U pokoj kralja Milana

Piše: Miloš Miljković
JA sam glava Doma Obrenovića i ja prvi imam pravo i dužnost da vodim brigu o sudbini i budućnosti Dinastije. Prema tome, mišljenje moga oca u delu ženidbe stvar je sporedna i od malog značaja. Moj otac nije odgovorio mojim željama i ja sam ga, kao vrhovni komandant, stoga po pravu i razrešio od dužnosti komandanta aktivne vojske, kazao je, u svojoj besedi, viđenijim predstavnicima naroda kralj Aleksandar 17. jula 1900. godine.
Daleko od Beograda, kralj Milan u Beču nije bio bez uticaja od kojeg je zazirao njegov sin kralj Aleksandar. Jer, kralj Milan, u zvanju komandanta vojske, nije formalno shvatao ovu dužnost: on je bio u izuzetnim odnosima sa oficirskim kadrom, pa se generalštabni potpukovnik Miloš Vasić prilično dvoumio kada mu je ponuđeno mesto ministra vojnog.
- Moliću za uputstva kako da postupim u slučaju pokušaja Vašeg oca, kralja Milana, da nasilno uđe u zemlju - obratio se potpukovnik Vasić mladom monarhu pre nego što će prihvatiti ministarski položaj.

SILU ODBITI SILOM
KRALJ odgovori da je u tom slučaju dužnost straže da ga zadrži, a njega izveste, pa će on narediti da ga interniraju u jedno od mesta u kome je kralj Milan, po njegovom mišljenju, najviše omražen.
- Silu treba odbiti silom, i ako on tom prilikom padne, sam je kriv - završi kralj.
Iz Beograda se budnim okom pratio svaki oblik aktivnosti kralja Milana u Vijeni, njegova putovanja po Evropi, a kada se jednog dana, nenadano, pojavio u Bukureštu, kralj Aleksandar je na sednici vlade doneo odluku da se upotrebe najenergičnije mere, ako se pojavi na našoj granici. Evo, uostalom, šta piše u šifrovanoj depeši koju je ministar unutrašnjih dela uputio okružnim načelstvima 15. septembra, te, 1900. godine:
**Bivši kralj Milan došao je sinoć u Bukurešt, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi hteo da pređe u Srbiju, javno ili tajno, naređuje vam se da smesta čim izađe na obalu ili se inače gde nađe u Srbiji, odvede od strane vlasti u načelstvo ili u sresku kancelariju, i tu čuva pod najjačom i najstrožijom stražom. Tom prilikom objasnićete mu da se tako postupa po naređenju vlade, zato što je došao u Srbiju bez odobrenja njegovog Veličanstva Kralja, a u interesu njegove lične bezbednosti, da ne bi od naroda bio napadnut. Na slučaj da on ne bi hteo sam da se povinuje pozivu, upotrebite silu. Međutim, odmah ćete izvestiti mene i nadležnog komandanta divizije o onome što bi se tim povodom dogodilo. Za izvršenje ove naredbe, upotrebićete najpouzdanije svoje činovnike i žandarme, a od strane vojnog ministra sledovaće nužna naredba, da vam za slučaj potrebe i vojska bude data u pomoć**.

KRALJ TRAŽI REVOLVER
SVE mere predostrožnosti, uključujući i navedenu depešu ministarstva unutrašnjih dela, te odlučnost da najmlađi nosilac Obrenovićke krune nema nameru da bilo s kim deli vlast, makar to bio i njegov otac, eks-kralj, pokazale su se suvišnim 29. januara 1901, kada je kralj Milan, iznenada, sklopio oči u 47. godini, ostajući za života dosledan obećanju sinu - da je on suviše dobar vojnik da bi se bunio protiv kralja, suviše dobar otac da bi ustao protiv sina, suviše dobar Srbin da bi zapalio vatru građanskog rata u svojoj otadzbini.
Istinu o smrti kralja Milana, detaljno je opisana iz pera njegovog prijatelja, mađarskog grofa Ergenija Zičija, koji je bio uz **starog** kralja do sudnjega časa. Evo delova Zičijevog svedočenja o tome:
**Bolnu, tešku, smrtnu borbu imao je Milan. Za mene, koji se čitave dane nisam micao od njega, zaista beše mučenje da gledam poslednju borbu tog veselog, snažnog čoveka. Često su ga spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver, da ih hicem prekrati. Ja sam sakrio od njega oružje i dao sam ga sluzi Antonu. Kad mu se malo bolovi stišaju, zagrlio bi me i govorio bi mi:
- Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?
Tešio sam ga da će prezdraveti i da će opet uživati život. U takvim trenucima mislio je na lov. Jedared me upita:

- Šta je sa vucima?

