Srpska crkva zaključana

Piše: Dejan Medaković
PREDSTAVA je završena, svi su se razišli. U porti, na suncu, sedimo otac Danilo, pop Vlado Lazarević i ja i pretresamo šta se zbilo za ova dva dana. Otac Danilo otvara svoju ojađenu dušu i priča o mukama koje je pretrpeo dok je organizovao i ovako skromnu proslavu. Doznajem o pravim malim ratovima među crnogorskim sveštenicima, o samovolji kaluđera, o svakojakom neredu. Taj opšti nered više niko ne može da sredi, jer niko više nema autoriteta.
Mitropolit je star i bolestan, iako deluje krepko. Sve visi o koncu, a starac ne razrešava kesu, pa mu slabo dolaze mlađi sveštenici. Iz svih tih priča, osetio sam kako pravoslavna crkva u Crnoj Gori tone u brigama, kao posrnula porodica u kojoj se stalno razgovara o dugovima i menicama. To je neko posebno obezduhovljenje, a pažnja koju vlasti ukazuju starom mitropolitu, kome je dat novi **mercedes**, proističe iz saznanja da u budućem konstituisanju crnogorske nacije treba računati sa crkvom, a naročito sa Mitropolijom, koja dobrim delom predstavlja crnogorski državni razvitak. Iz Cetinjskog manastira stvorila se država. Danas to shvataju i u Izršnom veću i pripremaju teren za buduće akcije.

**SVETLI GROBOVI**
GLEDAJUĆI sveštenstvo koje se skupilo oko Savinačke slave, više sam nego pesimista. To su ljudi duboko ogrezli u dnevnim brigama, uvek spremni da udare na autoritet vladika. A ovi, dao Bog, kao da sve čine da što više otkriju ranjivost. Kao da izazivaju ove popovske nesrećnike, zveckajući autoritetom despota i ljudi koji su odnose sa političkim vrhom doveli u red. Dole, na dnu kace, ostaje seosko sveštenstvo, zapušteno i skoro podivljalo od patnji i oskudice. Pop Lazarević mi šeretski reče: **Ja sam uvek za vladiku, pa makar bio velik kao zrno bibera. U Sarajevu, mitropolit Nektarije Krulj me je uvek pitao: *A ko si ti?* To vam je najbolje svedočanstvo da mu nisam izlazio na oči, da se nisam gurao da me zapazi** (26. septembra 1977)
Vraćam se kući, preko Mostara. Šetam po gradu u kojem ima tako mnogo atmosfere. Srpska crkva zaključana. Odlazim na Šantićev grob, vidi se da ga niko ne posećuje, zapušten je i čeka neki jubilej. U takvim prilikama, grob mrtvog svečara obične urede. A reč je o čoveku koga su, kada je umro, nosili ceo dan po mostarskim mahalama, zbog čije sahrane su dućani zatvarani, koga su svi duboko ožalili.
Kada je reč o grobovima naših zaslužnih ljudi, lako se primećuje da nismo istrajni u bolu za izgubljenom nacionalnom veličinom. Da bi se to potvrdilo, nije potrebna poseta Šantićevom grobu. Zar to ne dokazuju i grobovi u Aleji velikana u Beogradu? Čak ni služba za održavanje groblja nije kadra da te **svetle grobove** drži u pristojnom stanju. Prava je **sreća** što se u savremena groblja sve više uvlači beton i kamen, a potiskuje priroda. NJoj nema mesta u sklopu te nove hladne geometrije i lažne monumentalnosti, proistekle iz jalove dekorativnosti.
U Mostaru, primer za to je Bogdanovićevo partizansko groblje. Taj pretenciozni aranžer, čija se inspiracija kreće u eklektičkom rasponu od secesije do predkolumbijske umetnosti, postavio je svoj **kamenolom**, ne poštujući prirodne odlike pejzaža. Umesto da tom herojskom pejzažu priđe smerno i uz najveće poštovanje, on ga prekraja i doteruje. Tako je dobijena još jedna umetnička laž, primer indirektnog odnosa prema suštini groblja. U tom kamenom izlogu smešteni su, zapravo aranžirani, grobovi palih ratnika, a njihovo podređivanje dekorativnom, praznom osećanju ovog arhitekte je očigledno. A ta gola, surova priroda nudila je najbolja rešenja, uz osnovni preduslov, da bude pošteđena od prekrajanja i monumentalizovanja. Nažalost, nije joj uspelo da odbrani nevinost, kao što nije uspela i na drugim mestima. (27.septembar 1977).

