Mržnja nije srpskog roda

Piše Dejan MEDAKOVIĆ
SA Žikom pravim novogodišnju šetnju po groblju. Posećujemo čika-Aleksu, a zatim, tražimo Vladana Nedića. Pronalazimo ga, iza groblja austrougarskih vojnika iz Prvog svetskog rata, skoro na ivici. To groblje podigao je generalni guverman 1918. i preživelo je dva svetska rata. Bivša Jugoslavija ga nije ni taknula, iako su okupatori postavili ploču sa natpisom: “Ko pogine u svetom boju, u stranoj zemlji, ipak počiva u domovini”.
Postavili su i neki slabi reljef, sa likom husara. Austrija je za svoje pale vojnike uzela srpski simbol! Raspravljamo o našem narodu koji ne ume da mrzi neprijatelja. U srpskom političkom konceptu nije bilo mržnje. Ni Turke nismo mrzeli, čak ni u trenutku kada smo ih vojnički tukli u Prvom balkanskom ratu. U političkoj istoriji, nikada nismo dali, na primer, jednog Starčevića. Niko nikad nije formulisao program koji poništava celokupnu egzistenciju nekog naroda, stavove koji su pripremili genocid u ovom ratu.

POVRATAK NEŽELJENOG
AKO se uzmu u obzir žrtve koje je Srbija podnela da sama opstane i da istovremeno brani i druge, izgleda neverovatno da su svi ti drugi odbili njen zagrljaj, da raširenim rukama niko nije verovao. Bila su uzaludna uveravanja da mislimo isto, da želimo isto, da smo zajednički prevazišli našu rđavu prošlost, sve je to bila obmana. Brzo se pokazalo da smo u vlasti naše prošlosti, ne iste, već sasvim različite, da nismo kadri uteći iz kobnih međa, koje su krojili drugi. Na prvom koraku u našem zajedničkom životu, ispoljene su ogromne karakterne razlike. Mali je broj onih, koji su sa razumevanjem prihvatili novo stanje i nove odnose zajedničkog života. Između nas se nataložilo mnogo nemilih istina, gorčine i bola, da je već nužno, da ne kažem i neophodno, da se mirno prepustimo svesnim falsifikatima. Naš vek proteći će u senci raznih poluistina. I sam primam to stanje, nemoćan da bilo šta promenim. Moj najveći doprinos istini biće taj što ću živeti sa ranom u duši, što ću ostati trajno nesrećan. Jer, bolji je život u kavezu postojane nesreće, nego moralna smrt.

(1. januar 1977.)
Pišući o srpskom baroku, opredelio sam se da pobeležim ono malo nenapisanih nekrologa, koji sleduju nekim zaboravljenim spomenicima srpskoga duha. Ta epoha me je uzbuđivala više nego srednjovekovna. Naš ulazak u barok značio je naše konačno vaskrsavanje, izlazak iz turskog mraka i našeg beznadežnog utapanja u beslovesnu raju. Spasli smo se kao nacija i ušli u Evropu. Milom ili silom, postali smo deo evropske civilizacije. Ratovima i ustancima platili smo ulaznicu u tu Evropu koja nas nije ni htela, ni volela. Nije to bio povratak bludnog sina, već neželjenog i sasvim otpisanog.
Tim našim baroknim ljudima uspelo je da u svom povratničkom prtljagu donesu i sačuvane ostatke našega srednjega veka, naše poimanje Vizantije. Uspelo im je da tu Evropi tuđu i neprijateljsku kulturu ponude u svom obliku, da je Evropa primi i da joj dopusti da dalje živi. Privukla me je ta uzbudljiva simbioza raznih kultura, iz koje je nikla i ideja o obnovi srpske države. Bez te simbioze do nje bi teško došlo. Trudio sam se da pronađem sve one duhovne osnove i pretpostavke našeg modernog mišljenja u procesu naše barokne evropeizacije. Jer, zahvaljujući srpskom baroku, uspostavljena je neophodna karika sa našim srednjim vekom. Tek kad uspemo da objasnimo barokno vreme kod Srba, biće moguće da do kraja spoznamo i naš srednji vek.
Ne treba zaboraviti da je srednji vek umirao u dušama naših baroknih predaka. Kada su oni kretali u osvajanje novog sveta, oni su postupali kao ljudi koji su svesni vrednosti svojih otaca. Tada smo pronašli svoj koren. Tek na sahrani naših drevnih svetinja, shvatili smo sav značaj svoga korena. Tek kada nas je prosvećena Evropa prozvala da dokazujemo svoje poreklo, mi smo se setili tekovina naše stare slave.

ZAKLJUČANA VRATA GALERIJE
BAROK je naše veliko raskršće. Sa tog staništa jedan put vodi u Evropu, u budućnost, dok nas je druga staza izvela iz mraka. Negde na njenom kraju, blista duhovni život naših dalekih predaka. Između nas je mrak kojim nas je poklopila tuđa i neprijateljska, muslimanska civilizacija. Pet vekova tanjili smo svoj koren, pet vekova živeli smo u agoniji, dovedeni do stanja krajnje otuđenosti, do neprepoznavanja svojih najvećih svetinja. Barok je zaustavio to raspadanje. U toj epohi zaokruživali smo svoje nacionalno biće.

