Spavaća soba prazna!

UPAD zaverenika u dvor Obrenovića, ubistvo dvojice nevinih oficira, ako je uopšte bilo vinih, bio je uvod u beogradsku vartolomejsku noć, noć u kojoj je eksploziv bio i ključ i kalauz urotnicima na putu do kraljevske spavaće sobe, ovoga puta sablasno prazne.
“Gde smo pogrešili”, ote se glasno razmišljanje potporučniku Lazareviću, koji brišući šapku od maltera, nemim monologom postavi sam sebi pitanje hoće li ove noći sačuvati glavu za kapu u ruci. U intimnim odajama monarha ničeg što bi moglo da bude putokaz. Na stočiću, kraljičinom, otvorena knjiga na francuskom “La trahison” na 80. strani.
Bez obzira na čaršijske spletke, Draga Mašin je važila za veoma obrazovanu, načitanu ženu. Savršeno je govorila francuski i ruski, a čitala je i na nemačkom. Ne samo da je čitala literaturu na stranim jezicima, nego je i prevodila. U prvoj mladosti Draga se oprobala i kao novinar, sarađujući u nekoliko beogradskih glasnika, pa je tako bila i član Beogradskog novinarskog udruženja.

INTRIGE PROTIV DRAGE
MlADA, 17-godišnja Draga Lunjevica snažno se opirala prosidbi za Svetozara Mašina, ali je vremenom popustila i prihvatila zaruku, iako, navodno, nikada nije gajila ona prava osećanja prema suprugu. Hroničari tvrde da joj je udaja za “nedragog” bila motiv za pripovetku “Je li moralo tako biti”.
U građi iz tog perioda, pre krvave noći i posle u Dvoru, gotovo po pravilu se navodi da je Draga Mašin krenula stranputicom i to je sve. Dvorske intrige svakako da su imale uticaja na tadašnju štampu, ali teško da bi i Slobodan Jovanović zapisao da je Draga Mašin “ako ne drugačije, a ono po tajnama svoga tela bila bludnica”.
I eto, na krevetu te bludnice, u praznoj sobi, roman “La trahison” otvoren na 80. strani, i to je bilo sve.
I upravo u tom trenutku dok je neko od oficira komentarisao naslov romana, kao pljusak prolomiše se plotuni puščanih metaka napolju. Reč “izdaja” je jedna, jedina reč koja prelete od usta do usta. U isti mah neko primeti da je, sa prozora koji gleda na ulicu, jasno začuo vapaj kraljičin ili glas kraljev sa dozivanjem u pomoć. Ali, dok jedni požuriše u zaklon, a drugi sa poručnikom dinamitašem Lazarevićem zastadoše šokirani, spremni da svi zajedno umru, puščana paljba, kao po komandi, prestade.
“To su bili stražari unutrašnje straže, što pribrani najedared, otvoriše brzu puščanu vatru. Među njima podnarednik konjičke garde Vladimir Milojević, sa uzvikom ‘napred za oficirske paletuške’, polete prvi, ali prvi i pade levo od vrata spavaće sobe, pogođen sa više revolverskih hitaca.**

KOLEBANjE PUKOVNIKA MIŠIĆA
Au dvorištu komandir straže uspavan opijumom, po recepturi zaverenika, kapetan Panajotović, poluprobuđen, bunovan, pokuša napad stražom koju prikupi, da i sam padne zajedno sa zaverenikom Mladenom Milojevićem. U isto vreme, žandarmi Terazijskog kvarta pokušavali su da pruže otpor, ali i taj napor osta samo na pokušaju”, citiramo najdramatičnije momente iz “Devetsto treće”.
Ovako uzbuđenu dvorsku stražu uspela je da umiri ona ista četa Kraljeve garde koju je vodio kapetan Kostić, a kome otvoriše žandarm-kapiju tek onda kad on glasno potvrdi da je došao u pomoć kralju. A malo potom pristigao je i bataljon Šestog puka sa potpukovnikom Petrom Mišićem na čelu.
Docnije, znatno docnije, prestoničke novine su, pišući o krvavom majskom prevratu, navodile kako je potpukovnik Mišić dugo oklevao da li da izvrši zadato obećanje drugovima zaverenicima ili ne? Krenuo je tek onda, kada je jedan od njegovih potčinjenih oficira, energično predočavajući odluku da će krenuti sa svojom četom, a glasom koji nije trpeo protivljenje zatražio od kolege - komandira druge čete - da kad bude vreme krene za njim, a ako se potpukovnik i dalje bude premišljao da to reši “kratkim postupkom”.
Bilo kako bilo, pojava ovog bataljona Šestog puka sa potpukovnikom Petrom Mišićem, potpuno je umirila stražu, koja, ne protiveći se, uskoro položi oružje.
Gotovo istovremeno sa bataljonom Šestog puka, stigao je i Sedmi puk majora Milivoja Anđelkovića, sjajnog, autoritativnog oficira poznatijeg kao Kajafa, veoma bliskog Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Zajedno s Anđelkovićem pojavio se i pukovnik Aleksandar Mašin, nekadašnji dever Drage Mašin, glavni komandant zavereničkih snaga, a za njima i konjički puk pod komandom kapetana Grujića.
Onako kako su pristizale, beležile su hronike, trupe su zaposedale dvor sa svih strana, u nameri da se brane od žandarmerije, koja je bila ne samo brojčano jaka, nego veoma odana mladom monarhu.

