Kolo Drage Mašin

Piše Miloš Miljković

INŽINJERAC Milutin Lazarević, poručnik po činu, čiji su džepovi bili puni dinamita, bio je određen od zaverenika da **otvori** dvorska vrata. Minerski arsenal, zapakovan oko pojasa mladog inžinjerca koji je vešto glumio groznicu u prepunoj, zadimljenoj kafani **Bulevar**.
Sat posle ponoći, dok je u kraljevskom domu vladao mir posle prijatne večere i koncerte, grupe zaverenika, jedna za drugom, skupljale su se u odajama Oficirskog doma. U bašti Doma, kao i u glavnoj sali, prijatna majska noć je odmicala u dobrom raspoloženju mladih oficira zakletih da svrgnu kralja, i njihovih kolega i drugova koji su noći provodili u ovom objektu ne sumnjajući šta se sve za praskozorje priprema.
Pevalo se i muzika je svirala srpska kola i sevdalinke dok se onamo strasno pretresalo o Šekspiru, a tamo pretvarali kao pijani oni koji nikad trezniji nisu bili. Usred takvog raspoloženja neko zahte **Kolo kraljice Drage**, ostavlja najupečatljivije svedočenje o toj beogradskoj vartolomejskoj noći D. Vasić, mada je o pripremama i samom majskom prevratu iscrpno beležio i Slobodan Jovanović.

MAŠIN U SVEČANOJ UNIFORMI
I to kolo, **Kolo Drage Mašin**, zaigraše zaverenici sa takvom razdraganošću da bi za neupućene pitanje njihove odanosti kraljici bilo krajnje neupućeno. Sedajući iznova za astale, odakle su posmatrali detektive koji su umeli da navrate u Oficirski dom, nastavljeni su temperamentni, gotovo žučni razgovori. I kao nikad dotad, agenti su se vraćali, ostavljajući dom i oficire, u uverenju da dinastija i njen režim nemaju nijedan razlog za brigu, bar te večeri.
Na ovom skupu, koji ni po čemu nije izgledao neobičan, bilo je i onih koji o zaveri nisu ništa znali. Jedan za drugim, pred sutrašnjim obavezama koje su čekale u jedinicama, oni su napuštali dom i veselu atmosferu u njemu odlazeći kućama.
A u domu ostali su samo zaverenici, ne bi se moglo kazati apsolutnog međusobnog poverenja, što je, opet, logično budući da se nisu poznavali. Povremeno su vođama grupa, pažljivo, nenametljivo prilazila dvojica oficira. To su, dabome, bili Antonije Antić i Dragutin Dimitrijević Apis da izveste šta se u dvoru dešava, da je koncert završen, da je kraljev ađutant potpukovnik Naumović, striktno sledeći dogovor, poslao potčinjenog kući po svoju pelerinu, što je zapravo bio znak da odlaganja definitivno nema, da su zaverenici ušli u kasarne i izbudili vojsku, da je đeneralštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin u svečanoj uniformi prošao pored Oficirskog doma i otišao u kasarnu Sedmog puka da tamo primi komandu nad trupama Beogradskog garnizona...

UROTNICI U PET GRUPA
APIS i Antić su bili informisani i informisali su saučesnike u uniformama da je sve spremno za zaposedanje pošte i telegrafa, Uprave grada Beograda, kuće trojice ministara i stan komandanta grada.
Još jedared su precizirane njihove obaveze: Prva grupa koju predvodi Antić dužna je da prodre u spavaću sobu kraljevskog para i izvrši ubistvo, druga grupa kojom će rukovoditi Dragutin Dimitrijević Apis zadužena je da spreči otpor dežurnog ordonansa, treća da uhvati prvog ađutanta đenerala Lazu Petrovića, četvrta da neutrališe snage žandarmerije, peta da **pokriva** prozore spavaće sobe kralja i kraljice...
**Bilo je tačno 1 čas i 45 kada se kapetan Dragutin Dimitrijević podigao sa svog mesta i zapovednički izgovorio dve reči, posle kojih svi razgovori, pesma i svirka umukoše kao gromom presečeni ovom odlučnom komandom: **Gospodo, napred!** Tada kao jedan poskočiće oni sa svojih mesta, spremni za polazak, da na mah zastanu zadržani energičnim pokretom ruke poručnika Antonija Antića. Uzimajući čašu i podižući je iznad glave, on izgovori ovo: **Drugovi, pre nego se krenemo da izvršimo ovaj sveti zadatak, zakunimo se: da u slučaju neuspeha jedan drugoga nikad izdati nećemo, a uspemo li, da za sebe nećemo tražiti nikakve nagrade!**
**Zaklinjemo se!**, glasio je jednodušni odgovor zaverenika.
Onda munjevito, svedoči Dragiša Ristić, jedan mimo drugog, poleteše oni na ulicu. U tom trenutku jedan jedini zaverenik napusti drugove. To je bio kapetan Dragoljub - Ješa Jeremić, koji se izgovori slabim nervima, odvoji se i ode kući.

