Prvi plan zavere

Piše: Miloš Miljković

**ZAČUDO je kako je Milan ljubio svog sina. Uvek je mislio na njega i mnogo je razmišljao o tome, kakve će biti prilike posle rođenja budućeg prestolonaslednika. Ako je u poslednjem trenutku razočaran, to je razočaranje bilo što ga sin nije posetio u bolesničkoj postelji. Tome se uvek nadao.**
Tim rečima grof Evgenije Ziči završava uspomene na poslednje trenutke svog prijatelja Milana Obrenovića, srpskog kralja koji je od abdikacije 6. marta 1889. do sudnjega časa 29. januara 1901. godine živeo u prestonici Austrougarske.
Sahranjen je u manastiru Krušedol.
Pola godine ranije, veridba, a potom ženidba, kralja Aleksandra Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, ubrzala je tok političkih zbivanja u Srbiji, koja se sve više okretala Rusiji. Kraljevski brak je bio dvojako primljen u političkoj javnosti. Patrijarhalni Beograd nije bio spreman da prihvati za kraljicu ženu dvanaest godina stariju od kralja, uz to udovicu o čijem se životu u maloj građanskoj sredini svašta govorkalo.

KOME SLEDI KRUNA?
NOVA vlada koju je s mukom sastavio Aleksa Jovanović, dotadašnji predsednik Apelacionog suda, dobila je u čaršiji podrugljiv naziv **svadbeno ministarstvo**.
Da bi smirio negativnu atmosferu izazvanu objavljivanjem veridbe, odnosno ženidbom, kralj Aleksandar, uz blagoslov ministra-predsednika ubrzo odluči, u svom duhu, da obelodani **blagosloveno stanje** kraljice Drage, pa je, navodno, iz tih razloga otkazano planirano putovnje NJegovih veličanstava po Srbiji.
U proleće te 1901. donesen je Ustav sa dvema značajnim odredbama - uvođenje senata u parlamentarni život Srbije i rešenjem po pitanju nasledstva prestola. Po šestoj odredbi, u slučaju odsustva muškog potomstva u domu Obrenovića **nasledstvo prestola imalo je preći na njegovo neposredno žensko potomstvo iz zakonitog braka**.
Ova odredba bila je logična očekivanjima porođaja kraljice Drage, ali kako se prvorođenče nije pojavljivao do 23. aprila, koji je varirao kao pouzdani rok, krljevski dom i vlada, sada već nova na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem, nisu se oglašavali sve do 5. maja. Usledila je poluslužbena obznana da je **po pregledu i datom mišljenju naročito pozvanih stručnih lekara pogrešna bila dijagnoza lekara g. Kolea na osnovu koje se porođaj NJenog Veličanstva očekivao**.
Šok u javnosti zamenjen je sve glasnijim kombinacijama vezanim za nasledstvo prestola. Najozbiljniji kandidat za krunu, bar prema onome što se zborilo u građanstvu, bio je mlađi kraljičin brat. Badava je kralj nastojao da relativizuje pitanje nasledstva, čaršija je i u tome nalazila argumente za svoje procene.

APIS NA ČELU ZAVERE
ŠTA se dešavalo u dvoru i kako je kralj primio obmanu životne saputnice kojoj je bezuslovno verovao, ostalo je čaršijskim verzijama, ali upravo taj nepromišljeni potez kraljice raspalio je pritajeno nezadovoljstvvo među oficirskim korom. Sada se, među grupom mladih oficira, započela kovati zavera kako bi se nasilnim putem uklonio kralj Aleksandar. Grupa je nameravala da likvidira monarha na dvorskom balu. Plan, tada, nije ni pokušavan da se izvede, ali je zato rasla zavera. U vrhu zaverenika sve više se isticao pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, čovek veoma odlučan, sa zavidnim uticajem, posebno među mlađim oficirskim kadrom.
**Apis je bio oličenje oficira: energičan, hrabar, pravičan, oštar i gord. Onako stasit, sazdan je samo od vrlina koje su krasile oficira i jednom, jedinom manom: smataro je, Dragutin Dimitrijević Apis, da se sva pitanja - bilo da je reč o državotvornim ili diplomatskim - mogu rešavati na vojnički način**, pisao je Radašin Nikolić, tadašnji narednik Kraljevske konjičke garde, čije ćemo fragmente iz rukopisa po prvi put objaviti u ovom feljtonu.
Osipanje poverenja prema kralju započelo je, međutim, još onda kada je mladi monarh, manirom apsolutiste, zapretio, i tu pretnju potvrdio pismenom naredbom, da će ubiti oca, kralja Milana, ako samo i pokuša, da uđe u zemlju. Kralj koji je svoju majku, kraljicu Nataliju, nazvao bludnicom, a oca nečistom krpom i vladaocem koga nije mogla vezati nikakva zakletva, nije više, po mišljenju oficira, mogao da računa na njihovu vernost.

