Vladaru nema pomilovanja

Piše Miloš Miljković

ZAVERENICI, i oficiri i političari ili bolje rečeno građani zaverenici, sastali su se 23. decembra u stanu Antonija Antića u Birčaninovoj ulici. U dužem govoru Đorđe Genčić je i ovom prilikom pohvalio nameru oficira prelazeći zatim na pitanja vezana za položaj zemlje i, na posletku uze da govori o ličnosti kneza Petra Karađorđevića. Dok su ostali pažljivo slušali, jedan od oficira, potporučnik Nikodije Popović skoči i prekidajući Genčića kaza:

Gospodine ministre, od ovog časa razrešavam se zakletve položene NJegovom Veličanstvu kralju Aleksandru Prvom i zaklinjem se da ću odsad samo vaše zapovesti izvršavati. Tako mi bog pomogao!

Uzrujan, usplahiren i dajući tome svečani karakter, Nikodije Popović pruži ruku Gančiću. Kao po komandi, za njim to učiniše i ostali oficiri, izuzev jednog - Milana Miljkovića koji vidno uzbuđen reče da ne može pristati na ubistvo kralja, već samo na njegovo proterivanje. Nastalu mučnu atmosferu, otklonio je sam Genčić odajući priznanje poručniku Miljkoviću na poštenoj otvorenosti i izražavajući veru da će on, kao častan oficir, znati da sačuva tajnu razgovora.
- Ne treba u to da sumnjate, odgovori ovaj i napusti sastanak.

-KAKO UKLONITI KRALJA
PRECIZNO su na ovom skupu podeljene uloge Genčića i njegovih drugova, s jedne, i oficira, s druge strane. Preuzimajući na sebe izvršenje dela, oficiri su zahtevali da se po tom činu obrazuje koaliciona vlada u koju bi ušle relevantne političke stranke i da se učini sve kako bi sprečile komplikacije spolja.
To je, u stvari, bilo najpreče pitanje, pa su Genčić i njegova grupa obazrivo pratili mišljenje tzv. spoljnjeg faktora, naročito dveju evropskih sila - Rusije i Austrougarske.
I Rusija, koja nikada nije marila za dinastiju Obrenovića, i Austrija, koja nije prestajala da sanja o mandatu Evrope radi zavođenja reda u zemlji večitih nemira i trzavica, očekivale promene su svakoga časa i radovale se takvom razvoju događaja. Na redu su bili konspirativni sastanci sa poslanicima ovih dveju zemalja, a istovremeno i razgovori sa partijskim vođama o koalicionoj vladi, što kada je vlast u pitanju, i nije bio teretan posao.
Oficiri su bili okupirani svojim, najtežim, delom posla: kako, na koji način, gde i sa što manje žrtava ukloniti kralja (?). Stariji, među kojima đeneral Jovan Atanacković zalagali su se da se mladi monarh primora na abdikadiju, u korist Karađorđevića, a potom protera. Mladi oficiri imali su ozbiljnu rezervu i još ozbiljnije argumente protiv ovog **modela**. Prognani vladar po njihovoj proceni, mogao bi da zatraži azil, i ne samo azil nego i potporu, zatraži i dobije u Austriji i odatle zagorčava život i novom monarhu i vladi i građanstvu.

GENČIĆ OZBILJNO SUMNJA
TROJICA oficira - Dragutin Dimitrijević, Antonije Antić i Radomir Aranđelović, nekako neočekivano, ali odlučno zatraže da se kraljevski par ukloni ubistvom! Saglasnost je pala, ali pisana zakletva oficira, kao visoki oblik obaveze, ovoga puta nije prošla, nego nešto docnije. U tekstu zakletve zapisano je da su se zaverenici zarekli da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, uslovno, ako ih političari sa kojima su u vezi, uvere **da neće usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati**.
Mastilom ispisanu zakletvu parafirali su: kapetani Milan Petrović, Dragutin Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Ilija Radivojević i poručnici Milovan Gavrilović, Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. **Prošlo je bilo pola noći**, piše Dragiša Vasić u **Devetsto trećoj**, **kad trojica oficira odnesoše zakletvu Genčiću koji se nalazio u svom stanu na Topčiderskom brdu.**
**Sigurno, kao uvek, ničeg stvarnog, ničeg opipljivog, reče im on i nastaviti: I tako će nas jednoga dana i pohvatati, pohapsiti, pa, možda i pobiti, a bar da šta učinismo. Ja počinjem, prijatelji moji, da sumnjam u dobar svršetak stvari.**

