Petru kruna - uslovno

Piše: Miloš Miljković
NIJEDNU lepu reč ondašnji Beograd, kao ni vascela Srbija, uostalom, nisu našli za kraljevski par Obrenović. Princip o mrtvima sve najlepše, u slučaju kralja Aleksandra i kraljice Drage - nije važio, kao ni ćutanje u **nedostatku** bilo koje pozitivne crte pokojnika.
O zbačenom kralju sve najgore, a o novom koji još nije stigao da zasedne na presto nizani su epiteti. Koliko mržnje prema Aleksandru Obrenoviću, toliko ljubavi prema Petru Karađorđeviću, koliko đubra na bivšeg, mrtvog, toliko cveća na novog monarha.
Tako je tekla rojalistička diferencijacija u Srba posle majskog prevrata, čija je osnovna poruka i svojoj i tuđoj javnosti glasila: nikad mi nismo bili za omražene Obrenoviće, uvek smo za Karađorđeviće!
Dok iz evropskih centara moći nije poručeno, ne naročito diplomatski i ne baš nevinom unuku vožda Karađorđa, iako njegovo učešće u prevratu nikada nije potvrđeno, dakle, dok Evropa nije kazala **dosta!**, zahtevajući da se prema kraljeubicama postupa kao prema ubicama, a ne herojima, pa makar se oni zvali i patriote.

BEČ DALEKO, MOSKVA - DALJE
ŠTAMPA je, najpre stidljivo, mereći puls novoj dinastiji, počela da piše o Aleksandru Obrenoviću koji je imao tu nesreću da sa samo 13 godina sedne na presto. Fatalnu sudbinu stasitom momku, obrazovanom, tihe dobroćudne naravi, ne bez trauma nastalih razvodom roditelja, odrediće susret sa dvorskom damom kraljice Natalije Dragom Mašin, udovicom 12 godina starijom od njega, žene oko čijeg imena su se plele i primale intrige, koliko u dvoru, toliko u čaršiji. Dama koju nisu prihvatali ni roditelji - kralj Milan iz egzila i kraljica Natalija - kao što, bogme, nije prihvatala ni politička javnost Srbije, ni vojska kao ozbiljan društveni faktor, pa ni građanstvo.
Tako je poslednji Obrenović ostao potpuno sam i u svojoj zemlji i u Evropi.
Skandal sa lažnom trudnoćom kraljice Drage samo će ubrzati ono što je već godinama pripremano u vojnom korpusu.
Na saveznike spolja sve se manje moglo računati. Beč daleko, a Moskva još dalje. Posle proterivanja kralja Milana, koji je kao i njegovi prethodnici sudbinu Srbije video u čvršćoj vezi sa Austrougarskom, te njegove smrti, kralj Aleksandar je slao svoje emisare u Beč, ali moćni car Franjo Josif nije za to mario.
Carski Beč u kome je utočište našao kralj otac, nije pokazivao naklonost prema kralju-sinu, pa je Aleksandar Obrenović **zaigrao** na Moskvu. Srdačne veze sa poslanstvom carske Rusije u Beogradu, kao i kumstvo ruskog imperatora Romanova na venčanju kralja Aleksandra i Drage Mašin, neće učvrstiti klimavu poziciju srpskog monarha, ali neće ni pokolebati zaverenike u njihovim planovima.

VOJSKA U DVA TABORA
ROMANOV je imao svoje brige i svoje interese, a oni, dugoročno, nisu bili na strani poslednjeg Obrenovića, tako da je Saša - bez prijatelja unutra i spolja - bio otpisan, a njegova sudbina tragično izvesna.
Prevrat izvršen 1903. učešćem oficira mogao je samo da prikaže ulogu vojske u unutrašnjem političkom životu. Činjenica da su zaverenici predali vlast građanskim političarima po svršenom činu i da nisu pokušali da obrazuju vojnu vladu nije nikako značila da su se vojnici potpuno odrekli svake uloge u daljem političkom životu zemlje.
Grupa zaverenika, posebno oni sa starijim činovima, general Atanacković, pukovnik Damjan Popović, Petar Mišić i Aleksandar Mišin, odmah je okružila novog kralja, zauzela je ključne položaje u vojsci i počela čišćenje načelnih i ličnih protivnika, većinom pristalica svrgnute dinastije. Oni su ispoljili otvorenu nameru da dejstvuju na politički život, dobrim delom iz vlastoljublja, a delom iz straha od odmazde, jer je u vojsci stvorenoj u vreme kralja Milana bilo dosta pristalica svrgnute dinastije.
Takva delatnost oficira bila je u raskoraku sa parlamentarizmom.
- Oni su pokušali da nametnu kralju svoju volju. Jednom su pocepali već potpisani ukaz, drugom prilikom zaplenili već odštampani broj **Službenih novina** u kome je bio štampan ukaz koji nije bio po njihovoj volji, što je izazvalo krizu u parlamentu.
Posle majskog prevrata oficirski kor se pocepao na dve struje: na pristalice zaverenika i njihove protivnike. Mada je ovih drugih bilo znatno manje, samo njihovo postojanje predstavljalo je ozbiljnu pretnju novoustoličenom monarhu, ali i rastrzanoj Srbiji.

