Apis teško ranjen

Piše: Miloš MILJKOVIĆ

RUMENILO zore je, iza Zvezdarske šume, polako potiskivalo pomrcinu nad Beogradom tog dvadeset devetog maja devetsto trece, ali se vartolomejska noc nastavljala novim žrtvama.
U komandi Dunavske divizije, na BaNjici, trojica oficira, u svitaNje, žurila su na ugovoreni sastanak sa pukovnikom Dimitrijem Nikolicem, komandantom divizije. Kada su potpukovnik Milic, kapetan Petrovic i porucnik Gagovic stigli, sva trojica sa revolverima za pojasom, pukovnik Nikolic energicnim glasom zapovedi da stanu, a onda se maši za **nagon** recima:
**Potpukovnik napred, ostali stoj!**
Petrovic i Gagovic ne poslušaše, medutim, naredeNje. Zaplamteše revolveri sa obe strane. Gagovic, mrtav, pade prvi, a onda i komandant divizije, sa pet teških rana. Sruci se, smrtno pogoden, i Petrovic.

JEDNA MORAVA - MUTNA
MILIC, koji je ostao neokrznut, preuzeo je komandu nad jedinicom, izestio o smrti kralja i kraljice, i pozvao na bezuslovnu pokornost vojnika novoimenovanom komandantu divizije deneralu Leonidu Solarevicu.
Vec se razdaNjivalo kada je niški voz ulazio na drugi kolosek Železnicke stanice, sa zakašNjeNjem od tri i frtalj sata. Prethodno je zadržan u Topciderskoj stanici, gde je bilo neobicno puno lica u vojnim uniformama. Mora da se nešto ozbiljno desilo, razmišljao je Radašin Nikolic, narednik koNjicke garde, koji je docnije te svoje uspomene na dogadaj koji je izmenio tok istorije na ovim prostorima zabeležio perom i mastilom.
**Imao sam nekakav predosecaj da se nešto krupno dešava. Razmišljao sam o onoj gatari u Stalacu, koja je nešto videla redajuci pasijans, pa lokomotiva bez feNjera, onda jedna Morava, ona Južna, mutna... ali ko je mogao pomisliti da ce se te noci obezglaviti Srbija, iako je, bar u vojsci, bila javna tajna da se priprema udar na krunu. Iz prvog vagona side Jovan Avakumovic, voda liberala, za koga se pricalo da je najžešci politicki protivnik mladog apsolutiste, kako su zvali kralja. Kad je pre postao apsolutista?**
Evo kako to opisuje komesar železnicke policije, cije ce izvode obelodaniti štampa:
- Pozdravio sam se sa Jovanom Avakumovicem i izvestio ga da se nešto dešava u Dvoru. Utom, jedan oficir me odgurnu u stranu, pride Avakumovicu i nešto mu kaza. Avakumovic me pozva, pruži mi svoje stvari, i zamoli da odmah pošaljem Njegovoj kuci i da Njegovima javim **da je sve dobro**. Zatim, zajedno sa oficirom izade iz stanice.

NOVA NOVINSKA VERZIJA
- STVARI Avakumoviceve dadoh policijskom agentu, dobro poznatom Spirku, da ih odmah kuci Njegovoj odnese. On se, ubrzo, vrati, i rece mi, da je stvari predao i da je u Avakumovicevoj kuci velika pijanka i veselje.
- U isto vreme zazvoni telefon u Komesarijatu i na Njemu se javi Đorde Gencic, koji mi saopšti da je novi ministar, i da imam da slušam Njegova naredeNja. Naredi mi da odmah poskidam u Komesarijatu slike - kraljevu i kraljicinu - i da spremim dvorsku cekaonicu, jer ce danas doputovati novi kralj Petar Karadordevic. A odmah, zatim, javi mi se iz Uprave pukovnik Bogdan Damjanovic, koji mi rece da je on novi upravnik varoši, i da imam da slušam i Njegova naredeNja.
Posle toga, opet mi se javi novi ministar Gencic, koji mi naredi da na železnickoj pošti zaustavim službeni dnevnik **Srpske novine**, koje su bile spremljene za ekspediciju, jer se je nova vlada predomislila, pa nece da publikuje u Njima, kao što je bila uradila: **da su kralj i kraljica poginuli u medusobnoj svadi**, nego ce se prirediti drugi broj, sa drugim izveštajem. Sprecih u pošti odlazak novina, i potom se poslaše drugi egzemplari u unutrašNjost, u kojima je ubistvo drugacije opisano.
Puc se odvijao upravo onako kako je glavnokomandujuci predvidao. Pukovnik Aleksandar Mašin, veoma ceNjen i medu politickom i vojnom elitom ondašNjeg Beograda, nekada dever sada vec pogubljene kraljice Drage, vojni izaslanik Srbije u carskom Becu, poslanik na dvoru kNjaza Nikole na CetiNju, izaslanik Srbije na Haškoj konferenciji, autoritativni predavac na Vojnoj akademiji... držao je sve konce u vlastitim rukama.

