Azil kod Isidore

Piše: Dejan Medaković
FENOMEN **Bijelo dugme**, 70.000 mladih u Košutnjaku, pravi delirijum. Kako objasniti ovu pojavu masovne histerije mladih, potrebu identifikacije sa primitivom koja caruje? Da li je taj urlik zov ljudskih pranagona, koje je civilizacija pokušala da sputa, ili je to krik uplašenih od savremenog života i njegovih strahota? Ovakve manifestacije simbolišu potpune poraze današnjih političkih sistema, oni su svojevrstan plebiscit mladih, kojim iskazuju odbacivanje ponuđene slike savremenog sveta. Oni tu zvaničnu sliku ne prihvataju, a strah što je ne mogu izbrisati sa lica zemlje, jer za to nemaju snage, iskazuju urlanjem kao iz džungle, koje ruši sve društvene konvencije. Stvara se rezervat mladih, omeđen ekstravagantnim ponašanjem koje društvo podnosi. Sistemi su dovoljno lukavi da pokušavaju, a i uspevaju da stil ovih mladih prihvate i da njegovu oštricu skrenu sa pravca koji ih ugrožava. To prihvatanje svakodnevno sprovode sredstva javnog informisanja, pa čak i konfekcija. Sve su to spoljni vidovi mladalačkih neslaganja sa društvom koji nisu kadri da ugroze poredak. Na taj način, sva **Bijela dugmad** na ovome svetu vrše i jednu blagotvornu ulogu, a protest koji iskazuju, zadržva se u neartikulisanoj dernjavi.

MASOVNA HISTERIJA
MASOVNA histerija koju ovakvi orkestri proizvode, usmerena je prema seksualnim nagonima, ona nije kadra da se razlije u političke tokove, iako svi osnovni problemi ostaju nerešeni. Svakodnevno se povećava jaz između **očeva i dece**, a ishod nije moguće predvideti. Kad-tad, nama se kao društvu mora osvetiti to stalno draženje sopstvene omladine, želja da je razbudimo i otreznimo od nekakvih pogibeljnih snova. Sa omladinom se postupa forumski, odozgo, sa lažnom sigurnošću samozvanih tutora, koji nastupaju praznih srca i duše. To najbolje potvrđuje stanje na univerzitetu, na kojem već godinama vlada političko mrtvilo. A kada se, ipak, nekako sklepa nekakav sastanak, postaje još jasnije u kakvoj pustoši živimo i kakva je praznina zavladala u našim dušama. Niko nikoga ne sluša i niko nikome nema šta da kaže.
Komuniciranje je dobilo oblike rituala koji počiva na mahinalnim i bezsadržajnim pokretima. To je svojevrsna liturgija u kojoj niko više ne zna prvobitni smisao tih pokreta i reči. Najgore je sa rečima, jer one nose najviše privida da su razumljive, one proizvode najveću zbrku, proturaju najviše falsifikata. Dolazi vreme, kada će se pojaviti potreba da se ustroji rečnik novog jezika, da bar leksikografi protumače novi smisao koji su dobile stare, islužene reči. Bez njega, biće nemoguće i najosnovnije i najskromnije sporazumevanje.
Svakodnevno se udaljujemo od starih značenja, izmiču nam susreti u višim oblastima duha, spasonosni dodiri sa tzv. večnim istinama, koji su ljudima nudili unutrašnji mir, koji su stvarali nadmoć pred užasima propadanja i konačnog iščezavanja. Šta je kadro da zameni ta stara zančenja, čija je vrednost proveravana vekovima?
Ono što nudi današnjica je slabo, nema moć da pruži utehu i podari spokojstvo. Nekada su iz čoveka isterivali đavola i za to su postojali posebni rituali. U tom obredu sada učestvuje i država, zamenjujući crkvu, koja je nekad posedovala monopol za ovakve operacije. Idemo u susret neveselim događajima. (29. avgust 1977)