PRETNJA NOVOM VLADARU
KRAJEM avgusta te 1903. godine u Nišu je otkrivena zavera protiv zaverenika, ako tako može da se kaže, koja je ekspresno ugušena.
Ni novom kralju, međutim, u izolovanoj zemlji nisu cvetale ruže, bar tih prvih godina, a onda će buknuti rat. Posle 45 leta vladavine Obrenovića, kralj Petar Prvi Karađorđević došao je u zemlju kao vremešan čovek, šezdesetogodišnjak. NJegov delikatan položaj komplikovalo je kraljeubistvo, koje je ozbiljno uzdrmalo nejaku monarhiju.
Srpske građanske političke stranke, ne baš zavidne demokratske tradicije, izabrale su u Skupštini novog kralja na način koji nije konvenirao novom vladaru. Prethodno, donošenjem ustava, parlament je limitirao ovlašćenja monarhu. Uzimajući u obzir i klimu, kralj Petar je mogao da shvati da je njegov izbor bio uslovnog karaktera.
Vraćajući se, posle pola veka, u sredinu u kojoj je bio zaboravljen, ustoličeni monarh je, u početku, računao na odanost onih koji su ga doveli na presto, dakle na oficire i prijatelje iz izbegličkih godina.
Kraljeva nomenklatura nije, međutim, bila po volji i meri deputata u Skupštini, pa ni vođa političkih stranaka. Nastali su konflikti i čika Pera, kako je bio prozvan u narodu, nije imao izbora nego da što pod pritiskom spolja, što unutra započne da se oslobađa **prvoboraca** iz redova urotnika.
Dve godine od prevrata, pojedini zaverenici, suočeni sa najavljenom smenom, javno prete Petru Prvom Karađorđeviću da će mu **smrsiti konce**. U delu **Crna ruka** Vasa Kazimirović navodi primer majora LJubomira Kostića, komandanta pešadije Kraljeve garde. Kad je Kostić saznao da je kralj odlučio da penzioniše grupu oficira zaverenika, a među čijim imenima je bilo i njegovo, major je pred grupom kolega doslovce kazao: **Aleksandra smo bacili s prvog, a Petra ćemo sa trećeg sprata**.

ŠETNJA POSLE SMRTI
ALI da se, za kraj feljtona, vratimo poslednjem iz loze Obrenovića. Rastrzan u detinjstvu među hirovitim roditeljima, potom sa političkim protivnicima i oponentima, osobitom vojskom koja će pogaziti zakletvu i odrubiti mu glavu, veličan od podrepaša, Aleksandar, ni pokopan, neće imati mira.
Sahranjen one noći sa ženom koju je voleo, pod stražom žandarmerije, bez belega, u tuđoj grobnici omalene crkve sv. apostola i evangeliste Marka na Tašmajdanu, ostaci kraljevskog para će posle nepunih četrdeset godina biti otkopani i sahranjeni u kripti novosagrađene crkve sv. Marka, jer je ona mala crkva uništena u šestoaprilskom bombardovanju Nemaca.
Prethodno, Nemci su se pobrinuli za beleg. Dok je srpska vojska prikupljala snagu da odlučno krene u oslobođenje okupirane zemlje, u vreme dok je tekao Solunski proces austrougarske vlasti su te, 1917. godine, postavile ploču na grob kraljevskog para na kojoj je ćiriličnim slovima zapisano:
**Ovde počivaju u miru Božjem NJegovo Kraljevsko Veličanstvo kralj Srbije Aleksandar Obrenović i NJeno Kraljevsko Veličanstvo Kraljica Draga Obrenović, koji poginuše od zlikovačke ruke 29. maja 1903. godine. Vječna im pamjat**
Ostaće istorijska činjenica, ma koliko opora, da su se Austrijanci postarali da na dostojan način sahrane i srpskog kralja Milana u manastiru Krušedol i postave jedini beleg na grob njegovog sina - kralja Aleksandra Obrenovića.

ZAPISNIK KOMISIJE
ARHIJEREJSKE vlasti Srpske pravoslavne crkve odlučile su da se posmrtni ostaci kralja Aleksandra i kraljice Drage iznesu iz razorene crkve na Tašmajdanu i pohrane u kripti velelepne crkve Sv. Marko. U tom smislu, formirana je komisija koja je 15. maja 1942. godine i obavila taj posao. Navodimo citat iz zapisnika komisije:
**U prvom sanduku nađen je ženski leš preko koga je bio pokrov od nekada svetle boje. Haljina je bila dugačka... Kosa crvene boje... Zubi prirodni i očuvani... Nikakvih dragocenosti nije nađeno. U drugom sanduku nađen je drugi leš. Bio je odeven u frak, u beloj košulji i sa crnom mašnom. Na levoj strani lobanje tragovi frakture i povrede tupim oruđem. Na gornjoj vilici nedostaju tri zuba...**

VENČANI LIST
U CRKVI Sv. Marko čuva se knjiga za prestupnu 1900. godinu. Pod datumom 23. juli te godine upisani su kao zakonski venčani Aleksandar Obrenović i Draga Mašin.
Ceremonijal venčanja obavio je arhiepiskop i mitropolit srpski Inokentije, a kum je bio imperator i gospodar cele Rusije Nikola Drugi Romanov, posredstvom izaslanika grofa Pavela Borisoviča Mansurova, carskog poslanika Moskve u Beogradu, inače oficira OHRANE, carske obaveštajne službe.

JEVREMOV UNUK
U 13. nastavku feljtona **Beogradska vartolomejska noć 1903** greškom je navedeno da je kralj Milan unuk Miloševog brata Jovana. Ukazujući na ovu grešku, gospodin Gliša Nikočev iz Zemuna, Makedonska 2a/21 precizira da je Milan Obrenović sin Jevremovog sina Miloša Obrenovića i Marije Katardži, tj. unuk Miloševog brata Jevrema.

Kraj