Izgubljeno poverenje u pravdu

POSLE tolikih nedelja, danas pre podne sam po prvi put bio u gradu. Skoro sam se odvikao od ljudi, a susreti sa poznanicima ispadaju neprirodni i neubedljivi. Sreo sam Desu Born, zapravo Desu Trevizan, ko zna kako se sada zove. Znamo se iz predratnog Zagreba. Otac Nišlija, mali carinski posrednik, naglo se obogatio zahvaljujući svom zemljaku
Dragiši Cvetkoviću. Oženjen ćerkom zagrebačkog birtaša, sa ogromnim ambicijama su podizali svoju decu Desu i Batu. Imali su planove da Desu uvedu u kraljevo društvo.
Desa se kasnije nesrećno udavala, a njen uspon otpočinje posle rata, kada je upoznala engleskog novinara Borna. Stariji gospodin, zaljubio se u tu okretnu i lukavu ženicu, sa kojom je uskoro sklopio brak. Dao joj je ime, državljanstvo i veze. Uskoro je postala dopisnik Tajmsa za jugoistok. Stari Englez je otpušten, a mlada raspuštenica okrenula se ljubavnicima. Sa Gvidom Trevizanom, italijanskim plejbojem, sklapa romantični brak. I taj se raspao. Sada, posle dužeg vremena, susret kod **Ekscelsiora**, Desa pokušava da bude duhovita i prisna. Brblja o tome da je za vreme moga dekanstva pisala o Filozofskom fakultetu i o osmorici naših profesora, a i o meni.

PROKLETSTVO OKO POZORIŠTA
KOD Dominikanske crkve srećem Branka Plešu, glumca. Pričamo o smrti Jože Rutića. Tolike je opasnosti preživeo za vreme rata, i sada, zaglavio je na drumu, kao žrtva saobraćajne nesreće. Već sedam ljudi je sahranjeno iz Jugoslovenskog dramskog, ako računamo i Marka Foteza kao člana naše porodice, kaže Pleša. LJuba Tadić mu je na ovaj podatak dodao komentar, da se oko njihove kuće šunja neko prokletstvo. Teško je slušati ovakva ferijalna naklapanja.
U Arhivu, Toma Popović, mladi Sindik, Zdravko Šundrica i Radovan Samardžić. Susret sa ovim poslednjim nije uspeo. Samardžić se žali na bolest, možda govori istinu. Ostaje činjenica da je u Dubrovniku već dve nedelje i više, i da se danas prvi put srećemo. Čemu izbegavati istinu, ni on ni ja nismo stimulisani da se tražimo. Samardžića nisam do kraja primio. Povremeno sam izražavao rezervu, pronalazio sam razloge sumnjama u čistoću njegovog karaktera.
Godinama sam se borio protiv ustaljenog fakultetskog mišljenja o njemu, kao o čoveku mutnog morala i defektnog karaktera. Kada su drugi iznosili te sumnje, ja sam ga branio, najviše zato, jer je on čovek nesumnjivih vrednosti i ličnog šarma. Voleo sam njegovu pametnu i pismenu rečenicu, darovito shvatanje i tumačenje srpske istorije, smisao za sinteze. Pa ipak, nešto je kvarilo tu sliku i sa mukom sam sam morao da savlađujem žalost, što je ona podložna brzom kvarenju.
Samardžić ima bezbrojna samoizvinjenja, ona su duhovita, ponekad autoironična i cinična. On dobro zna kako se od sviranjija prave, skoro bezazlene epizode. To je posebna vrlina koju imaju svi oni, koji kroz život prolaze ne
opirući se zlu. Oduvek je bio majstor da umesto sebe, na optuženičku klupu, zbog povrede morala, izvede društvo, sve one sistemske deformacije protiv kojih je pojedinac nemoćan. Sa takvih **procesa** vraćao se kao moralni pobednik, u ovom našem poretku tačno je uočio vrednost odbačenih.

OTPISANIMA RASTE UGLED
JER, u socijalističkim društvima, u posleratnom periodu, desio se jedan jedinstveni fenomen. Koliko god je društvo, preko svoje organizovane moći, gonilo one koje je otpisalo ili ocenilo kao protivnike, toliko je u javnosti rastao njihov ugled. Svet više nije verovao novoj društvenoj pravdi,
najviše zato, jer se bezbroj puta uverio u njenu nemoć i prozvoljnne presude. Dogodio se paradoks da je neorganizovano, spontano osećanje pravde i istine postalo nadmoćno nad onim, koje je nastupalo u ime zakona. Pokazalo se da je građanski zakonik starog društva neprilagodljiv novom stanju, uprkos svim naporima.
Tako smo počeli da živimo sa izgubljenim poverenjem u pravdu, a iz tog osećanja rođeni su mnogi novi problemi, koje društvo ne može da reši. Znajući sve to, Samardžić je tačno procenio meru društvenih koncesija koje mora da čini, kako bi sačuvao svoju naučnu slobodu. Slične računice mogu se opaziti i kod drugih i zato je teško priznati bilo kome pravo da u ime nekakvog čistunstva, izriče presude. I to je doneo novi život, da se svakodnevno povećava kolektivna a smanjuje individualna odgovornost.
To otkriće je strašno, jer izvrće celokupni rezultat razvoja evropskog duha, ali, kako izgleda, hod ove, tehničke civilizacije usmeren je ka tome. LJudska jedinka će se istopiti u savršenoj organizaciji mase, a njeni eventualni otpori beležiće se kao samoubilački čin očajnika, koji nisu kadri da shvate novo vreme i lepotu organizovanog industrijskog društva. (17. avgust 1977)