RAZGOVOR SA SAVIĆEM
SUSRET sa Pavlom Savićem. Mrzovoljan je, iako je sa mnom srdačan. Ponavlja odluku da napusti Predsedništvo SANU, dosta mu je svega. Uveravam ga da to ne sme da učini. **Pokrenuli ste nešto u ovoj kući i sad treba da osigurate kontinuitet vašim idejama**, kažem mu. **Vi ste jedina ličnost u Akademiji koja je može zaštititi od vulgarnih napada prizemne, dnevne politike.** Ćuti i jednako mrmlja u bradu da mu je svega dosta, hoće da ide po svaku cenu. Ako se to desi, za Akademiju dolaze rđavi dani, brže nego što sam mislio.
Ličnosti koje dolaze u obzir da ga naslede, nemaju taj politički autoritet. U Akademiji ima čitav niz naučnika raznih struka, koji su idealni za buduće predsednike budućih akademija u budućem društvu. To su neka umiljata lica, uškopljena od ambicija da postignu nešto zašta nemaju pokrića. Taj raskorak treba prebroditi, a najbolji način da se to postigne je pokornost u odnosu na vlast. Bez roptanja i sa smeškom, ti ljudi biće kadri da slušaju i da sležući ramenima, gurnu ovu staru nacionalnu ustanovu na njenu konačnu nizbrdicu. Pokušaću da Saviću probudim neki još nepotrošeni ostatak prkosa. Možda će ostati iz inata onima koji prželjkuju da ode. (12. septembar 1977)
Danas je dve godine od smrti Vladana Nedića. Skupili smo se oko njegovog groba, nas nekoliko prijatelja. Hladnoća i kiša još više su smračili raspoloženje. Porodica izbegava crkveni obred, neko vreme stojimo nemi oko groba, a onda se razilazimo. Molim Žiku i Pantića da me odvedu na grob Stojana Subotina. Dugo ga tražimo po ruskom groblju. Celog veka živeo je sa Rusima, pa su ga i sahranili u grobnicu pored tašte. Opet ćutanje. Žika skreće pažnju na grob Đorđa Karađorđevića. U zemlji, pod nekim drvetom, obična krstača.

ČUDAN PRINC
SEĆAM se tog čudnog, pomalo neuravnoteženog princa. Upoznao sam ga kod profesora Mile Pavlovića Krpe, sa kojim je bio prijatelj. Često sam ga viđao na trolejbuskoj stanici kod Londona, imao je privilegiju da ulazi na prednja vrata. Poznavali su ga svi šoferi, sa kojima je voleo da priča. Jednom me je pitao odakle sam rodom. Kada sam mu odgovorio, reče mi **periferni Srbi, to su danas najbolji Srbi, stid me je mojih Šumadinaca**. Viđao sam ga i u knjižari SANU, kada je ovu vodio čika Sveta Rajković. Kod njega je princ Đorđe vodio beskrajne telefonske razgovore, ili je prelistavao nove knjige Akademije.
Poslednji susret bio je u parku kod Tašmajdana, gde ga je, već oronulog, dovodio neki mladić. Videći me sa mojim lovnim terijerom, objašnjavao mi je rasne osobine ovog psa. NJegovu ženu Radmilu, penzionisanog sudiju, nisam poznavao. O njoj sam čuo iz muzejskih krugova, jer je povremeno rasprodavala muževe porodične relikvije, te jadne ostatke kojima je još raspolagao. Strastveno je igrala hazardne igre, pa joj je novac uvek nedostajao.
Princ je delovao zapušteno, u iznošenim odelima i cipelama. Jedno vreme posle rata, padao je uoči zimi, kada je po gradu hodao bez kaputa. Svet se okretao i začuđeno vrteo glavom za čovekom koji je, sa tašnom u ruci, jurio kao da ga jure. Tek poneki stariji Beograđanin rekao bi smešeći se: **Eno ga, prođe princ Đorđe! Pljunuti Aleksandar!** Čuo sam da je testamentarno odredio da ga sahrane u Bosni, u manastiru Gomionici, u kraju gde je njegov otac nekada četovao kao Petar Mrkonjić. Rekao mi je to Zdravko Kajmanković, jer je Zavod za zaštitu spomenika kulture u Sarajevu rešavao molbu princa Đorđa da mu dozvole da ga sahrane u tom ambijentu. Vlasti su to dozvolile i ne znam kako je i kada promenio odluku. NJegov skromni, vojnički grob u podnožju spomenika braniocima Beograda deluje impresivno.

