Vasko u političkoj areni

Piše: Dejan Medaković
VASKO Popa nije želeo da prazan prostor prepusti inferiornijima od sebe. Rđave misli pritajile su se u njemu i čekale oslobođenje. Ne verujem u Vaskovu političku budućnost, ona ne postoji. Nije dorastao za političke vratolomije. Iskoristiće ga i potrošiće ga a zatim odbaciti na političko đubrište. On ide koracima od sedam milja putem **oskarizacije**. U njemu se budi daleki nadrealistički predak. Ti nadrealisti pokvarili su mnoge duše. Uvek i svakoga prežive, pretplaćeni su za ideološko osemenjavanje. U njihovim karakterima živi nešto od istinskih parazita, iščezavaju, gube se, tope, postaju senke, ako izgube blizinu moćnih. Samo u krilu onih koji kroje tužne sudbine, nadrealisti se izvlače iz skrivenih rupa, kao crvi se uvlače u vlast koju načinju iznutra, kojom se hrane. U tom prodiranju služe se svim sredstvima, a spremnost da se posluže izdajom je fascinantna.

SPASENJE NADLEŽNOST PARTIJE
U TEŠKIM, posleratnim godinama, Vasko je, kao nadrealistički đak u poeziji, doživeo mnoge gorke časove. Jedno vreme u potpunoj anonimnosti, radio je kao lektor u **Književnim novinama**. Bio je to gorak hleb. U pedesetim godinama otkriva ga i dobrodošlicom pozdravlja Mihiz, u NIN-u. Vasko je brzo shvatio da je prevazišao svoje nadrealističke učitelje i uzore, razlaz sa njima bio je neminovan. Otada, oni ga mrze, čine to snagom kojom se mrze odbačene ljubavi. Ima u tom ponašanju i neka latentna homoseksualna crta, neka čudna posesivnost, sektaštvo izabranih i posvećenih. Čudno je kako duge godine pripadništva partiji nisu oslabile njegove političke ambicije, koje su bile njegova neistanjena želja, želja koja je tražila da izbije na videlo...
Vasko je za vreme rata bio u nemačkom logoru, saslušavao ga je lično dr Špiler, jedva se izvukao iz njegovih šaka, pa je sa stipendijom otišao u Beč na studije. I ako je to bio način da spase glavu, partija takve okolnosti ne zaboravlja. Spasavanje iz logora spada u vrhunsku nadležnost same partije, a svako izneveravanje ovog pravila otvara različite mogućnosti. Nad glavom takvih nesrećnika lebdi mač neizvesnosti, gube svoj duševni mir i sigurnost. Svakog časa mogu biti prozvani zbog nekog egzemplarnog kažnjavanja. Taj
košmarni proces predstavlja pravo lice Vaskove nesigurnosti, samo tako se mogu razumeti njegovi postupci, o kojima se priča sa gnušanjem.
Zbog toga je duboko tragičan i zbog toga za njega nema nade. U časovima političkih kriza, kada se javlja potreba javnih ispovedanja vernosti partiji i njenom vođstvu, neka spektakularna smotra partijske snage i jedinstva, koja zabašuruje dublje probleme, oglasiće se svi njegovi demoni. Zašto je Vasko utrčao u političku arenu, spreman da zbog viših ciljeva partije odglumi drugarsko jedinstvo i sa Davičom, tim večnim abonentom na preživljavanje svojih prijatelja koji ispadaju iz kola revolucije? I sa tim đavolom Vasko bi seo i sa tim pokvarenjakom na jednako **principijelan** način, sudio svima i svakome. Tužna je to sudbina, jer je reč o čoveku kome je priroda dala mnogo vrednih darova. (13. mart 1977)

NAKARADNA LOGIKA
ANTONIJE Isaković mi je dao kopiju pisma Crnogorske akademije nauka, koje je dopisni član Tomović pročitao u LJubljani, pred predstavnicima svih akademija, koji su se sastali povodom antologije jugoslovenske lirike koju pripremaju sve naše akademije za UNESKO. Spor je izbio kada je sastavljač srpskog dela ove antologije, prof. Vojislav Đurić (stariji) uneo NJegoša, što je izazvalo Crnogorce da to spreče. Stvar se već duže vreme zapliće, ovo je najnoviji prilog toj aferi.
Raniji **kompromis** da i srpska i crnogorska strana unesu NJegoša, sada je oštro napadnut od Crnogoraca, a rezultat tih natezanja je ovo pismo. Svaki red ovog sastava kipi mržnjom, stupidnošću, falsifikatom, a iznad svega nakaradnom logikom. I najpakleniji snovi Sekule Drljevića i Save Štedimlije ovde su dovedeni do stepena zvaničnog idejnog stava Akademije koja je i stvorena da onom narodu pruža dokaze, ovoga puta naučne, da ne samo sada, nego ni u prošlosti nije pripadao srpskoj naciji.
Celokupno istorijsko nasleđe, sva usmena i pismena predanja, sva svedočanstva vrhunskih zastupnika tog sveta kroz stoleća, pa čak ni svedočenje i volja tih velikana, sve to nije dovoljno i ne može da pokoleba kominternovsku odluku iz Lajpciga, kada je praktično ustoličena crnogorska nacija, nasiljem nad istorijom i živim telom srpskog naroda. Tragedija je što se ova odluka proteže i retroaktivno. Sve je to lukavo smišljeno. Broj pristalica **crnogorske nacije** rašće iz više razloga:

