Idila kratkog veka

PIŠE: Miloš Miljković
ISTOGA dna, 29. maja, ali trideset i pet godina ranije, atentatom u Košutnjaku uklonjen je sa prestola knez Mihailo, mlađi sin knjaza Miloša, koliko veličan toliko osporavan od svojih podanika.
Mihailo je još kao 17-godišnjak, kada se knjaz svojevoljno - mada **pod moranjem** - opredelio za izgnanstvo, nasledio krunu Obernovića da bi mu je otac preuzeo da bi po drugi put zaseo za presto posle smrti kodža Miloša 26. septembra 1860. godine.
Istorija se, dakle, ponavlja, samo što tada Karađorđevići nisu uspeli u svojim planovima, a ovoga puta pretendent na krunu Petar Prvi Karađorđević je bio praktično na cilju. Ali, da se za trenutak vratimo likvidaciji kneza Mihaila.
Zreo, obrazovan, uticajan i u pratnji prelepe grofice Julije Hunjadi, 38-godišnji knez je uneo duh Evrope u zaostalu Srbiju. Mudar, ali i hrabar, krenuo je u reforme za koje njegov otac nije hteo ni da čuje. I sve bi, verovatno, bilo kao u bajci, da prelepoj Juliji srce nije bilo u carskom Beču.

JULIJA SPAKOVALA KOFERE
DA JE **samo srce**, možda bi kneževa sujeta to mogla i da podnese, ali ne i pisma od kneza Karla Erenberga. Idila je bila kratka, grofica se spakovala i vratila u Beč, a knez je utehu potražio u mladoj, 18-godišnjoj bliskoj rođaci Katarini. Koliki je bio šok kada je lepa Julija spakovala kofere i otišla, još veći je bio šok kada je čaršija saznala za ovu vezu kneza.
Ali, ni vojska, ni vlast, ni crkva nisu radili o glavi knezu, to je bio posao zaverenika koji su bili bliži onoj drugoj kruni - kruni Karađorđevića. Tako je 29. maja 1868. godine atentatom u Košutnjaku, likvidiran najpopularniji Obrenović, kome će slobodarski Beograd podići spomenik koji i dan-danji krasi centralni trg ovog grada. Karađorđevićima, tada, nije uspeo plan. Obrenovići su u 14-godišnjem Milanu, unuku Miloševog brata Jovana, doduše, preko namesnika, nastavili da vladaju Srbijom koja se korak po korak izvlačila iz otomanskih kandži.
Kralj Milan se surovo razračunao sa zaverenicima, a onda je i on, deleći fatalnu sudbinu slavnih prethodnika iz dinastije, završio u egzilu, odakle nije bilo povratka, i gde je 29. januara 1901. godine odbačen od građanstva, sina Aleksandra i supruge kraljice Natalije, relativno mlad, u 46. godini sklopio oči u carskom Beču.
Dve godine i četiri meseca potom vojska će se u krvi obračunati sa njegovim jedincem Sašom i njegovom izabranicom Dragom, čiju vezu nije mogao da prizna, kao što je nije prihvatala ni kraljica Natalija, ali ni ondašnja srpska javnost.

SINOVAC, S KIM SI?
IZ niškog voza, koji je na železničku stanicu stigao sa oko četiri sata zakašnjenja, Radašin Nikolić, konjički narednik je, probijajući se, ne među putnicima, nego vojnicima, prilično nervoznim, koje začudo nije poznavao, krenuo prema Balkanskoj. Neravnom kaldrmom projurio bi pokoji fijaker, sa gospodom bez uobičajenog cilindera ili visokim štabnim oficirima. Žurba, nervoza, bez larme, nije bila samo na stanici, osećala se i u ovoj ulici koja je vodila prema centru. Zanatske radnje su bile još zamandaljene, ali su dućandžije bile tu, došaptavajući se. Šta se desilo(?) Šta je to vračara videla i prećutala(?)
Jorgandžija Janićije, rodom iz Kusadka, razgovarao je očito o nečem poverljivom, kada im se primakao mladi konjički narednik odjedared su zaćutali.
**Jesi li i ti, sinovac, sa ovima**, rapavim glasom zapitao je stari jorgandžija. **Sa kojima**, odgovorio sam. **Kako sa kojima, sa ovima što noćas zapališe Beograd.** Kako zapališe Beograd? U tom trenutku oseti sam **miris** paljevine. **Šta je sagorelo**, zapitah posle kraćeg ćutanja. **Sve, sve je sagorelo! I mi smo sagoreli, samo to novine još nisu javile.**
Do Janićijeve radnje bila je pekara koja nije radila. Da možda ona nije izgorela? Nije, nema tragova vatre ni dima, ali zašto nema hleba, kad ga je uvek u ovo vreme bilo(?)
**Čuo sam da grupice pominju kralja i kraljicu. To me lecnu. Možda su pobegli, nije to Obrenovićima strano. A ja sam se zakleo tom kralju Aleksandru, Saši, a on, kao otac mu, da ode? Na terazijskom kvartu izdvoji se jedan od oficira, poručnik Atanasković, otpozdravi i zapovedi da se odmah javim u jedinicu. Konfuzija potpuna, još ne znam šta se desilo, a očigledno da se nešto krupno desilo, pa se srdim na kralja uveren u svoju konstrukciju da je izbegao.**

