Tragika jednog naroda

Piše: Dejan Medaković
POSLE podne, pozvao me je Mihiz da dođem kod njega, kaže, Matija Bećković treba da čita svoju novu poemu. Pored mene, ovom činu prisustvovali su Mića i Vera Popović, Dragoslav Mihajlović, Milka i Pavle Ivić. U stvari, Matija je nastavio da piše jednu poveću tužbalicu nad starom Crnom Gorom, kojom je odlučio da zaključi novo izdanje svoje zbirke **Međa Vuka manitoga**.
Potresen sam onim što sam čuo, to je još viši uzlet u odnosu na ranije pesme, potresni lament nad narodom koji je izgubio svoju dušu, pa sada baulja u mraku i beznađu. Bećković je nadmoćno dokazao savremenost i moć izraza koju pruža deseterac. Taj drevni stih naših predaka, omogućio mu je da se slobodno i do kraja iskaže, da ispriča svu tragiku jednog naroda, koji je otpao od svog jedinog vrednog i pravog identiteta. To je sublimirani krik svih onih, koji su kroz vekove patili na onom kršu, a u tom neizlečivom bolu ipak pronalazili neki svoj smisao. To je istovremeno i pravi religiozni doživljaj izgubljene otadžjbine, plač narodnog proroka koji je spoznao uzroke otpadništva i neumitnu božju kaznu, koja pogađa i prave i krive.

NOVI **GORSKI VIJENAC**
NJEGOVU reč treba saslušati kao grešnik, kao onaj koji se kaje, na kolenima i pognute glave. NJegov stih šiba aforizmima, nekom viševekovnom proverom dobra i zla, a ta se Bećkovićeva otkrovenja unose u dušu kao otkrovenja viših sila. Ne znam da me je nečija poetska reč u toj meri potresla, zamislila, skrušila i, rekao bih, doživotno opteretila tugom, od koje se ne može pobeći. Jer, on je sve tuge o kojima peva oživeo, približio, a tim otvorenim ranama celoga jednog naroda nas onesposobio za lakomisleni zaborav. Prisustvovali smo rađanju jednog novog **Gorskog vijenca**.
Neverovatno je šta mu je uspelo sa desetercem! Verovao sam da je tom narodnom stihu suđeno da i dalje odoleva oponašanju. Pre rata, taj stih su skrnavili nedaroviti epigoni ili plaćeni guslari, koji su nastupali po školama, verovalo se da će tako buditi rodoljubiva osećanja. Bećković je uspeo. Deseterac je izraz našeg kolektivnog narodnog pesništva i ne treba ga upoređivati sa umetničkim pesništvom, to je i metodski neispravno.
Narodno pesništvo nastojalo je vekovima, pesma je u svom taloženju slojevita i dugo je pročišćavana, dok je umetnička pesma delo trenutka i ona je odmah, na licu mesta, zaključena, ne može se ispravljati. Epigoni su poraženi, kao stvaraoci improvizovanog dela koji se suočavaju sa delima koja su proveravali vekovi. NJegov uspeh je utoliko značajniji, jer svedoči da obnova deseterca zavisi samo od talenta onoga koji se njime služi. Zaista, nezaboravno veče! (17. oktobar 1977)
Na Terazijama srećem Ota i Lizu Bihalji, oboje su sasvim oronuli. Ona je potpuno gluva, a on pokušava da bude okrenut životu. Taj napor, kraj stare i gluve žene, čini ga još tužnijim. Već decenijama, Bihalji u susretu sa mnom primenjuje formulu svetskog, nonšalantnog putnika, koji pravi slučajna poznanstva, ponaša se neobavezno, malo pokroviteljski. Pita me šta radim, izgovara nekoliko jeftinih komplimenata, a onda brzo prelazi na svoj rad, svoje knjige i svoja putovanja. I sada je tako.
Ovoga puta pita i za Veru, zanima ga da li svira. Odgovaram da to čini za sebe, u kući, jer nema snage da se bori sa ravnodušnom sredinom. Odmah ubacuje svoje probleme, sasvim neubedljivo, skoro drsko govori kako ga vani više trebaju nego ovde, više ga slušaju, pa eto, ne preostaje mu drugo, nego da se odaziva onima koji ga zovu. Za koji dan putuje u Beč radi nekih knjiga, a upravo je došao iz Minhena. I on se još žali, taj prodorni i vešti čovek, koji je ovu sredinu oglodao do kraja.

