Plotun u svog kralja

BLEDILO đeneralovog lica, jasno i nedvosmisleno odavalo opravdanost Vemićeve sumnje. On priđe, zagleda se bolje i neprimetni zarez okvira vrata ocrta se sasvim jasan. Baš utom, dva zaverenika, kapetan Ilija Radivojević i Mihajlo Ristić stupiše u sobu. Ugledavši ih, Vemić uzviknu:
- Sekiru, evo vrata!
Ali, đeneral zamoli. **Nemojte**, reče on. **Ja ću ih zvati.** Zatim glasno: **Veličanstvo! Veličanstvo!** Ali niko ne odgovori.
Onda kapetan Radivojević lupi u vrata i promuklo povika: **Otvaraj!**
A đeneral ponovo: **Veličanstvo!** zatim posle male počivke; **Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima!**
Neuzbuđen običan glas kralja Aleksandra upita: **Mogu li računati na zakletvu mojih oficira?**
- Ne, nikako - glasio je Vemićev odgovor.
- Možete! - odgovori zaverenik Petar Marković, koji u tom trenutku stupi u sobu.
U to praskozorje 29. maja 1903. godine, vojni puč je ulazio u kritičnu fazu. A samo dva meseca ranije taj isti monarh koji je sada sa svojom drugom u očajnički bespomoćnom položaju napravio je dva puča koja su izazvala krvavi obračun na beogradskim ulicama.

BLESNUŠE SLJUBLJENE SENKE
PRVIM udarom, kralj Aleksandar Obrenović je ukinuo Ustav iz 1901. godine, raspustio Senat i Narodnu skupštinu i poništio sve ukaze o naimenovanju senatora i državnih savetnika. Iza toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je novim državnim udarom vraćen u život Ustav iz 1901. godine. To je već predstavljalo lakrdiju.
Uspostavljajući pun nadzor u svim telima državne vlasti iz kojih su isterani svi opozicionari, vlada je policijskim pritiskom sprovela izbore 18. maja u svoju korist. To je, ujedno, bila i poslednja pobeda režima koji je stajao neposredno pred izvršenje oficirske zavere, u svitanje 29. maja 1903. godine.
A u istoimenom svedočenju koje najslikovitije govori o tom istorijskom događaju, D. Vasić navodi: **Onda se tanka vrat kraljičinog budoara raskriliše i dve grčevito sljubljene, kao slivene u jedno, bele senke blesnuše u mraku aveti. U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenm snopovima: prvi Ristić, onda Vemić, za njima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i kraljica. Ona, i posle desetog, još davaše znake života.
Bilo je tačno tri sata i pedeset minuta.
Kraljevom ađutantu, čim je pronađen i poveden da im po cenu života pokaže tajno skrovište kraljevskog para, zaverenici oduzeše revolver otkriven na njegovom stolu. Ali on je imao drugi, koga je uspeo da skloni u zadnji džep čakšira. Sa ovim, kad vide da je sve izgubljeno, i posle prvih hitaca ispaljenih na kralja, poteže on da ubije Ristića. Ristić oseti i odbi u stranu ruku đeneralovu. Namenjen tako njemu, metak promaši, ali onaj namenjen od njega beše smrtonosan i đeneral pade, pogođen u glavu.

NEMA VIŠE TIRANINA
OKO uzbuđene kuće trupe su, u napetoj nedoumici, očekivale rezultat ili rasplet ma kakav, kad najpre začuše burno klicanje, a za ovim nečiji glas koji je, kroz otvoreni prozor sobe na levom krilu zgrade, objavljivao razgovetno i silno: **da nema više tiranina**. Zatim, a na istom onom prozoru krajnje sobe, ugledaše: dva mlađa oficira najpre jedno, pa onda drugo, izbacuju u dvorište dva krvava i gola tela kraljevskih supružnika. I tek tada shvatiše one (trupe) zašto su tu i kakvu ulogu vrše.
Sledilo je izvršavanje daljeg naređenja koje je parafirao pukovnik Aleksandar Mašin, a to naređenje bilo je kratko i jasno: da se predsednik vlade general Cincar Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović i ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović imaju smesta pobiti, da se komandant divizije pukovnik Dimitrije Nikolić strogo čuva u svojoj kući do daljeg naređenja i za kraljičinu braću, Nikolu i Nikodija Lunjevca, sledi ista sudbina kao i za trojicu pomenutih ministara.
U Krunskoj ulici, pred kućom u kojoj su živela braća Lunjevci, a gde je do udaje za Svetozara Mašina stanovala i Draga, postavljena je straža radi svake eventualnosti, ali je ubrzo stigao i potporučnik Dimitrije Pavlović sa naredbom da ih lično sprovede u Komandu. Kada su braća u društvu jednog rođaka, visokog oficira, krenula iz kuće, potporučnik Pavlović je zatražio da predaju oružje, što su oni bez pogovora i učinili, zatim poslušno i pokorno krenuli za njim.
Tek blizu Komande, jedan od njih priupita mladog potporučnika da li bi hteo da im kaže šta je sa kraljem i njihovom sestrom, ali on ih ne udostoji odgovora.