MONARH BIO UPOZOREN
STVARI se, međutim, nisu pomerale, pa su se oficiri još jedared latili pera i zakletve. Ovoga puta, tekst je koji je sročio Dragutin Dimitrijević glasio je: **Uviđajući sigurno propast otadžbine ako se današnje stanje produži za najkraće vreme, i oglašujući kao najglavnije vinovnike za sve kralja Aleksandra i njegovu milosnicu Dragu Mašin, zaklinjemo se i potpisima svojim obavezujemo da ćemo ih pobiti. Na presto srpski, opran krvlju ovih beščasnika, dovešćemo Petra Karađorđevića, unuka Voždovog i sina zakonitog kneza pok. Aleksandra Karađorđevića.**
Po tom obrascu, počele su da se prikupljaju zakletve po garnizonima, a oko tajne o planovima za likvidaciju krunisane glave nije bilo među vojnicima, nije je moglo biti ni među građanstvom. Mladi monarh je, svakako upozoren, opasnošću kojoj je izložen, zatrašio potporu kod oficira kojih se ranije oslobodio, ali i u tome se nije moglo računati na neki uspeh.

I dok je kralj delio obećanja za vernost penzionisanim generalima, zaverenicima je ostao delikatan zadatak da za svoju misiju pridobiju gardijske oficire. Ne bez napora, pridobijen je pešadijski kapetan LJuba Kostić, komandir
pešačke čete Kraljeve garde, oficir od naročitog poverenja kraljevog.

Kad je broj pridobijenih oficira porastao na sto dvadeset, i kad je, konačno, pobedilo mišljenje mladih zaverenika da se delo izvrši u Beogradu, u dvoru, pristupljeno je vrlo oprezno traženju bar jedne pogodne ličnosti među ađutantima i ordonans-oficirima kralja Aleksandra. To je bio tantalov posao.
Posle silnih pokušaja i neuspeha, pao je predlog da se oproba sa kraljevim ađutantom đeneralštabnim potpukovnikom Naumovićem. Računajući da je ovaj oficir, unuk Naumov, koji je pogubljen zajedno sa voždom Karađorđem, po povratku iz Rusije u selu Radovanju, ne može biti protivnik dinastije Karađorđevića za koju su se urotnici već bili opredelili.

KONAČAN PLAN EGZEKUCIJE

I NISU se prevarili. Potpukovnik Naumović pridružio se zaverenicima, samo uz jedan mali uslov - da ga izveste ko je od starijih oficira i političara, naravno, uključen u likvidaciju monarha koji je predstavljao ozbiljan teret za slabašnu Srbiju, vladar koji je uspeo da proćerda sve poverenje Obrenovića ženidbom Dragom Mašin, i skandalom sa lažnom trudnoćom.

Događaji koji su se rađali u proleće te dramatične devetsto treće samo su išli na ruku zaverenicima, uverenim da uklanjanjem omraženog kraljevskog para predstavlja u suštini patriotski čin i građansku obavezu.

Ogorčenje protiv kralja Aleksandra i Drage dolazi do krajnosti u martovskim demonstracijama, te državnim udarom 24. marta. Hapšenje oficira samo je jačalo poziciju i odlučnost zaverenika, ne baš spokojnih zbog spiska zakletih protivnika poslednjeg Obrenovića.

Preostalo je da se još utanači dan izvršenja već donesene odluke. U dogovoru sa potpukovnikom Naumovićem, u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu, pala je odluka da se **presuda** izvede na prvom njegovom sledećem dežurstvu, a to je bila noć 28/29. maja. Ugovoreni znak utvrdiše da bude pelerina po koju će Naumović oko pola noći, ili kad on nađe da je čas, uputiti jednog od gardista svojoj kući, a sa nalogom da mu je donese. To će značiti da zaverenici mogu krenuti.

Plan izvršenja razmotren je nekoliko puta, uz saglasnost da se u dvor prodre u dva sata posle ponoći, sa do detalja razrađenim rasporedom.

(NASTAVLJA SE)