SCENA ISPRED **BULEVARA**
A DRAGIŠA Vasić, tada maturant, koga je ujutru čekao ozbiljan ispit iz matematike, u svojim uspomenama naslovljenim **Devetstotreća**, pišući o toj opštoj konfuziji kaže: **Pred *Bulevarom*, gde se uglavnom okupljao oficirski kadar, ali i otmenija gospoda, nastala je gužva zbog povrede jednog kočijaša.
Kasirka mlada, puna, okruglih kukova, stajala je u ulazu i pozivala prisutne da zadrže krivca koji se žurno udaljavao. Onda se okrete, pojuri natrag u kafanu, pa se otud vrati sa belim čaršavom u ruci, sa kojim priđe da zaveže razbijenu lobanju kočijaša.
Jedan čovek spusti ruku na njen kuk.
- Diko - reče joj on - je l’ to zbog tebe ginu ljudi?
- Odlazi - odgovori ona gurajući njegovu ruku. - Svi ste vi kukavice. Niko ne brani čoveka.
A ranjenik tek tada i kad ugleda žandarma progovori:
- Platićeš mi! Žaliću se samom kralju!**
Kad se ta scena završila, maturant Vasić je sa drugovima krenuo prema dvoru. Od Hilandarske ulice put je vodio Kondinom. U jednoj kući, oniskoj, u ovoj ulici, stanovao je njihov drug iz razreda. U tom zagrme snažna eksplozija.
**Naslonjeni uz jednu kuću mi ostasmo neko vreme u napregnutom očekivanju, kada začusmo ponovo i drugi i treći tresak, sličan lomljavi od eksplozije... Odjedared nad našim glavama zafijukaše meci. Pravac odakle su oni dolazili bio je kvart terazijski u kome su stanovali žandarmi. Mi u trku pređosmo ulicu pa brže-bolje polegasmo za baštenskim zidom jedne kuće u Ulici Kosovskoj.**

ŠTA SE TO DOGODILO?
**I TU, priljubljeni uz zemlju, srcima koja su lupala da iskoče, ostasmo ćuteći sve do paljbe, koja je bila brza ali vrlo kratka, nije umukla. Onda se podigosmo i ponovo krenusmo dvoru, kad kod Druge beogradske gimnazije ugledasmo vojnike koji u trku opkoljavaju kuću. Mi, ipak, produžismo sve dok neko grmnu:
- Nazad! Nazad!
Tada se okretosmo, pa istim putem kojim smo došli krenusmo natrag.
Kad smo ponovo stupili u Kondinu ulicu, jedan žandarm zadihano stade ispred nas. On je bio u košulji, bez čakšira, samo ogrnut šinjelom. U desnoj ruci držao je veliki naganov revolver.
Malo zatim još dvojica, brzo dišući, sustigoše ga.
Onaj prvi, zaustavljajući nas, dreknu:
- Stoj! Ko? Gde puca? Govori!
Mi premresmo.
- Gori - promuca Hronjak.
- Ko gori? Šta gori?
- Apoteka.
- Apoteka gori!
- Gde?
- Ne znamo! Tamo!
- Ko ste vi?
- Đaci!
- Đaci, prolazi!**
Zatim žandarmi srdito odjuriše na tu stranu, a maturanti prema Obilićevom vencu. Ni tamo, međutim, kao ni Vasinom, sve do Kalemegdana, nije bilo mirno. Vojska sa uspravljenim bajonetima bila je još jedna potvrda da se nešto dogodilo. Šta?

GENČIĆ MOZAK ZAVERE
AKO je Dragutin Dimitrijević Apis udarna pesnica, Đorđe Genčić je mozak zavere protiv poslednjeg iz dinastije Obrenovića.
Bez njega, bez njegovih kontakata sa Austrougarskom i Rusijom te konsultacija sa Petrom Karađorđevićem, zaverenici se ne bi usudili da bilo šta preduzmu na svrgavanju Aleksandra i Drage.
Genčić je, dakle, osigurao podršku Moskve i Beča za ono što će se desiti u noći između 28. i 29. maja 1903. godine.

GDE JE ARHIVA?
U STAROM dvoru, posle zločina nad kraljevskim parom Obrenović, pokupljena je kompletna arhivska građa i predata na staranje pukovniku Aleksandru Mašinu.
Ključevi kase sa poverljivim materijalima promenili su nekoliko ruku, da bi, naposletku, došli do radikala. Otada se toj građi gube tragovi.
Prema nekim procenama, arhiva je postepeno uništavana jer je zadržala veoma kompromitujuće materijale za ovu tada već vodeću političku stranku u Srbiji.
Ubijen u Košutnjaku, najpopularniji Obrenović, knez Mihailo
NASTAVLJA SE