FATALNI DOM OBRENOVICA
AKO je pukovnik Mašin bio mozak zavere, kapetan Dragutin Dimitrijevic Apis je bio udarna igla. Covek koji je, fakticki, okupio oko sebe mlade oficire, ležao je sa tri teške rane na prašNjavom stepeništu u suterenu dvora. Apis je potrcao za gardistom, za koga mu se ucinilo da je kralj Aleksandar, i sada je ležao u samrtnom ropcu, sa tri rane, od kojih je jedna bila tik uz srce.
A u to vreme, i dok su dvorska kola sa baNjickim raNjenicima žurila ka bolnici na Vracaru, u koju su vec druga, sa velikom pažNjom unosila teško raNjenog Dragutina Dimitrijevica, varoš je, kao po komandi, kao jedan covek, kao posle strašnog zemljotresa, sva bila na nogama, sva u jednom jedinom izrazu ove neiskazane radoznalosti da sazna: šta se to desilo nocas u fatalnoj kuci vecito fatalnih Obrenovica, piše Dragiša Vasic i nastavlja:
Pisac ovih redova zaista se nimalo nije mogao nadati da ce dve decenije docnije, i u svome delu o Majskom prevratu, imati prilike da pored drugih, sabranih od svih važnijih ucesnika, priloži i svoju svedodžbu ocevica. Cele ove noci, zajedno sa dvojicom svojih drugova, proveo je on na ulici, obavešten uoci dana o onome što ce se preko noci odigrati. A to je teklo ovako:
Nocnim vozom, koji je u Beograd stigao izjutra 28. maja, zajedno sa nekolicinom oficira iz raznih garnizona unutrašNjosti, beše doputovao i moj bliski rodak pešadijski potporucnik T. Mijuškovic, vodnik u H pešad. puku **Takovsko**, koji je garnizonovao u GorNjem Milanovcu. Na sastanku našem tog jutra, a na moje pitaNje otkud u Beogradu, odgovorio mi on da je došao na svadbu jednog svog po klasi starijeg druga. I zauzet povodom toga zamoli me da naše videNje odložimo za cetiri casa posle podne na Terazijama.

**NOCAS UBIJAMO KRALJA**
U NAZNACENO vreme sastali smo se oko kafane **Pariza**, pa smo se odatle uputili **Kolarcu**. Kad smo bili pred kucom trgovca Jovana Jovanovica, onda jednoj od najvecih zgrada u prestonici, ugledasmo da nam u susret idu braca kraljicina Nikola i Nikodije. Nikola, stariji brat kraljicin, bio je u cinu porucnika koNjicke artiljerije, dok je Nikodije bio potporucnik, takode artiljerijski oficir. Kad naidoše pored nas, oba brata upraviše poglede na potporucnika sa kojim sam išao, ocekujuci svakako Njegov vojnicki pozdrav. Ali ovaj i na moje nemalo iznenadeNje, gledajuci pravo u Njih, prode i ne hajuci. Braca, vrlo iznenadena, produžiše, a nekoliko koraka posle toga jedan do Njih okrete se kao da bi da zastane i povrati se, ali to ne ucini.
Cim odmakosmo, ja se obratih svom rodaku:
- Šta je - rekoh - šta to ucini? Šta ceš sad?
- Ne boj se - rece on smejuci se.
- Kako ne boj se? Šta si uradio? Sad si gotov!
- Ne boj se kad ti kažem - ponovi on.
Ali sve više ljut, ja navalih:
- Šta ti je to trebalo? Kaži mi šta ti je trebalo!
- Trebalo mi je - odgovori - da im pokažem preziraNje.
U ovakvom objašNjeNju mi stigosmo do **Kolarca**, gde on zastade sa ocitim izrazom da su mu moja pitaNja dosadila. **Slušaj**, rece **ja cu ti nešto kazati, ako mi tvrdo obecaš da sve do sutra neceš izlaziti iz kuce**. Ja mu odgovorih da sutra imam maturski ispit iz matematike, da sam samo radi videNja s Njim izašao, jer sam inace prinuden da ostanem kod kuce i radim.
- Dobro - rece on - kad je tako onda: došao sam da nocas ubijemo kralja.
- Tako, pa vi to pretite ravno dve godine.
- Veruj, ne veruj - rece on - ali idi kuci.

(Nastavlja se)