OKRETANJE PROTIV SRPSTVA
1. OVA pripadnost donosi sobom brzu i neposrednu korist. Kao deklarisani Crnogorac, mladi čovek ima na svim poljima prednost i šansu, jer je faktor **ključa** jako prisutan.
2. Svaka gruba reakcija na crnogorstvo izaziva ovaj svet i daje mu alibi za odbranu.
3. Ovaj alibi zasnovan je na lažno iskovanim argumentima, koji svoje poreklo vuku iz romantično krojenih **primjera čojstva i junaštva**.
Nekada su Crnogorci ovim primerima dokazivali celom srpstvu svoj junački primat. Sada se ovi dokazi okreću protiv srpstva, jer je Crna Gora tim dokazima stekla pravo da bude odvaljena iz jedinstvenog srpskog bloka. **Ne treba nama da nas smatraju delom neke celine, kada smo mi sami sebi dovoljni, kada smo mi sami ta celina, crnogorska**, razume se. Mutna voda, mutni pojmovi, lak lov. Stupica radi savršeno, njeno demontiranje više nije moguće. Svakim danom raste broj zavedenih. Oni se razvijaju u klimi svesnog potpaljivanja celokupnog narodnog pamćenja.
Gomile obmanutih otrčale su u pogrešnu ulicu, iz te uklete ulice nema povratka. Ona zarobljava, sklapa se kao neka školjka - mesožder. Najnovija žrtva je NJegoš. Evo optužnice protiv njegovog celokupnog dela, a sačinjena je u Crnogorskoj akademiji nauka, za vreme predsednikovanja Branka Pavićevića.
Tragični junak kosovske misli degradiraće se sa posthumnim važenjem. Kada mu oduzmu Kosovo i srpstvo, pretvoriće ga u figuru savremene crnogorske misli. U svetlosti ovih nastojanja postaje jasnija i izgradnja Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu. Bio je to probni kamen za velika iskušenja koja nailaze. Ako je u početku bila sakrivena, sada je ova crnogorstvujušća agresivnost sve brutalnija i otvorenija. NJeni zastupnici su shvatili da NJegoš predstavlja **njihov osnovni duhovni, kulturni, društveni i nacionalno-politički identitet**. Baš tako su to formulisali u tekstu pročitanom na sednici u LJubljani. Čitav radni program Crnogorske akademije iskazuje se ovim tužnim redovima. (11. april 1977)

SPOKOJSTVO U PROŠLOSTI
KOME sam ostao dužan i zašto? Gde sam to izneverio život, gde sam obmanuo i sebe i druge? U jednom trenutku napustio sam ono što me je vuklo: književnost. Zašto sam to uradio? Možda je tome uzrok što sam posumnjao u svoj literarni talenat, ponestalo mi je snage i hrabrosti da se borim sa ljudima koji predstavljaju tumače opšte sreće. U ovoj borbi postepeno sam sahranjivao starinske, humanističke ideale. Očekivao sam oslobođenje, kao priliku da konačno otpočne bratimljenje ljudi, koje će se istovremeno roditi kod svih koji su izgubili duševni mir, bratimljenje izazvano ogromnom, dubokom, čežnjivom potrebom.
Nije se tako desilo i brzo sam shvatio da je moj poklič: **Radosti stvaranja, gde si?** (**Motivi** 1946), prevaziđen, preuranjen, pa čak i opasan. Tako je i ocenjen, i ja sam zaćutao u svetu koji je ogluveo za ovakve ispovesti. Okrenuo sam se prošlosti i tamo, u krilu davno proverenih vrednosti, tražio spokojstvo. Pokušao sam da se na i emotivan i intelektualan način približim prošlosti, da je oživim, idući ne toliko po tragu činjenica, koliko po duhovnim odredištima, pokušavajući da razumem kakvom to narodu pripadam. Želeo sam da otkrijem poreklo naše nacionalne nesreće, a posebno uzroke našeg opakog mentaliteta, koji smo prefarbali mnogim lažima, naivno pokušavajući da od sebe samih sakrijemo istinu o sebi. (13. april 1977, Zagreb)

POSLEDNJI ČIN NACIONALNE DRAME
DANAS, u brzoj industrijalizaciji, prisustvujemo poslednjem činu naše nacionalne drame. Sa društvene pozornice
iščezavaju poslednji ostaci našeg starog, patrijarhalnog morala, koji je čuvao, skrivao i branio naše seljačko
društvo. To je bitka koja nije do kraja proučena, koja nas direktno vezuje za našu propalu feudalnu kulturu.
Naše narodno blago jedini je pravi sačuvani arhiv srpskog naroda. U njegovom proučavanju, koje tek treba otpočeti, leže mnoge tajne i odgovori na pitanja našeg duhovnog razvoja. Tu je odgovor o stepenu naše hristijanizacije, o sačuvanim praslikama iz davih vremena našeg paganstva. U tom proučavanju slabo pomažu tuđi, preuzeti modeli, slabo pomaže nemačka etnologija u kojoj su formirane prve generacije
naših stručnjaka. Sve je to slabo prilagodljivo našim prilikama. U nekim svojim tekstovima (**Kult kneza Lazara u srpskom baroku**) pokušao sam da se približim ovoj problematici, da oprobam svoj sistem mišljenja, i to na primeru koji je već tolikima bio podsticaj. (13. april 1977, Zagreb)

NASTAVLJA SE