ĐENERAL POD ZAKLETVOM
NoĆ sve bliža praskozorju, zaverenici u dvoru, a kraljevskog para nigde.
“Tako u to vreme setiše se oni prvog ađutanta, koji se još uvek nalazio u svom stanu Maršalata, u jednoj od sporednih zgrada dvorskog dvorišta, čuvan od grupe određenih zaverenika. Tada uputiše poručnika Stanoja Ristića da ga, pošto dinamitom razbije vrata, uhvati i dovede. Pronađen i priveden, đeneral pod zakletvom izjavi da ne može znati o tome gde se kraljevski par sakrio. Praćen nekolicinom zaverenika on pođe ipak iz odaje u odaju, čija masivna vrata razbijahu dinamitom, da ih traži. Ali vreme promicaše i ovo uzaludno traženje izaziva nov, očajan šapat od usta do usta, o mogućem bekstvu kraljevskog para nepoznatim lagumima koji vode u rusko poslanstvo”, piše D. Vasić i nastavlja krvavu dramu u režiji zaverenika:
**Svitalo je i sa svitanjem raslo je očajanje, kad poljska baterija kapetana Ristića, sa njim i vodnikom Dušanom Optrkićem, stiže na onaj prostor između prve i druge gvozdene kapije. Baš utom Antoniju Antiću sinu jedna odluka. On hitro poskoči na jedan od prozora spavaće sobe i ugledavši bateriju povika iz sveg glasa: *pucaj! ruši!*
Tada jedan od zaverenika određenih da paze na prozore ove sobe, poručnik Petar Protić, kome se učini kralj u gardijskoj uniformi, nanišani. U isti čas začu se zapovest komandira baterije: *Paljba, napred! Baterija, stoj! Kartečom puni!* I tu, svojim slučajnim prisustvom, pukovnik Mašin, u poslednjem trenutku, munjevitom prisebnošću obustavi zapovest.**

ENIGMA TAJNIH VRATA
PUKOVNIK Mašin pozvao je zaverenike na dogovor što dalje činiti. Pala je odluka da se smesta dovede Đorđe Genčić kako bi se primio dužnosti ministra unutrašnjih dela, uz instrukcije da postupa u skladu sa ovlašćenjima, kao da kralja i kraljice više nema.
Budući da su pošta i telegraf već bili u rukama zaverenika, Genčiću je prilično olakšan posao preuzimanja dogovorne dužnosti, a urotnici su nastavili pretragu, ostavljajući đeneralu Petroviću, prvom kraljevom ađutantu, rok od deset minuta da otkrije kralja i njegovo skrovište ili da “sam sebi presudi”.
“Ovu zadnju odluku đeneral sasluša mirno, izjavljujući da ne poznaje nikakve odaje, pa ni tajne, pored onih koje su ispitane. On ipak pođe za njima. I prolazeći mesta koja su toliko puta pretražili, stigoše oni ponovo u spavaću sobu. Opomenut ovde na vreme koje prolazi, priseban svakim nervom, đeneral je mirno čekao poslednju sekundu roka koji se bližio, kad se iznenada, jednome od njegovih pratilaca, potporučniku Velimiru Femiću, učini: da je na tapeciranom zidu sobe primetio nešto, kao sasvim malo, udubljenje za uturanje ključa. Iznenađen on povika: “Evo pukotine, evo nekakve pukotine!”
A đeneral očito uznemiren reče:
- Tu nema ništa, možemo dalje.
Sumnje mladog potporučnika Vemića, međutim, nisu bile bez pokrića. Grupa zaverenika koja je iz minuta u minut gubila prisebnost našla se, iznenada, pred vešto zakamufliranim vratima u tajnu odaju, koja je po svoj prilici skrivala najusamljeniji kraljevski par Evrope, kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.

NISAM TURSKI PANDUR
KNEZ Mihailo Obrenović je za svoga vladanja često bio na meti kritike pripadnika “sedme sile”. Odgovarajući na optužbe novinara jedared je kazao:
“Ja sam Srbiji donio gradove, koji su je stezali da dihati nije mogla, pa me baš zato nazivaju *turskim pandurom*. Sad kujem srpske novce, kujem ih zato što hoću da Srbija steče svoju monetu i, ako po hatišerifima na to izričitog prava nemam, a srpske novine me napadaju i, krive: šta se to radi u Beču, a neće da pomisle koliko smetnja Srbiji pričinjavaju kapitulacije i tuđa pošta...”
Knez Mihailo je preživeo napade štampe, ali ne i atentat 29. maja 1868. godine u Košutnjaku.
Trideset i pet godina kasnije, istoga dana, zaveru neće preživeti Aleksandar i Draga Obrenović.


(Nastavlja se)