BIHALJIJEV PROPOVED
ČITAVO jedno veliko državno preduzeće, decenijama je radilo za njega, državnim sredstvima snimao je sve važnije umetničke spomenike Jugoslavije. Posle je te državne snimke prodavao Nemcima, sklapajući nekakve slikovnice sa esejističko-svaštarskim predgovorom, da bi ih ponovo prodao izdavačima u svojoj zemlji. Klasičan je primer sudbina knjige **Fresken und Ikonen**, koju je na kraju **Prosveta** otkupila od nemačkog izdavača. Ništa ne zameram veštom, poslovnom Bihaljiju, sem zahteva da ga učtivo slušam i uzimam ozbiljno. I još mi na kraju održa pripoved na temu ljubavi prema otadžjbini, kao da je hteo da se našali.
Nasuprot mom pesimizmu, on ispoljava optimizam, čak veselost. U tom radovanju, osetio sam uspešno zaključene poslove darovitog torbara. Zbog jedne epizode nikada se na njega ne mogu naljutiti. Kada smo sa SANU radili u Boki, jedne noći, skoro pred ponoć, banuo je Bihalji pred hotel, na nekakvom torpednom čamcu Jugoslovenske ratne mornarice. Pozvao nas je da se prošetamo po Boki, čak do Gospe od Škrpjela i Sv. Đorđa. Otplovili smo, pa se i iskrcali na tim čarobnim i pustim otocima.
Boka je bila okupana u mesečini. Nikada neću zaboraviti tišinu koja nas je dočekala svuda kud smo plovili. Bila je tako gusta, neprobojna, gotovo da je utišavala i sam zvuk motora ove ratne brodice, sa kojom je Bihalji obilazio našu obalu. I danas sam mu zahvalan za neobičnu bokešku noć, za tu tišinu u kojoj je bilo tako mnogo danteovske, ledene atmosfere, kao da smo prešli Reku zaborava, kao da se sa ovog iznenadnog izleta nikada nećemo vratiti, izgubljeni u nekakvoj začaranoj tišini. (24. oktobar 1977)

VOJVOĐANSKI KADAR
PREDSEDNIŠTVO SANU posetili su članovi srpske vlade i rukovodioci partije: Draža Marković, D. Čkrebić, T. Vlaškalić. Govorilo se o problemima Akademije i njenom budućem mestu u društvu. Političari su predlagali da se za predstojeće izbore novih čalnova predvidi javno glasanje. Predsednik Pavle Savić je to odlučno odbio, a svoj stav je sjajno obrazložio. Rekao je otprilike:
**Javnim glasanjem Akademija bi uzela pravo da politički sudi o kandidatima, na šta nema prava, a odrekla bi se prava da naučno sudi o njima, na šta jedino ima pravo**.

Ovo mi je ispričao Milutin Garašanin koji je, kao sekretar Odeljenja istorijskih nauka, prisustvovao sednici. Izrečena je i sugestija da Akademija primi nešto veći broj mlađih članova, posebno iz Vojvodine, odakle se čuje prigovor da ih je malo i da zbog toga u Pokrajini treba osnovati akademiju nauka. Opet se, dakle, ponavlja stara pesma, da se jednom broju ljudi isplati oponiranje Beogradu.
Za lične neuspehe, od kojih neki mogu biti doista nepravedni i nezaslužni, ljudi odmah posežu za svojim malim partikularističkim interesima, za svojim utešnim skloništima, u kojima se udobno čeka politička zaštita. Tako i ovi naši **vojvođanski kadrovi**, sa nekim pravom očekuju svoj izbor u Akademiju, u protivno, spremni su da zatraže da budu hirotonisani na drugom mestu. Odvratna mi je misao o unovčavanju sopstvenog zavijača, nikada neću razumeti čemu služi ta besmislena trgovina. Najgore je što takva dreka u poslednje vreme postaje sve glasnija, jako se namnožio broj onih, koji u tome vide svoj interes. (27. oktobar 1977)