AZIL KOD ISIDORE
UVEČE, telefonira Žika Stojković. Radi na komentarima iz dela Isidore Sekulić, koja priređuje za **Vuk Karadžić**. Zanima ga moje svedočenje, povodom rukopisa o Gorskom vijencu, koji je Isidora Sekulić spalila, razgnevljena Đilasovom knjigom **Legenda o NJegošu**. Žika zna za tu priču, ali se seća da sam mu i ja o tome pričao. Pa sad skuplja svedoke za svoju belešku.
Pitanje glasi: Da li je Isidora Sekulić spalila rukopis, ili je to mistifikacija? Istina je da je rukopis spaljen, nema razloga da sumnjam u istinitost njenog kazivanja. Sa ogorčenjem je govorila o Đilasu i njegovom pamfletu, a onda je, skoro sikćući, rekla: **Zbog njega sam spalila svoje životno delo, drugi deo knjige o NJegošu posvećen Gorskom vijencu, trideset sam godina radila tu knjigu, gušala se sa vladikom, a sad sam sve to spalila.**
Kada sam je zaprepašćeno upitao: **Zaboga, zašto ste to uradili?**, kratko je odgovorila: **Uverila sam se da posle Đilasove knjige, moje pisanje o NJegošu nikome ne treba.** Oboje smo zaćutali, kao da nam je iznenada saopšteno da je umro neko blizak. U našim susretima i ranije su postojala ovakva ćutanja, tišine u kojima smo pribirali snage da nastavimo razgovor. Pričanje sa Isidorom imalo je u sebi uvek neku napetost, čuvao sam se da naš susret ne prođe u lakoj konverzaciji salonskog tipa. Osećao sam da me stara gospođa pažljivo sluša, da ne prašta banalnost. Kod nje smo odlazilo kao na ispovest. Izgledala je kao prvosveštenica neke sekte koja traži lično odricanje i savlađivanje telesnih okova.
U ratnoj oskudici, u svakodnevnom suočavanju sa smrću, njena reč bila je pravi melem, doživljavao sam je kao nekoga ko razgoni strah, ko vraća veru i nudi spokojstvo. U svojoj maloj kući na Topčiderskom brdu, živela je kao pustinjak. Penjući se strmom ulicom Sanje Živanović, osećao sam kao da napuštam obruč zla koji je opasao okupirani Beograd, kao da već toj ulici otpočinje nekakva slobodna teritorija, kojoj su moji nestrpljivi koraci razmicali međe. Doživljavao sam njenu kuću kao sklonište, kao azil pred kojim moraju da zastanu sve potere ovog sveta. Bio je rat, a mi smo u razgovoru o duhovnim stvarima pobeđivali i glad i strah. Oko devet sati, često je morala da nas opomene na policijski čas, a mi smo se gotovo survavali natrag, u stvarnost okupiranog grada.
(18. septembar 1977)

KLIMA U SANU
U AKADEMIJI, sednica Odbora za pripremanje naučnog skupa o proti Mateji Nenadoviću. Sastanak vodi Vasa Čubrilović. Voja Đurić, govoreći o koncepciji izložbe: **Prota Mateja i njegovo vreme**, predlaže da ona obuhvati i ostale članove ove ugledne porodice. Svi se slažu. Iznosim kakav se likovni materijal može naći, spominjem i portret kneginje Perside Karađorđević, rođene Nenadović. Nije nevažno da su se Nenadovići orodili sa Karađorđevićima. Čubrilović oštro reaguje. **Kakva kneginja Persida, hoćete da izbije skandal, da nas političari opet napadnu.**
Odgovaram da i dalje smatram da takav portret ilustruje i vreme i prilike i tu neobičnu porodicu. Čubrilović ne popušta, skoro viče: **Nema u istoriji poridica**. Voja Đurić ga šeretski ispravlja: **Ima, ima, Nenadovići su bili knezovi a ne seljaci, nema pravo Višnjić da je raja rada kavzi, a ne knezovi, uvek su knezovi dizali revolucije.** Sve ovo se završava šaljivo, ali scena svedoči u kakvom smo stanju, zapravo psihozi, kada i jedan istaknuti istoričar pod krovom SANU iskazuje sumnju u opravdanost izlaganja portreta jedne davno mrtve kneginje. Ko se to boji Perside Karađorđević? Zar je moguće da postoji takav strah? Liči na farsu, na šegačenje sa istorijom, na karikiranje sadašnjice, klasičan primer neshvatljive autocenzure. (23. septembar 1977)