DRUGI INFARKT ZIRE
VOJA je doneo i tužnu vest o Ziri Adamoviću. Na filmskom simpozijumu u Vrnjačkoj Banji, ponovo je doživeo infarkt. Posle prvog, ponašao se kao izlečen i ponovo otpočeo da juri. Adamović je na teškim, odgovornim, uredničkim dužnostima u **Ninu** i **Politici** učinio bezbroj dobrih stvari, napisao more valjanih sudova, proturio mnoge tekstove koji su bili na indeksu nepoželjnih. Bio je velemajstor da u pravi čas zaštiti intelektualce, da se založi za prave ljude i pravu stvar. Neki su se ljutili na njegovu taktiku, ne shvatajući njegov težak položaj. Okružen dostavljačima i poltronima, uz divovske napore ipak je sačuvao integritet. U odnosu na dobra koja je činio, njegovi ustupci deluju sićušno. Bitnim delom svoje ličnosti bio je na pravednoj strani. U vremenima kad se izdaja bliskih isplati, on to nije radio, zamenjujući velike ustupke sitnim nadmudrivanjem. U generaciji obnovljenog **Nina**, bio je jedan od najrasnijih novinara, a dobar deo njegove nekadašnje privlačnosti je i njegovo delo. Imao je zlatno srce, iznad svega je voleo svoje prijatelje, njima je služio i na neki naivno romantični način. Za njih je uvek iamo vremena i žestoko se ljutio kada bi ih neko napao. Tada se ponašao kao čovek koji ima isključivo pravo da ispravlja njihove mane. Zbog toga sam ponekad i sam dolazio u sukobe sa njim, naročito kada sam kritikovao postupke Steve Majstorovića, sa kojim se na kraju i sam razišao. U pomaganju prijateljima znao je i da rizikuje. Bezbroj puta je pomagao Žiki Stojkoviću, u trenutku kada niko nije smeo da ga štampa. Kako bi mu materijalno pomogao, znao je da Žikine članke poturi i pod tuđim imenom, što nije bilo bezopasno. Lepo se poneo kada je osuđen Mihailo Đurić, ni za trenutak nije prestao da mu iskazuje poštovanje. Zbog svih tih vrlina, teže mi je padalo kada bi i on, tako pošten i dobronameran, sticajem okolnosti, pravio ustupke. NJegov tekst o Dragoslavu Mihajloviću naišao je na opštu osudu, mnoga njegova prijateljstva visila su tada o koncu. Pokušao sam da ga shvatim, bilo mi je jasno da nije imao snage da se nosi sa Molohom politike koji se nastanio i u novinarstvu. Govorio sam, ko je bez greha, neka prvi baci kamen na njega. Posle Zirinog prvog infarkta prošle godine, Bata Mihailović je naslikao njegov portret realistički, ali ga je prikazao kao da je upravo ustao iz groba. Uvek ironičan, britak, pravi antimalograđanin, bez sažaljenja je pokazao da se oglasio s one strane sveta.
(25. avgust 1971)

PLANOVI PROFESORA ĐURIĆA
RAZMIŠLJAM o susretu sa Vojom Đurićem. U ranijim, sličnim prilikama, on bi pričanjem novosti, u meni, udaljenom od Beograda dva meseca, probudio neku nostalgiju, nemir, grižu savesti što nisam tamo.
Ovoga puta nisam osetio uzbuđenje za gradom u kojem živim i stvaram. Dobar znak za buduću penziju. Treba se navikavati na smanjenu radoznalost i ugašenu borbenost, na stanje kad smo svesni da svet nismo izmenili i da su nastojanja da izbegnemo ovakav poredka stvari bila uzaludna. Utoliko je iznenađenje bilo veće, kada je Voja Đurić ispričao putničke planove Mihaila Đurića, u koga kao da je tek ušao nemir, u kome se razgorela čežnja da svuga stigne i da sve vidi. Dugo je sedeo, kao zakovan, u podrumu Pravnog fakulteta. Život je za njega postojao samo u knjigama koje je neumorno čitao, praveći ogromne količine ispisa.
Godinama sam ga zadirkivao zbog te statičnosti, dokazivao mu da ne poznaje svet. On se suprotstavljao žustro i netolerantno, braneći sopstveni stil života kao nešto najlepše i najpametnije na svetu. Dokazivao je da sva saznanja postoje u knjigama i da zbog toga, da ih domaši, ne mora da načini ni korak dalje od svog podruma. Sada, reče Voja, grabi strane skupove i ima pun kalendar, kao Mihailo Marković, koga je nekada žestokko osuđivao. Ranije je, bio apsorobovan predavanjima.
Taj strasni nastavnik, koji nikada nije otkazivao časove, doživljavao je najveće samopotrvđivanje kada je izlazio za katedru. Bez mašte da improvizuje predavanja, spremao ih je kao prave studije, a svako je odslužio kao liturgiju. Kada su mu ih oduzeli, poremećena je njegova unutarnja ravnoteža, a naročito potreba da bude prihvaćen i da mu se dive. Đurić je tada ostao bez svoje publike, jedine zbog koje je pristajao na tolike žrtve i napore. (25. avgust 1977)

NASTAVLJA SE