U metežu pala krv

Piše Miloš Miljković
POSPANE, zbunjene i uznemirene prilike, uglavnom žena i dece, pratile su sa prozora svet koji se okuplja po ulicama i skverovima, vojne formacije i nervozne oficire koji su čas izdavali, čas opozivali komande. LJudi u grupama, gotovo šapatom, prepričavali su obazrivo, šta se noćas dešavalo u Dvoru.
- Ubiše kralja - grmeo je jedan artiljerijski oficir pred restoracijom “Pariz”, očigledno pod uticajem alkohola. Bio je to kapetan Vidoje Jerotijević, kome je samo nekoliko dana ranije bio skinut majorski čin. Zašto? Zato što je ovaj sjajni oficir bio sklon piću, ajncu i ženama. Sklonost se vremenom pretvarala u strast, a neobuzdana strast u porok.
A ako ovaj stasit oficir, dvometraš, sin Janićija Jerotijevića, kazandžije sa Bulbudera, nije bio odan ženama, kralju jeste. Lično je poznavao Sašinog oca, kralja Milana, njemu je položio zakletvu i ostao veran i njemu i njegovom sinu. Znajući ga, zaverenici nisu ni pokušavali da ga privole na svoju stranu.

GDE VAM JE ČAST?
- UBIŠE kralja kao arnautskog zlikovca - govorio je on, dok se masa okupljala upijajući svaku reč. Utišali su se povici. - Kao čerkeskog konjokradicu, kao šumskog odmetnika ubiše kralja... Ej, Srbijo!
Dvojica žandarma priđoše bliže, u nameri da privedu govornika, ali se ne usudiše ni da pozdrave ovog dvometraša. “Sada je”, zapisao je narednik Radašin Nikolić, kasnije kapetan srpske vojske, “bilo sasvim jasno da kralj nije abdicirao!”
Ne postoja puno, a opet se, pojačani brojčano, pojaviše žandarmi. Sa njima i jedan mladi potporučnik. On priđe ražalovanom majoru, ne sa naređenjem, nego s molbom da preda oružje i pođe s njim.
- Apise, gde ti je vojnička čast - kaza kapetan Vidoje Jerotijević, skide sa opasača veliki “nagan” i predade ga sa sve futrolom mladom potporučniku, zadržavajući sablju. - Gde vam je čast, kad se sekirama razračunavate sa svojim kraljem?!
Apis je, međutim, sa tri teške rane bio u komi. Vođa zaverenika će preživeti samo zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj konstituciji. A kapetan Jerotijević, odstranjen iz vojske, ponovo će desetak godina docnije obući uniformu u činu majora Drinske divizije. Ali, vratimo se događajima tog jutra 29. maja 1903. godine.
Jednom kelneru, gologlavom, neočešljanom, sa ispalim belim plastronom iz prsluka, obratio se tu, pred samim “Parizom”, jedan oficir sa majorskim epoletama, priseća se D. Vasić.

ŠTA SMO SADA?
- ZNAŠ li ti gde stanuje LJuba Živković - reče on ovom kelneru.
- Znam, odgovori kelner - ovde blizu.
- Onda uzmi ovo pismo, evo ti podnarednika, pa kad potpiše vrati.
On uze pismo, pođe, pa se okrete i ne gledajući majora zapita:
- Jeste li ubili kralja?
- Jesmo.
- A onu drolju?
- I nju. Ajde žuri!
- Hoću, hoću - reče on. - A sad šta smo, republika ili opet po starom?
- More odlazi kad ti kažem!
Od rane zore LJubomir Živković je politički bio najangažovanija ličnost. Iako nije bio među zaverenicima, držao je vatreni govor protiv Obrenovića. U proklamaciji koju će objaviti vlada, toga dana, LJubi Živkoviću pripao je resor pravde.
A ispred Narodnog pozorišta svet je čekao da mu se neko obrati. Narodno pozorište, inače, osnovao je Milan Obrenović, kao što je, uostalom, po ugledu na evropske centre, osnovao Narodnu banku, Narodni muzej, Narodnu biblioteku, Kraljevsku akademiju nauka... Za vreme njegove vladavine završena je železnička pruga Beograd - Niš, donesen Ustav 1888. godine, po modelu evropskih država zavidne demokratske tradicije, koji će njegov sin Aleksandar staviti van snage.
Srbija se za vreme kralja Milana ekonomski zahuktavala, ali je počelo da škripi njegovim odlaskom u egzil i dolaskom mlađanog Aleksandra.