Znatno pre nego što sam pošao njemu u Beč da ga negujem u njegovim poslednjim danima, rešili smo bili da idemo u lov na vukove. Ali toga smo se brzo morali okaniti. Sigurno da je i sam osećao da je kraj blizu, neprestano je ponavljao - meni nema pomoći.
Posle jednog užasnog bolnog nastupa kašlja, obrgli me
govoreći: - Ziči, ne samo u Srbiju.**

BILTEN BEZ ODGOVORA
**KAD sam video da se vladarev život ne može spasti, morao sam se postarati, da kogod od njegove porodice bude kod njega**, pisao je Ziči u **Mađarorsagu**, a prenosili prestonički glasnici docnije. **Telegrafisao sam Nataliji, ali Aleksandru nisam hteo da telegrafišem, jer bi možda mislio da sam se dogovorio s Milanom da iznudimo sastanak.**
U Beču je, u to vreme, boravio i dr Vladan Đorđević, bivši srpski ministar-predsednik, prisni prijatelj kralja Milana, koga je Evgenije Ziči izvestio o Milanovom zdravstvenom stanju i zatražio savet za **svaku eventualnost**. Ni Đorđević, međutim, nije našao za potrebno da izvesti mladog kralja.
**Onda sam rešio, piše Ziči, da bez ikakvog komentara telegrafski pošaljem u Beograd bilten lekara, koji su lečili Milana. Bilten je, isključujući svaku sumnju, objasnio beogradskom dvoru da je bolest ozbiljna. Potpisali su ga doktori Tirnauer, Najser, Tenfer i Cerner. njihov telegram poslao sam Nataliji, od koje odgovor tek onda stiže, kad sam već sklopio oči sirotom Milanu.
Ali iz Beograda nije stigao telegram. Umesto njega dođe u Milanov stan srpski poslanik u Beču Kosta Hristić. njemu su telegrafisali iz Beograda, da se uveri, kako je. Kad sam video Hristića, nisam hteo da ga pustim, jer sam se bojao da će još više razdražiti Milana, čije srce ionakao beše bolesno. Uđem Milanu i javih mu da je došao Hristić s porukom iz Beograda.
- Neka uđe - reče Milan bez dvoumljenja.**
MOJ MILI SAŠA...
**ZA postelju prikovan kralj Milan i srpski poslanik Hristić razgovarali su dugo, veoma dugo, tiho, gotovo šapućući na srpskom, razume se. Kad je poslanik ustao, bolesni Milan ga je držeći za ruku govorio: *Saša ga je poslao. Saša, moj mili sin...*
Neću da govorim o onoj borbi, koja je sada bila oko mrtvog tela. Samo toliko velim da je naš kralj (Franjo Josif) i tu pokazao da od njega korektnijeg dzentlmena nema na svetu. Kada se kralj Aleksandar oženio, Milan je poslao našem kralju pismo, u kojem moli njegovo Veličanstvo da mu posle njegove (Milanove) smrti dade u svojoj velikoj državi parčence zemlje, gde će boraviti večni sanak. njegovo Veličanstvo je tu želju strogo ispunilo. Ma koliko da su navaljivali na njega, da izda mrtvo telo Milanovo Srbiji, nije popuštao. Srpskom poslaniku je rekao:

- Ako mi pokažete ma samo jedan red, u kom on drugo veli nego što je ono, što je od mene molio, rado ću pristati da promenim svoje naredbe.

Ali, to nisu pokazali.

Kad sam izvršio zapovest njegovog Veličanstva i kad sam nj. V. podneo izveštaj kako je pogreb izvršen, ujedno sam blagodario našem kralju na dobroti koju je on pokazao prema kralju Milanu.

- Vi nemate na čemu da blagodarite. Ja treba da blagodarim, što ste se toliko trudili za moga prijatelja.**



PISMO FRANJI JOSIFU
CAR Franjo Josif, austrougarski suveren, pokazao se kao pouzdan prijatelj kralja Milana Obrenovića, koga je prihvatio u egzilu u carskom gradu, a posle njegove smrti naložio da se zemni ostaci srpskog monarha sahrane u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

Tako je, uostalom, kralj Milan i želeo, sudeći po pismu koje je uputio austrijskom vladaru.


PARASTOS U KRUŠEDOLU
KRALJ Aleksandar i kraljica Draga prisustvovali su 29. januara 1903. godine dvogodišnjem parastosu pokojnom kralju Milanu u manastiru Krušedolu. To je moglo dati povoda kombinaciji o usmeravanju političkog kursa prema Austrougarskoj. međutim, pokazalo se da nije bilo nikakvih promena u odnosu Srbija - Austrougarska.
Srpski vladar je nastavio da šalje emisare u Beč, ne bi li privoleo Austriju na nove tonove prema Beogradu, ali Šenbrun je ostao nem.

Dvor je, potom, pokušavao da uspostavi što bolje odnose sa Romanovima u Moskvi, ali je i Moskva bila daleko Beogradu.

(NASTAVLJA SE)