U MITRIĆEVOM ATELJEU
NEBOJŠA Mitrić uskoro seli u novu kuću. Pozvao me je da se na neki način oprostimo od starog ateljea i da pogledam neke njegove nove radove.
Završio je reljef za Studenicu, koji predstavlja Stefana Prvovenčanog, Nemanju i Sv. Savu. Pratio sam nastajanje ovog reljefa od prvog dana, sada je delo gotovo i obojeno, utisak je izvanredan. Pošavši od ideje uzete iz fresko-slikarstva, u svedenoj formi je dao tri sjajna duhovna portreta, obeleživši svaki ličnim osobinama. Bojao sam se da će ih naknadno bojenje preterano ulepšati, da će plastični oblici biti zagušeni i degradirani. Nije tako! Mitrić je boju uspešno i diskretno približio obliku, ona vajarsko delo dopunjava kao njemu podređena, boja ovde nema autonomnu vrednost.
U bašti starog ateljea, pokazao mi je gotovog Milutina Bojića i bistu Dušana Skovrana, koju još nije dovršio. Kada je glinu oslobodio krpa, ugledao sam monumentalnu glavu, sa nečim geteovskim u izrazu. Bista otkriva vajarevo viđenje, koje nema nikakve veze sa modelom. Skovran je bio drag čovek, i sve drugo je bio, samo ne veliki talenat. Najmanje je bio geteovski radoznao, a baš takve osobine Mitrić je pokušao da pronađe u njemu. Autor se poslušno odazvao želji poručilaca, koji su, očigledno pristrasno, poručili lik nepostojećeg Skovrana, onakvog kakav je izgledao u nekakvoj njihovoj idealnoj projekciji.
Mitrić je osetio da sam razočaran ovim portretom, dodavši da i sam nije zadovoljan i da na njemu još mora da radi. S druge strane, Bojić je uspeo. Iznenađuje vajarov postupak da glavu rešava volumenom i mirnom, svedenom formom, koja diše izuzetnom mekoćom, svaki santimetar forme je brižno obradio. Koža na licu je oživela posebnom slikovitošću, ona diše, vibrantna je i skoro čulna. Kada uspostavi odnos prema modelu, taj prvorazredni vajar skoro renesansnih vrlina, ume da bude i pronicljiv i kritičan, pa čak i ironičan. O tim osobinama, rečito govore dve glave: Ivana Tabakovića i kolekcionara Lederera, od kojih je ova druga rešena skoro kao groteska, pri čemu su crte lica jedva naglašene.
Posle tolikih godina, poželeo sam da opet vidim makar fotografiju onog kneza Lazara, sa kojim je Mitrić tada odneo prvu nagradu na konkursu. I danas taj knez Lazar predstavlja najbolji spomenik ovog darovitog vajara, i danas žalim što nisam uspeo da ga u žiriju **odbranim** od kojekakvih prigovora. Zahtevalo se od autora da mu izmeni karakter, da lirsku koncepciju figure zameni snažnijom, monumentalnijom varijantom. Naročito je Lazar Trifunović govorio u prilog ovakvog Lazara. Neki članovi žirija su ovu izrazito lirsku, plemenitu figuru, sjajno postavljenu, ali bez stopala, pogrdno nazvali **Pinokio**. Mitrić je pristao da **monumentalizuje** Lazara i tako je nastao spomenik kakav je i danas. On je na to pristao isključivo zato, što je to bila cena za njegovo postavljanje. (30. oktobar 1977)

GOSTI IZ GRČKE
GRČKA crkvena delegacija deluje dosta skromno, naročito mitropolit Serafim. Patrijarh German me je predstavio izgovorivši laskave reči. Sa vladikom Stefanom sam prijatno ćaskao, kaže, da su Grci i naše vladike impresionirani fabrikom trikotaže u Pirotu. Bili su i u fabrici stakla u Paraćinu, pravi moderni pakao, kaže **dobro je da popovi vide kako se teško zarađuje hlebac**. S dosta sveta sam razgovarao o Savini, čuli su da je bilo lepo, pa zbog toga čestitaju. (25. oktobar 1977)
(NASTAVLJA SE)