POMOĆ DVA PUKA
OKUPLJENIM pred Narodnim pozorištem obratio se upravo LJubomir Živković:
“Braćo!
Noćas po ponoći kralj Aleksandar je hteo da otera svoju ženu Dragu i pozvao u pomoć dva puka vojske, i kad se kraljica stala opirati naredbi kraljevoj, onda je nastao metež da je i krv pala. U tom momentu poginuli su i kralj i kraljica, koje, uopšte, srpski narod nikad nije ni voleo.”
Narod je aplaudirao govorniku, republici, slobodi... Rojalisti su klicali Karađorđevićima, anatemišući Obrenoviće.
A Živković je, obraćajući se prisutnima pred Pozorištem, praktično interpretirao verziju događaja koja je bila odštampana u prestoničkim izdanjima novina. Ta izdanja su, međutim, povučena iz distribucije i smeštena u magacin pod stražom, a novine se do osam sati izjutra nisu pojavljivale.
“Vojska, koja je stajala pred tim činom, shvatila je potpuno svoj zadatak da joj dužnost nalaže, da uzme vladu u svoje ruke, jer je dojučerašnja vlada, koja je cedila srpski narod bila nepopularna, da ne bi mogla održati situaciju”, govorio je novoimenovani ministar pravde.

RED, RAD I ČAST
LJudi svih političkih stranaka, bez razlike, našli su se tu, da olakšaju položaj u kome je zemlja, s uverenjem da nema nijednog građanina u Srbiji koji neće pomagati pravim patriotama, pravim rodoljubima srpskog naroda, koji će učiniti sve što mogu, da sačuvaju ugled Srbije i da je povedu kroz velike unutrašnje teškoće.
Živković je bio prva ličnost koja javno saopštava da kralja i kraljice više nema.
“Braćo, nemojte misliti da je ovo militarna vojnička revolucija. Vojska je ovo izvršila u tome uverenju, da će i srpski narod pomoći tu stvar, i zato neće bez srpskog naroda ništa ni učiniti, ništa mimo njega i ništa protiv njega. Ali i vi, koliko vas god ima, bez razlike, doba i starosti, bez razlike vašeg imovnog stanja, jer je to neophodan uslov da se sačuva ugled Srbije, da se Srbija izvuče iz ovog mračnog provizirijuma, u kome se nalazi.”
Govor koji će se sutradan naći na stupcima prestoničke štampe, LJuba Živković je privodio kraju, spreman da sve to ponovi na nekom novom mestu gde se građanstvo tog jutra masovno okupljalo.
“U ovoj zemlji decenijama se govorilo da je srpski narod element nereda, dakle svi vi najsiromašniji i najbogatiji, dokažite da ste ljudi od reda i časti i da hoćete da živite u srećnoj zemlji.
Prenesite ovaj glas obaveštenima i neobaveštenima, a znam i sam, da se niko neće naći i činiti zulume ni prema kome, jer smo mi ljudi slobodoumni, mi nećemo zulume, za nas je najveća sila zakon i pravda.”
Građanstvo koje je klicalo Petru Karađorđeviću ostalo je uskraćeno za informaciju da se upravo on, unuk vožda Karađorđa, nalazio na putu za Beograd iz Švajcarske, gde je živeo skromno, ne razmišljajući o povratku na presto, sve dok mu zaverenici nisu ponudili krunu.
To je, valjda, trebalo da učini vlada, ali ni zaverenička vlada, u proglasu, ne pominje smenu dinastija, od kojih će jedna biti zbrisana zasvagda, dok građanstvo kliče republici i slobodi.

POKUŠAJ PRAVDANJA
PREMA nekim kasnijim verzijama, zaverenici nisu planirali likvidaciju kraljice Drage. Do toga je, navodno, došlo kada je ona skočila da svojim telom zaštiti kralja Aleksandra koji je bio zasut vatrom.
Ova verzija je trebalo da opravda pučiste u očima svoje ali isto tako i inostrane javnosti.
Istoričari, međutim, nisu ozbiljno uzeli navedeno objašnjenje, jer je u svim opcijama za prevrat bilo fizičko uklanjanje kraljevskog para Obrenović.

NASTAVLJA SE