OKVIR ZA FARSU
KOD Žike se skupilo staro društvo, Matija Bećković ih zabavlja vestima iz Udruženja književnika. Dragan Jeremić je odstpustio, izabran je novi predsednik. To je Vladimir Stojšin, beznačajni pisac, Jeremić se propisno obrukao u aferi oko pesme Tase Mladenovića, koja je u međuvremenu i zvanično osuđena kao nacionalistički ispad.
Iako je savet **Književnih novina** izdao saopštenje u kojem je uzeo u zaštitu i pesnika i urednika, ovaj je javnosti uputio pismo u kojem je priznao grešku. Izdao je one ljude koji su pokušali da ga brane. Bećkovićeva priča me je podstakla da još jednom potražim Jeremićevo pismo, za koje sam u prvi mah poverovao da nema razloga da ga čuvam. Treba ga sačuvati, kao svedočansvo vremena. Na kakve grane su ljudi kadri da padnu, da se dobrovoljno strmoglave, u varljivoj nadi da će iskočiti iz mlina koji radi, u koji su, ni sami ne znaju kako, upali. Ne mogu da shvate da pravog vađenja nema i da će biti žrtvovani, jer su već pretvoreni u hranu Moloha dnevne politike.
Žalosno je to Jeremićevo koprcanje i providno lukavstvo, da se nekako održi na položaju urednika **Književnih novina**. Za **greh** koji je počinjen u njegovom listu, on nudi ostavku na drugom mestu, da se Vlasi ne sete. Sada se procenjuje da li je njegovo pokajanje dovoljna bruka, ili ga treba daviti do kraja. Od te procene zavisi njegova filozofska i književnička budućnost. Ovo pismo upalo je na pravo mesto, u rubriku **Kulturni život**. Time je farsa dobila odgovarajući okvir. (8. oktobar 1977).

ANTONIJE I ŽIVAN
PRISUSTVOVAO sam dodeljivanju Adnrićeve nagrade Antoniju Isakoviću. Odlučeno je da nagrada bude uručena u Andrićevom stanu, gde je sada smešten njegov muzej. Bolje je tako, jer doista ne treba tu nagradu, pa makar to bilo i šalom, vezivati za politiku. Dolazeći koji minut ranije, primetih kako u susret stiže Isaković. Pred zgradom Skupštine Srbije, dolazeći Andrićevim vencem, naišao je Živan Vasiljević, izgledalo je da je susret neizbežan.
Svega nekoliko dana ranije, upravo on je napao dodeljivanje visokih nagrada poznatim nacionalistima. Ovaj neočekivani susret razrešio se tako, što je Vasiljević bez pozdrava uskočio u automobil koji ga je čekao, a Isaković je mirnim korakom produžio. Scena tipična za ovu našu jadnu Srbiju, za mentalitet njenih sadašnjih upravljača, uvek spremnih za seču svojih duhovnih knezova. Jadni Živan Vasiljević!
Kada više niko ne bude znao ko je bio i šta je radio, delo Antonija Isakovića će postojati. Rđava računica čoveka obnevidelog od vlasti koju ima i koju nije voljan da izgubi. Nagledao sam se kako izgledaju te delije, kada padnu sa vlasti. Niko ih ne prepoznaje, iščezavaju u potpunoj anonimnosti, kao slučajni proizvod sistema sa negativnom selekcijom.
Isaković je dobro govorio, naglasivši da mu je milo što je nagrada uručena u Andrićevom domu. Evocirao je i neke lične uspomene na velikog pisca, a ta njegova sećanja zvučala su ljudski, toplo i odmereno. Bilo je puno sveta, naročito pisaca, ali se osećalo da svečanost nema zvaničnu podršku. Srdačan susret imao sam sa Mladenom Leskovcem, čita Isaka Dojčera, obuzet je biografijom Lava Trockog, revolucionara spremnog na sve. **Ta njihova vera u snagu partije prosto je fascinantna**, kaže Mladen, preporučujući ovo delo.
(10. oktobar 1977)