MINISTAR PREŽIVEO RAFAL
POSLE kraćeg zadržavanja u Komandi, i nad braćom Lunjevac izvršena je presuda zaverenika.
Likvidacije čelnih ljudi osionog režima su nastavljene. Predsednik vlade general Cincar Marković usmrćen je na basamcima svoje kuće u Resavskoj ulici, a general Pavlović, ministar vojni, ubijen je u stanu na Cvetnom trgu. Na listi za egzekuciju bio je i ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović.
U njegov stan, u zoru te vartolomejske beogradske noć, uleteo je poručnik Milan Marinković, naširoko je pisala docnije prestonička štampa, i ispalio nekoliko revolverskih metaka u Todorovića. I ubeđen da je obavio zadatak, poručnik Marinković je otišao, ali je ministar unutrašnjih dela, jedan od najpoverljivijih ljudi kralja Aleksandra preživeo i oporavio se.
**Kod pukovnika Dimitrija Nikolića, komandanta Dunavske divizije, odredište artiljerijskog poručnika LJubu Vulovića. Pukovnik je stanovao u Kralj Milutinovoj ulici i njegov stan je imao baštu u koju se ulazilo jednim tesnim prolazom. Ne znajući za to, Vulović osiguravši prednji deo zgrade, zakuca na prozor zahtevajući da se komandant divizije pojavi na njemu**.
Predosećajući opasnost, pukovnik Nikolić je obukao uniformu, pripasao revolver i neopaženo izašao u baštu, a odatle na ulicu, ostavljajući svoje ukućane da se raspravljaju sa mladim oficirom.

NASTAVAK KRVAVE DRAME
KOMANDANT Dunavske divizije uspeo je da se domogne nekih jedinica iz njegovog sastava, ali neke od njih su već bile na strani zaverenika. I dok je pukovnik Nikolić obilazio svoje jedinice, još ne shvatajući da je izgubio komandu nad njima, Vulović je izvestio pretpostavljene o tome da je Nikolić umakao, pa je novopostavljeni komandant Dunavske divizije pozvao Nikolića da ga izvesti o sudbini kralja i kraljice i njegovom opozivu sa molbom da to bez otpora primi k znanju. Nikolić je, međutim, odgovorio da se ne može osloniti na takvo saopštenje pa je zatražio pouzdanije garancije.
Zaverenici, svesni značaja komandnog mesta u Dunavskoj diviziji, odluče da pukovniku Nikoliću pošalju potpukovnika LJubu Milića, u koga je komandant inače imao poverenja sa zadatkom da nagovori pukovnika da se povinuje novonastaloj situaciji.
Postupajući po naređenju, ne gubeći ni časa, Milić je, zajedno sa kapetanom Milanom Petrovićem, jednim od mlađih zaverenika, krenuo prema Banjici, gde se, inače, Nikolić nalazio. Usput, pridružio im se i poručnik Milan Gagović, jedan po mnogo čemu izuzetan oficir, koji začudo nije bio uključen u zaveru.
Tako je u to svitanje 29. maja devetsto treće, najbolji drug kapetana Milana Petrovića, poručnik Milan Gagović, pristupio zaverenicima i pridružio se dvojici oficira na neodložnom zadatku čiji je cilj bio da se jutro sačeka sa što je moguće manje krvi.
Sudbina, ili šta, međutim, išla je drugim tokom. Sledio je nastavak krvave drame započet u tri sata i pedeset minuta ubistvom kraljevskog para u Dvoru.


PRIČE O RASTAVI
LAŽNA trudnoća kraljice Drage ozbiljno je poljuljala odnose kraljevskog para, pa se, u tom kontekstu, pominje da se kralj Aleksandar ozbiljno nosio mišlju da se rastane sa kraljicom.
Da bi to izgledalo što bezbolnije, razmišljao je da je pošalje u neku od evropskih banja, a potom kao ocu Milanu, zabrani povratak u zemlju.
Ovu svoju nameru kralj je poverio nekolicini ljudi, među kojima i svom ministru Živanu Živkoviću, čija je supruga bila sestra Dragutina Dimitrijevića Apisa.

MAŠINI - ŠVABE
PENZIONISANI pukovnik Aleksandar Mašin, nekadašnji dever Drage Mašin, uključio se u zaveru da bi, kako se govorkalo, osvetio brata Svetozara.
U čaršiji su se pronosile glasine da je Draga Mašin otroval svog prvog muža, prema kome nije osećala naklonost. Istina je, međutim, da se Svetozar Mašin trovao maliganima koji su izazvali fatalne srčane tegobe.
Porodica Mašin nije bila po volji Obrenovićima, pa su nazivni **švabe** zbog češkog porekla.
Nastavlja se