Isidora spaljuje svoju knjigu

Piše: Dejan Medaković
DANAS neka novinarka traži da joj dam intervju o Isidori Sekulić, zapravo, želi da zabeleži moja sećanja.
Izvlačim se da nemam vremena, a u stvari, užasava me rasprodaja slavnih ljudi posle njihove smrti. Odjednom, pojave se brojni svedoci i prijatelji, ljudi kojima su ti velikani velikodušno otvarali dušu. Tako se odjednom, posle Andrićeve smrti, ispostavilo da je on bio gonjen pravim **Mitteilungsnjuth**-om, da je levo i desno pričao o sebi, da je imao čitav niz tajnih, prijateljskih veza. Sve je to bila laž, izmišljotina, jer je Andrić bio zatvoren i ćutljiv, slab govornik i sabesednik, čovek koji se najčešće u društvima branio i skrivao iza banalnosti. Toliko puta sam se čudio slušajući kako čovek takve duhovne moći priča obične, banalne stvari.
Isidora je u svemu bila suprotna od Andrića. Sabesednika je pomno pratila od prve reči koju bi izgovorio, vrebajući kakvu glupost ili netačnost pa da hitro i nimalo učtivo reaguje, kao neumoljivi profesor. Nije praštala diskusione promašaje. Smatrala je da naš svet tek treba naučiti da razgovara. Želela je, i to je delimično i učinila, da nas mlade pretvori u neku vrstu debatnog kluba. Da ne bismo došli nepripremljeni, unapred bi najavila temu našeg budućeg razgovora, često bi izvlačila neku Šekspirovu ili NJegoševu misao. Trudila se da probudi zanimanje i za tzv. večne teme, posebno je volela religiozna razmišljanja.

KIVNA NA ANDRIĆA
ALI, ta neobična žena imala je i padove, kao kada sam iz njenih usta čuo pogrdne reči, kojima je obasipala neke književnike. Posebno je bila kivna na Andrića i Veljka Petrovića. Andrića je jednom nazvala gadom. Sasvim ogovarački, ispričala je kako ga je srela u Društvu naroda u Ženevi, posle neke sednice. Ponudio joj je da je odveze automobilom, dok je svoju sekretaricu pustio da ide peške. Na Isidorino pitanje zašto je to uradio, odgovorio je cinično: **Neka ide peške, ona zarađuje svoj hlebac**. Ovu priču je navodila kao primer koliko je Andrić rđav čovek.
Nije podnosila da bilo kome pozajmljuje svoje knjige. Zbog toga se ljutila na Andrića, jer joj je on ipak tražio knjige na pozajmicu, a ona je bila preslaba da ga odbije. **Jeste li videli njegovu ruku**, govorila bi besno, **zar vam ne izgleda kao neka kandža. Muči me tom rukom, kada polagano prebira po mojim knjigama, polako, polako izvlači neku knjigu, pa mi onda bespogovorno kaže: ovu ćete mi dati. Ja u sebi cvilim, grčim se od jeda, ali mu knjigu ipak dajem**. Čudio sam se tim malim dramama, smatrao ih izmišljenim, nestvarnim. Razlaz sa Isidorom posledica je velikog razočaranja koje sam odbolovao oko teksta **Meditacija o gospodinu Mići**, koji Milan Bogdanović nije hteo da štampa u **Našoj književnosti**.
Isidora je Titu vratila kovertu sa novcem, a paket sa zimskim štofom je primila. **Novac koji nisam zaradila, ne mogu da primim**, rekla je zbunjeno oficiru, koji je u rukama držao koverat sa novcem. **Zahvalite maršalu Titu na pažnji, štof ću primiti kao dar**. Posle je taj štof poklonila Šiptaru koji joj je cepao drva. Koliko znam, nije to bio jedini novac koji je odbila da primi. Odbila je da primi i honorar za knjigu **NJegošu, knjiga ljubavi i zahvalnosti**, koju je objavila SKZ. Odbila je da primi i honorar za **Knjigu o jeziku**.

DAMA NEOBIČNE SNAGE
HONORAR za prvu knjigu je odbila sa motivacijom da je pisana kao knjiga zahvalnosti i ljubavi, pa zato ne može da primi nagradu. U onim vremenima opšte oskudice, imala je snage da odoli iskušenju i da ne primi novac, koji je u ono vreme bio svima tako potreban. Branila je i sačuvala svoje pravo da bude nezavisna, da nikome ništa ne duguje.
U dugom samovanju, izgradila je svoj stav prema siromaštvu, kojem se dobrovoljno i iz principa podvrgavala. Iz te askeze razvio se njen žilavi, uporni duh, koji je opominjao na odricanje i neko skoro bukvalno bdenje. Često mi je govorila o svojim nesanicama i glavoboljama, ali je i tada njen snažni duh terao telo na podvige i prevazilaženja fizičkih bolova. Zbog toga sam je posmatrao kao pravo čudo.
Bilo je neverovatno da je ta krhka žena krila u sebi toliku snagu. Živela je sama, pa ipak, kuća u kojoj je boravila blistala je od reda i čistoće. U tom pogledu, Isidora je bila pravi anti-boem, mrzela je svaki nered i zapuštenost duha i tela. Oblačila se sa engleskim ukusom, tom svojom strogom elegancijom potsećala je na ženske oficire u vojsci spasa, koje neumorno i dobrovoljno bdiju nad svim posrnulostima javnog morala. Ova umna žena nije volela druge žene. Bilo je više prilika u kojima je ispoljila netrpeljivost, koja se ponekad graničila sa grubošću ili čak provalom pritajenog besa.