NEOPROSTIV GREH
U **KOMUNISTU**, broj 1074, od 17. oktobra 1977. Branislav Milošević, pokušava da sahrani dva čoveka. Jedan je Milan Kašanin, a drugi je prirećivač njegove zbirke eseja Marko Nedić. Jedan je napisao šta je napisao i tako zgrešio, a drugome je greh što je pohvalio ono što je stari gospodin uradio. Greh je skoro neoprostiv, jer stari gospodin je konzervativan iz ubeđenja, reakcionar, apologet mračnog srednjovekovlja, zastupnik nacionalističkih pisaca a la zloglasni Dučić, itd.
Radi ubedljivosti, pozajmljen je i stari Ristićev trik o mrtvom piscu a živom čoveku. Zašto da neko spokojno umre u uverenju da će njegovo delo pretrajati, zašto ga otpremiti na onaj svet u tišini koja pripada starim ljudima, kada se on pre odlaska još može ukaljati, izvređati, osramotiti i obezvrediti? Pre nego mrtvacu sklope oči, moguće je unovčiti njegovu kožu, a za skalp starog književnog poglavice uvek ima kupaca, strasnih kolekcionara ovakvih trofeja. I tako, u poveći spisak srpskih Herostrata, upisao se još jedan mladić. Za sredinu kakva je naša, važno je da se ovakvi junaci iznova reprodukuju. Ako se jednom možda ipak uljudimo, potomstvo će ih pominjati kao svedoke svoga vremena. NJihovo delovanje razjasniće mnoge tokove naše javne reči, a sociološki podaci koje nude, ne mogu se naći na drugim mestima.
Ništa ne propada u celosti i svaka javno izgovorena reč putuje pravo u besmrtnost. Za razumne ljude to bi bila najveća opomena da paze šta rade, a za lakomislene, lažna nada u sopstvenu slavu. Putujemo svi, a pravi i krivi, pred neko buduće sudište, ne znajući ni ko će nam suditi ni u ime čega će izricati presude. Pred tim sudijama neće vrediti ova društvena prenamaganja sa velikom upotrebnom vrednošću. Verujem da će se u novom vrednovanju stvari ipak otkriti i neke nesumnjive vrednosti, koje su u svom vremenu bile žrtvovane i odbačene. U tom procesu, teško današnjim lažnim svedocima! Za njih ne vidim ni tračak nade, ni senku utehe.

NEOSTVARENE AMBICIJE
PIŠE mi Zdravko Kajmaković iz Sarajeva i javlja da je urednik **Izraza** Kasim Prokić odbio prikaz moje knjige, **jer ne štampaju prikaze, već samo kritike**. U istom pismu, Kajmaković mi šalje i taj prikaz. Prokić nije izneo prave razloge, i ne treba se čuditi, kada već postoje autori kojima se ovo ne bi desilo. Pokušavam da iz osećanja izbrišem tugu što živim u sredini u kojoj niko nikoga niti poštuje niti ceni. Mi smo, zapravo, šaka usamljenika koja napada na opštu ravnodušnost, u nadi da ćemo biti kadri da nešto izmenimo i tako oplemenimo našu surovu stvarnost. Te su ambicije sasvim nestvarne. Ne kajem se za izgubljene časove posvećene naporima da uljudim svoju okolinu, pomireno primam nošenje krsta, čiji je ishod već davno poznat. (10. oktobra 1977.)

(NASTAVLJA SE)