo, a onda je promenjeno u - Princip, pa su se i odlučili da promene prezime.

SRPSKO PITANJE - SILOM
ANEKSIJOM Bosne i Hercegovine od Austrougarske 1908. godine, nacionalna osećanja Srba, s obe strane Drine, doživela su svoj vrhunac. Krv je uzavrela u venama mnogih uglednih Srba, a Jovan Cvijić, naučnik sa međunarodnim priznanjem, javno je uzvikivao: **Srpsko pitanje mora se rešavati silom!**
Pravo da se BiH pripoji Srbiji zasnovano je na istorijskim činjenicama, koje su bile potkrepljene i statistikom. Zanemareni su bili geodete, geolozi, arheolozi, banovi i kraljevi, za aktuelni trenutak najvažniji su bili popisivači stanovništva koji su taj posao okončali 1910. i saopštili da u BiH trenutno živi: 23,6 odsto katolika, 31,1 odsto muslimana i 43,9 pravoslavaca!
Mnogi **mali** Srbi, od preko Drine, počeli su intenzivno maštati o **Velikoj Srbiji**!

NASTAVLJA SE