BAT VOJNIČOG KORAKA
TAČNO u to vreme, bataljon Šestog puka, pod komandom Petra Mišića, morao je biti ispred Oficirskog doma, odakle se imalo krenuti prema Dvoru. Osvetljena kao na dlanu, ulica se lepo videla sve do **Slavije**, ali od bataljona ni traga. Mučan utisak, za trenutak, minu pojavom druge trupe, čiji se takt, jeziv u noćnoj tišini, začu od kasarne Sedmog puka.
Malo iza ovoga naiđe četa kraljevske garde pod komandom kapetana LJube Kostića, kome je, za svaki slučaj i sa naređenjem da ga ubije ako se pokoleba, pridodat jedan oficir, poznat po svojoj odlučnosti, potporučnik Josif Kostić. Kad ova četa naiđe pokraj doma, kapetan Dimitrijević doviknu njenom komandiru da je zaustavi. Ali ovaj ne posluša. I dok je trupa skretala iz Resavske ulice u Kralj-Milanovu, on trčeći zadihan priđe Dimitrijeviću: **Gde je to šesti puk?**, pa se uhvati za glavu. Dok je ovaj ćutao, ponovo očajno jeknu: **Apise, Apise, što upropasti mene i moje dete?** Ne odgovarajući ni reči kapetan Dragutin Dimitrijević okrete se žustro, i brzo pristupajući onima što su nestrpljivo čekali njegovo naređenje, povika: **Gospodo, trčećim korakom napred!**
Sa priljubljenim sabljama uz telo, po propisu za trčeći korak, zaverenici pojuriše za njim i pešadijskim majorem Lukom Lazarevićem, jednim od najomiljenijih starijih oficira srpske vojske, potomkom popa Luke Lazarevića. I jureći tako obema stranama ulice, a kroz guste oblake prašine, koju su podizali gradski čistači metlama, sustigoše, pa i pretekoše, čelo gardijske čete.
Gardisti su nastavili prema tzv. žandar-kapiji, a oni zaviše prema gvozdenoj kapiji dvora.

ISPRED KAPIJE DVORA
DRAMATIČNA noć 28. na 29. maj imperativno zahteva pažnju svakog, pa naoko i bizarnog detalja koji su prethodili prolivanju krvi karljevskog para, surovom činu pred kojim će zanemeti Evropa, ne zaboravljajući ni dan-danji taj čin koji nas je u njihovim očima svrstao među turska i arnautska varvarska plemena.
Kada je Apisova grupa stigla gotovo do samog dvora, kapetan Dimitrijević dade rukom znak da stanu, a potom tiho, gotovo šapatom komandova:
**Gospoda oficiri, određeni za đenerala Lazu na svoje mesto!**
Kad se razdvojiše, grupa za njim pođe prema glavnoj kapiji kraljevskog doma. Iza zatvorenih zastakljenih vrata, u dvorištu, nazirale su se dve siluete gardijskih stražara. Snažno drmajući kvaku, kapetan Dimitrijević, preteći izdade zapovest stražarima da ih otvore, pa kad ova dvojica izvršiše naređenje, bez pogovora, Apis ostavi drugima da ih razoružaju, a on krupnim korakom, zajedno sa poručnikom Mladenom Milivojevićem, pojuri pravac sobe dežurnog ordonansa.
Dežurni te noći bio je artiljerijski kapetan Milan Miljković, zet predsednika vlade Cincar-Markovića, oficir što je, odbijajući onako odlučno da stupi u organizaciju i odgovarajući da će braniti kralja, u isto vreme održao obećanje da neće izdati poverenu mu tajnu o zaveri. Ne znajući šta se sprema ove noći, vratio se on toga dana sa puta, pa se javio na dužnost dvorske službe, iako rok odsustva još nije bio ispunjen.
Tao se prema vojničkim obavezama odnosio ovaj kapetan, artiljerac, tako se odnosio prema zadatoj reči svojim drugovima i kolegama sa kojima se nije slagao, ali je sve to imalo svoju cenu.


DVOR OBRENOVIĆA
KUĆA u kojoj je bio dvor srpskih kraljeva i kneževa, u kome je izvršen atentat na kraljevski bračni par Obrenović 29. maja 1903. godine, nalazila se između današnje Skupštine grada i zgrade Predsedništva Srbije.
Dvor je imao podrum, prizemlje i sprat i u njemu je živeo knjaz Miloš, knez Mihailo, kralj Milan, a u njemu je rođen Aleksandar Obrenović.
Zdanje u kome se nalazi Skupština grada, podignut je 1882. godine kao **novi veliki dvor** i imalo je reprezentativni karakter. Tu su održavani kraljevski prijemi, balovi, zabave...

JEDNA REČENICA
U MNOGOBROJNIM svojim delima Vuk Stefanović Karadžić je pisao o prilikama u Srbiji početkom 19. veka, pa i o ustancima.
Vuk, međutim, nije **mario** za Karađorđa, te je držao Miloševu stranu. U knjizi o Milošu Obrenoviću, štampanoj u Beču 1828. godine, Vuk je o ubistvu vožda zapisao samo jednu jedinu rečenicu:
**Ovde se može spomenuti i Kara-Đorđijin povratak u Srbiju (u mesecu juliju 1817. godine) i smrt mu!**
Nije, naravno, teško izvući zaključak zašto se Karadžić zadovoljio samo citiranom rečenicom o podmukloj likvidaciji vođe Prvog srpskog ustanka. U Beču, on je živeo od finansijske potpore knjaza Miloša i nije bilo uputno zamerati mu se.
(Nastavlja se)