Knežev verni sluga

Piše: Dejan Medaković
U PODNE, kod Miroslava Pantića, prof. Vojin Matić referiše vesti o Milanu Kašaninu, sa kojim se sastaje jednom nedeljno kod Vidin-kapije. Priča da je Kašanin uvideo da neće dovršiti svoj građanski roman, pa ga to saznanje čini nervoznim i svadljivim. Progoni ga dvojstvo pisca i naučnika.
U poslednjoj dekadi života objavio je niz lepo primljenih knjiga, uglavnom esejističkog karaktera. Dugo je patio zbog nedovoljno priznatog dela. A kada su došle pohvale, ohrabrio se i vratio književnoj prozi. U **Letopisu** je, nestrpljiv na slavu, objavio dva odlomka tog svog građanskog romana. Rizikujući da publikuje odlomke, da razočara delovima neostvarene celine, čije jedinstvo je samo njemu znano, Kašanin je otkrio svoju pravu ljubav: romanesknu prozu.
Uporan i tvrdoglav, nije osetio hladan prijem na koji su ovi fragmenti naišli. Opijen pohvalama, onima koje je stekao esejima, poverovao je da više ne može omašiti i da je konačno došlo njegovo vreme. Prevario se, jer to je vreme nepovratno prošlo. Ako su mu kritičari i publika gledali kroz prste kada se javljao sa često provokantnim esejima, od romana su očekivali nešto drugačije.

PERO PUNO - GNEVA
KAŠANIN hoće da naš svet oslobodi uobičajenog posmatračkog ugla, koji nas večito vidi kao seljačko društvo. U esejima je naglasio našu feudalnu uzvišenost, u romanu pokušaće da nas prikaže u svetlosti razvijenog građanskog življenja. Za ovo slikanje života on nema dovoljno talenta i neće biti kadar da bogom danim darom nadoknadi činjenicu da je rođen u svetu seljačke sirotinje i da je građansko obilje posmatrao spolja kroz ključaonicu.
Gledao je tako i Krleža, ali je svoje unazađeno mesto unapredio, delimično i prevazišao talentom, usmeravajući pisanje na rezantnu kritiku jednoga sveta, na prozu sa tezom. Kašaninov napor da ne piše sa negativnom, polemičkom crtom, potpaljen nekim revolucionarnim gnevom, ne može da domaši bog zna kako. On je u sebi nosio mnoge vrednosti, ali je bio obuzet i nekom neobičnom unutrašnjom hladnoćom, proisteklom iz samoljublja jednog darovitog siromaha, koji je domašio neke visine.
Od malih nogu, grafikon njegovog života pokazuje stalni i sigurni uspon, a vrhunac mu je direktorsko mesto u Muzeju kneza Pavla, koje gubi posle Drugog svetskog rata. Otada, Kašaninova se zvezda gasi i on doživljava mnoga poniženja. U tim godinama, kada su mnogi njegovi vršnjaci grabili sa izvora društvenih privilegija, kada su pisci prosto utrčavali u ropstvo korupcije, Kašanin je sirotovao po strani i živeo kao čovek sa kojim se više ne računa. Gledao je kako ga gazi Veljko Petrović, kako se rehabilituje Krklec, kako se vrtoglavo penje Krleža, kako nezadrživo raste Andrić, kako je poštovana Isidora.
A za to vreme on je anonimno, za Sretena Stojanovića, uređivao **Umetnost**, ili je opet anonimno, radio u Krležinoj enciklopediji, čiju je srpsku redakciju vodio Marko Ristić. U jednom trenutku, dozvoljeno mu je milostivo, a tu milost isposlovao je Krleža, da društvu ponudi stručne i naučne usluge.

POSAO ZBOG MORANJA
MALO se zna da je Kašanin odmah posle rata radio enciklopedijske poslove. Tada ga je unajmio Rajko Slepčević, domišljati hohštapler, prodavac antikviteta, čovek labavog morala, autor šaljivih banatskih pripovedaka, objavljenih u knjizi **Rajkove priče**, koji je došao na ideju da za svoju enciklopediju, a prvenstveno je mislio na srpski umetnički leksikon, angažuje pametne ljude, koje je novo društvo iz raznih, najčešće političkih razloga, odbacilo.
Tako je i Kašanin, zbog oskudice u kojoj je živeo sa velikom porodicom, pristao da radi za njega. Slepčević je posle materijal prodao Leksikografskom zavodu. O svim tim nevoljama mislim, slušajući kako stari gospodin jauče za izgubljenim vremenom. Ako ne završi taj svoj pozni roman, jedva će ko i znati kakva se drama krije iza ovih fragmenata. Ako ga završi a delo promaši, neka bar ovde bude zapisano kako je i zašto je Milan Kašanin izgubio tolike dragocene godine života.
U krajnjem sabiranju njegovih grehova najviše mu je zamerao što nije hteo da izda i ocrni svog bivšeg poslodavca kneza Pavla, koga se nikad nije odrekao. Iz tog Kašaninovog dostojanstvenog stava proistekla je njegova loša karakteristika a on svrstan u reakcionare, u konzervativce i nepomirljive protivnike novog društva.
I dok je Veljko Petrović punim jedrima svog pseudosocijalizma plovio put sigurnih pristaništa u kojima se spokojno živi, nacionalni velikan Kašanin je po uzburkanom moru tražio luku spasenja. Kad god je mogao, on je pisanom rečju posvedočio ta svoja **konzervativna** uverenja. Do njih je došao ne toliko zbog blizine svog voljenog kneza, koliko u traganju za istinama koje nudi lepota. NJega je njegova estetika odvratila da ugađa našoj sredini, da služi čaršiji i njenom šićardžijskom mentalitetu.