UDAJA IZ - SAŽALJENJA
STICAJEM okolnosti baš su je žene često opsedale, najveći broj iz građanskih krugova. Ona ih je zvala **gospoje**, u tom oslovljavanju bila je skrivena neka potsmešljiva, ironična crta. Umela je da se prilagodi ovim brbljivim ženama, koje su je obaveštavale o prizemnim stvarima, kao neki glasnici običnog, svakodnevnog života, koji se zaustavljao pred drvenom kapijom kojom je bila ograđena njena uređena baštica. Neočekivano, pričala je i o udaji za Poljaka Stremnickog. Samo je rekla: **Udala sam se iz sažaljenja. On je bio osuđen da brzo umre. I doista, uskoro je umro**.
Drugi put mi je ispričala kako je izgledalo 1941. potpisivanje antikomunističkog apela srpskom narodu. Ministar Jonić sazvao je mnoge intelektualce u zgradu Ministarstva prosvete, puna sala za konferencije. Velmar-Janković je pročitao tekst tog apela, posle čega je Jonić grubo rekao: **Potpisujte**. Isidora je bila jedina žena u sali, sedela je desno od ministra, koji je pred nju gurnuo hartiju. Rekla je: **Ovo je jedan izrazito politički dokument, a kako žene u Srbiji nemaju politička prava, to vi ne možete od mene zahtevati da ovakav dokument potpišem**.
Prva je odbila da potpiše taj apel protiv komunista. Za vreme rata Isidora je jako oskudevala. Nemoćna i nespretna da organizuje ishranu, hranu je dobijala iz obližnje vile bankara Vitorovića, čiju je decu, Lelu i Dragana učila engleski. Naglašavala je da je to jelo pošteno odradila. Ova epizoda sa bankarom Vitorovićem svedoči koliko je na u odnosu na novac bila osetljiva, bolesno ponosna, osećajući da su materijalne obaveze prvi korak gubitka lične slobode. Za vreme rata, teško je patila, najviše zbog očajnog položaja u kojem se obreo srpski narod. Vesti iz Hrvatske dovodile su je do očajanja. O izbegličkoj vladi govorila je kao o gomili propalih političara koji su nedorasli situaciji u koju su uvalili zemlju.
Za vreme rata, negde 1942. godine, spalila je svoj dnevnik. To je učinila jer je čula da će i žene odvoditi kao taoce. Ne znam kakav je to rukopis bio, nikada o njemu nije govorila.

PREZIR PREMA ĐILASU
SPALILA je i svoju knjigu o NJegoševom **Gorskom vijencu**, u stvari drugi deo svoga teksta o NJegošu. Učinila je to iz ogorčenja, posle Đilasove knjige: **Legenda o NJegošu**, u kojoj je ovaj na brutalan način napao njenu knjigu **NJegošu, knjiga zahvalnosti i odanosti**. Čudio sam se zašto je to uradila, odgovorila je da je shvatila da njena knjiga nikome nije potrebna.
Spaljivanjem rukopisa želela je da protestuje protiv ovog crnogorskog nasilnika, mnogo ju je zaboleo njegov napad. Odnos prema Đilasu ima i svoj epilog. Posle svoga političkog pada, Đilas je, preko Žike Stojkovića pokušao da dođe u kontakt sa Isidorom, želeo je, kako reče, da se sa njom lično objasni i da izgladi taj nesporazum. Stojković je ovu misiju izvršio, ali je ona odlučno odbila da ga primi.
Đilas nije verovao da je to moguće, pa je jednoga dana pozvao telefonom. Rekla mu je da za njega nije kod kuće, da ne želi da ga primi i zalupila mu je telefon, nije mogla da mu oprosti NJegoša.
Nisam siguran da li je Isidora završila svoje delo o **Gorskom vijencu**, da li je spalila ceo rukopis, ili je to bio samo neki fragment. Možda je želela da u očima svojih sabesednika poveća utisak o nedelu koji je skrivao Đilas, izazvavši je da uništi svoj rad. Isidora je ovaj svoj tekst smatrala nekom vrstom svog životnog dela. Teško je poverovati da čovek lako uništava nešto takvo. Ne znam šta je istina, tek prezir prema Đilasu sačuvala je doživotno. (8. MART 1977.)

STANIĆ KAO MOREPLOVAC
PA ipak, sve su to samo kulise iza kojih kao da se tek otvara neki novi prostor, smerovi i pravci koje stvara čovekova neukrotiva čežnja za novim daljinama. Zato se svi njegovi junaci ponašaju kao putnici koji su samo za trenutak zastali, koji za trenutak sviraju, vode ljubav, piju, igraju, koji podsećaju na obične, svakodnevne čovekove radosti. Jer čarobna opruga je već nameštena, u njihovoj duši je već sve pripremljeno za dalja bespovratna putovanja. I bez atomskog
uništenja, Stanićev čovek je večni osuđenik, trajni nespokojnik. On je slikar koji će vremenom još više dobiti zbog svoje autentičke priče o čovekovoj sudbini.
To je ispričao kao čovek koji ne ume da laže, kao dete koje je otišlo iz jednog zatvorenog, brđanskog sveta i stalo pred beskrajnim horizontima pučine. Nije nikakva slučajnost što je Stanić istinski moreplovac. Kada obuče kratki mornarski kaput sa metalnim dugmetima, on doista liči na pomorca, dok je Mića Popović, u tom istom kostimu, ostavljao utisak čoveka koji se maskirao u pomorca. I u oblačenju Stanić ne ume da se pretvara. On govori kao što slika, a živi po nekom
unutrašnjem, samo njemu poznatom opredeljenju.
(19. JANUAR 1977.)

NASTAVLJA SE