(16. januar 1977.)
Među hartijama našao sam i pozivnicu za izložbu Miće Popovića koja nije održana. Gledajući u taj jednostavni papir, sećam se koliko se uzbuđenja krije iza tog jednostavnog i sasvim običnog teksta, kojim slikar poziva na otvaranje izložbe.
Prostor pred Domom štampe prepun sveta. Pred zaključanim vratima izložbenog prostora, u čitaonici, stoji cela porodica Popovića i dočekuje goste. Svi znaju da je izložba zabranjena, da je neće biti, ali uporno stoje, kao da će se neko, ipak, smilovati i otvoriti zaključana vrata. Pred bioskopom “Jadran” uniformisani milicioneri, svuda neka napetost, neko očekivanje. Mića je uzbuđen, neumorno obilazi ljude koji čekaju, govori najviše, mlatara rukama, grli, tapše pridošlice, sa nekima se demonstrativno ljubi. Ima ljudi koji ga jedva puštaju iz zagrljaja, glasno se smeju, pretvarajući ovu tužnu scenu u radosnu i razdraganu. Sve se okrenulo na šalu i veselje.
Kao po nekom nemuštom dogovoru, ljudi su shvatili da i smehom mogu da iskažu svoje negodovanje zbog toga što su vlasti odlučile da zabrane ovu izložbu. Još u pola dva po podne, direktor Doma štampe Dušan Glušac pokušavao je da ubedi Popovića da skine samo jednu sliku, onu na kojoj je predstavio predsednika Republike sa suprugom sa Holandskom kraljevskom porodicom. Mića nije pristao i izložba je zabranjena. Svi su to odmah znali, svima je sve bilo jasno i nije bilo potrebno da se išta posebno objasni.

NEPONOVLJIV SLIKAR TIŠINE
BIO je to klasični primer na koji način jedna informacija putuje u neredovnim prilikama. Naš svet ima neverovatno izoštreno čulo za nijanse u razumevanju i nemom obaveštavanju. Sva iskustva naših progonjenih predaka kao da se odjednom, na neki nevidljivi znak, stave u mobilno stanje. Taj neobični telegraf besprekorno proradi. Po nekom prećutnom dogovoru, svi posetioci su se ponašali kao da se vraćaju sa jedne uspele izložbe.
Stanićeve slike su mediteranski raspevane, sa nečim karnevalskim u karakteru. Čak i lica koja su slikana bez maske i bez simboličkih atributa, i dalje se, kao po nekom automatizmu, ponašaju kao da nastavljaju da učestvuju u karnevalskoj povorci. Na kraju, sve to postaje neveselo, kao ponavljanje davno poznate šale cirkuskih zabavljača. Stanićeve slike je osenčila tragika isluženih klovnova. LJudi koji više nisu mladi, koji ne shvataju da je život prošao, igraju i dalje svoju igru polomljenih duša i srca.
Sve se izvrnulo u kovitlacu koji ih je isterao iz kuća, izbacio na trgove i utopio u šarenu masu, u kojoj se gube njihovi samostalni životi. Sve je podređeno opštem košmaru, koji liči na začarani svet nekog mađioničara koji se ljudima ruga, više nego što je kadar da ih žali. Stanić je na slikama magistralno naslikao tišinu. Gledajući njegove muzikante ili njegovog klaviristu, stiče se utisak da sviraju na polomljenim, gluvim instrumentima iz kojih ne izlazi nijedan ton. Ta muzika čuje se negde unutra i odzvanja u dušama svih onih koji je proizvode ne za druge, već za sebe.

MOĆ OMAĐIJANOG SVETA
TA neverovatna tišina koja se raširila preko njegovih slika samo povećava utisak da i pojedinci i gomile stupaju skoro kao automati. Taj nevidljivi mehanizam koji pokreće Stanićeve junake, samo njemu poznat, stvara posmatraču neprestana iznenađenja. Sve je nepredvidljivo i sve je moguće u tom omađijanom svetu, a Stanić, njegov tvorac, podseća na nekog đavoljeg šegrta koji je naučio samo formulu stavljanja u pokret, a ne zna i neće da zna tajnu kako se sve to zaustavlja.
Polomljena bića i stvari kao da nagoveštavaju da niko ko je ušao u tu arenu ne može da se spase, jer će i u njemu odjednom proraditi neka tajanstvena opruga, koja će ga katapultirati iz njegove privremene, neodbranjive harmonije. Ni za koga nema spasa, čak i neka skrivena mačka što u uglu prede, kao da sluti svoj mali košmar. Sasvim pogrešno prosuđivali su da je Stanić slikar dobroćudnog humora, neka vrsta mediteranskog šaljivdžije, renesansno-barokni zabavljač. NJegove naoko vedre slike više potresaju svojom psihološkom istinitošću, nego svi afektirano mondenski, apokaliptički efekti jednog Vlade Veličkovića.
Taj sjajni crtač i majstor u savlađivanju prostora, kod kojeg se oseća knjiško znanje baroknih teoretičara arhitekture, jednog Andrea Poca na primer, zasipa svet na zapadu svojim vešto pravljenim nakazama, svojim strahom i košmarom, u očekivanju nuklearnog kraja. Ta platna deluju deskriptivno i bez nekog dubljeg, filozofskog zagledanja u čovekovu dušu. To su više-manje uspeli antiratni plakati, sa dobro prostudiranim i još bolje raspoređenim efektima groze. Stanićev čovek prividno skakuće u sasvim konkretnom prostoru, koji podseća na renesansne ambijente mediteranskih gradova. Ulice i trgovi su stvarni, skoro prepoznatljivi, kao i portali i prozori kuća. (19. januar 1977.)

NASTAVLJA SE