MANE UČENIH LJUDI
UMESTO da se razdaje svima i da tako troši svoj talenat, izabrao je da služi prosvećenom knezu sa kojim je razgovarao o renesansi i francuskom slikarstvu. Šteta je što u tim razgovorima nisu razmišljali i o ikonama i našoj srednjevekovnoj umetnosti. Skupljajući po svetu francuske impresioniste, propustili su da svoj muzej napune velikim delima našeg ubogog zavičaja. Često to tako biva kada se počne od nule.
Unazađeno polazno mesto svetilo se Kašaninu na isti način kao i tolikim našim darovitim ljudima. Teško ih je napuštalo ukleto osećanje nemaštine. Čak i onda kada su nešto stekli, strah od nekadašnje sirotinje šunjao se oko njihove svesti i uticao je na njihove postupke, ima bezbroj primera za ovo. Za sve vreme rata, Kašanin je uredno dolazio na razgovore u salon kod mog teče dr Aranickog. Nije prošla nijedna subota, a da celo društvo nije bilo posluženo onim što je spremila domaćica moja tetka Helena. Nikad niko od te ugledne gospode nije mojoj tetki doneo nijedan cvetak. To je bio signal da ovi učeni ljudi imaju neke vaspitne nedostatke.

U RED ZA - OLOVKU
ZA VREME rata, Kašanin je odbio da potpiše antikomunistički apel. Za to isto vreme, objavio je dve knjige, on, koji nije bio nikakav ubeđeni kolaborant. Zašto je to uradio, pitao sam se nebrojeno puta. Jedini odgovor je: nije izdržao bedu. Morao je, jer je trebalo hraniti porodicu. Posle rata, kada nam je, posle Krležine intervencije, dodeljen kao savetnik referata za zaštitu spomenika kulture u Ministarstvu za nauku i kulturu, dolazio je jedanput-dvaput mesečno, obično oko prvog. Bilo je to vreme racioniranih olovaka i hartije, svi smo oskudevali. Kašanin je tražio te olovke i papir na nedostajanstven način, tako da je na kraju naš načelnik, Erik Koš naredio da mu se poveća sledovanje.
Kašanin je govorio da nema mogućnosti da nabavlja olovke u komisionu, a da mu je ovo što dobija malo, zaboravljajući da je i ostalima to bilo nedovoljno, kao i činjenicu da tim olovkama nije za Ministarstvo napisao - ni redak. Bilo mi je žao što vidim mog bivšeg direktora kako se ponižava pred činovnicima koji su ga posle ogovarali i ismevali. Rđave okolnosti su kod nas sprečavale mnoge umne i darovite ljude da se razviju u gospodu. Na tom putu uvek bi se nešto isprečilo. Najčešće je smetnju stvaralo hronično siromaštvo, najveći uzrok osećanja stalne gladi. Nema kod nas kontinuiranog sticanja i postupnog bogaćenja. (12. marta 1977)

VASKO POPA I POLITIKA
KONAČNO pravi pesnik istrčava u političku arenu. Popa je dugo ćutao i pisao divne stihove. Izgledao je da u sebi nosi težnju za usponom na sva sporedna neba ovog sveta, u traganju da nađe pravu duhovnu postojbinu. Decenijama smo drugovali, toliko puta sarađivali na ozbiljnim poslovima naše nacionalne kulture. Posle njega došao sam za potpredsednika SKZ, od njega sam primio amanet da nastavimo rad na objavljivanju dela stare srpske književnosti.
Mogao bih debele stranice da napišem sećajući se naših šetnji, divnih časova u njegovom i mom domu, bezbrojnih razgovora u kojima smo sanjarili o ovom našem prostoru, jadikovali zbog moralne bede, prostote, neduševnosti i primitivizma sredine. Osuđivali smo mnoge naše pisce zbog poltronstva, zbog podlosti i gadosti a la Davičo. Izgledalo je da je Vasko od druge građe. Iako nisam bio uveren u njegovu hrabrost bez odstupnice, ipak, izgledalo je da se dobro čuva da ne prokocka svoj ugled.
A onda, ima već tri godine, dešavaju se velike promene. Kao da je godinama taložio mnoge energije koje su tražile svoj prostor, svoj izlazak iz tame. NJegove sputavane ambicije bile su dobrim delom političkog kova. I on želi vlast nad ljudima, ne odoleva bezbrojnim šansama koje se na svakom koraku nude. Namnožio se veliki broj sumnjivih ljudi, kadrih da u ime pravoverja ugroze sposobne i stvarno vredne ljude. Vasko je to dobro uočio i nije želeo da rizikuje. Nije želeo da u stvaralačkoj tišini, zaboravljen, čeka da mu kapu kroje nikogovići. Rešio je da krene prvi, da preduhitri moguće napadače. Ako su glupaci uspevali da budu zapaženi zašto ne bi on, koji je čovek izuzetnih vrednosti. Ovaj tekst dolazi kao posledica njegove višegodišnje pripreme da mu glas politički ojača. (13. mart 1977)

NASTAVLJA SE