RAPORT DRAGINOJ BRAĆI
ŽENIDBOM kralja stanje u vojsci se pogoršavalo. Uhođenje i potkazivanje postao je odomaćeni manir, gde su najaktivniji bili upravo oni kojima sposobnost i čast nisu bili jača strana. Novo poniženje stiglo je u formi naredbe po kojoj su komandanti bili dužni da kraljičinoj braći, kao pravim članovima kraljevske porodice, izlaze na raport. Kada je uz sve to, na predlog ministar vojnog, pokrenuta inicijativa za prikupljanje priloga za poklon budućem prestolonasledniku, a onda se ispostavilo da je trudnoća bila lažna, o kralju se u kasarnama i domovima vojske govorilo rabadžijskim vokabularom, u vojsci se sve glasnije govorilo o likvidaciji kralja, a ta odlučnost u građanstvu je primana sa prećutnim odobravanjem.
Poručnik Dragutin Dimitrijević, piše Dragiša Vasić u knjizi **Devetsto treća**, bio je u to vreme komandir u pešadijskoj podoficirskoj školi, i sa četom, kad je na njega red dozalio, davao je dvorsku stražu. Na ovoj dvorskoj službi njemu se plan o ubistvu kraljevskog para činio odveć lak i zato je, predviđajući smenu s ove dužnosti, i sam neumorno traži drugove da mu pristupe. A smeo i obdaren onom moći da zadobije, imao je on sve oko sebe najveći uticaj.
Pripremajući zaveru, na skupu sedmorice oficira, usvojen je plan poručnika Dimitrijevića. Ubistvo kralja trebalo je da se izvrši u sali **Kolarac** na balu povodom kraljičinog rođendana i to kamama i cijankalijem. Po tom detaljno razrađenom planu dvojica zaverenika zauzela su električnu centralu na Dunavu, a jedan centralu **Kolarac**. Teklo je sve po planu, bez ikakvih poteškoća. Trebalo je samo da se u 11 sati isključi struja, a dvojica izvršilaca u mraku znala su šta im je dalje činiti.

KOME PONUDITI TRON
OTROV je bio nabavljen, kame su bile otrovne, proba izvršena na mečki, samo što se kraljevski par nije pojavio na balu produžavajući sebi tako vek, ali ne zadugo. Urotnicima je bilo jedino važno da uklone omraženog kralja i kraljicu, ne razmišljajući preterano o posledicama i ne pomišljajući da po izvršenju zadatka može i da se prežvi. Tek potkraj te devetstotina i druge pala je odluka da se konsultuju sa ljudima iz politike, pa je o tome ubrzo upoznat Đorđe Genčić, ministar, koji ih nedugo zatim izveštava da je u određenim krugovima s pohvalom prihvaćena ovakva patriotska gotovost oficira, a govorilo se, dakako, i o novom monarhu ukoliko akcija uspe.
Na skupu kojem su prisustvovali Đorđe Genčić, Aleksa Novaković, Jovan Avakumović, Jovan Atanacković, Nikola Hadži Toma i Antonije Antić usvojena je želja da taj kandidat bude knez Petar Karađorđević. Kandidatura jednog velikog ruskog kneza, te razmišljanje da se kruna ponudi nekom austrijskom ili nemačkom princu, otpala je uz saglasnost urotnika da će kandidatura kneza Karađorđevića biti podjednako dobro primljena i kod velikih sila i kod naroda širom Srbije.
Krajem novembra, Nikola Hadži Toma, knežev školski drug, otputovaće u Švajcarsku da se sretne sa Petrom Karađorđevićem i da mu prenese ponudu zaverenika. Knez i ne saslušavši Hadži Tomu, u prvi mah odbije ponudu, ali kad sasluša da su u ovaj **patriotski čin** uključeni i mladi oficiri, knez se predomisli.
Tako su stvoreni uslovi da se pretendent dinastije Karađorđević, iako izvan zavereničkog kruga, prihavti rezultata zavere.


DELAOCI I POSMATRAČI
INTELIGENCIJA se, kako to u vreme brutalnih režima biva, delila u tri grupe: prvu, najmanju koja se protiv apsolutistike i diktatora borila, drugu koja mu je povlađivala, i treću, najveću, koja se ponašala kao da je se to sve ništa ne tiče.
U tom duhu se ponašala i ondašnja beogradska štampa, sa izuzetkom **Dnevnog lista**, **Srpske zastave** i **Odjeka** koji nisu skrivali antidinastijsko opredeljenje, prozivajući iz dana u dan kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ali i kamarilu iz dvora.

BEZ UNIFORME
U POSMRTNIM papirima pokojnog kralja Milana, nađeno je pismo generala Vasilija Mostića iz Niša. U njemu, general poziva kralja na povratak u zemlju, uveravajući ga da je vojska spremna da mu pomogne.
Kada je obelodanjeno ovo pismo, penzionisanom generalu je uskraćeno pravo nošenja vojne uniforme.
(NASTAVLJA SE)