Čitanje kod Dobrice

Piše: Dejan Medaković
VEČE sam proveo kod Dobrice Ćosića, čitao mi je odlomke iz IV knjige **Vreme smrti**. Prijatno je slušanje tek napisanih stranica, ima nešto uzbudljivo u činjenici da taj tekst poznaje samo mali broj ljudi. Kao da me je pozvao da mi pokaže laboratoriju u kojoj nastaju krupne i velike stvari. To slušanje bilo je propraćeno i neobičnim okolnostima, jer su baš taj dan novine opet donele još jedan u nizu napada na Dobricu, a mi ama baš nijednom rečju nismo spomenuli to piskaranje. Kao da je nastupilo mirenje sa činjenicom, da sada svako može da blati i vređa ovog čoveka, da svi napamet znaju njegovu akademsku besedu sa kojom polemišu, iako još nije ni objavljena, a da za to vreme nikome na pada na pamet da i okrivljenog priupita šta o tome misli i da li se oseća krivim. Svet se ponaša kao da je osuda već izrečena, kao da je izvršna, zahtev za pomilovanje je odbijen.
Čitao je odlomak o kralju Petru Prvom, koji usred neprijateljske ofanzive zida crkvu, zbraja račune i svađa se sa preduzimačima. Biće to, valjda, prvi kralj u književnosti, koji je na ovako jasan, nedvosmislen način zagledan u nebo, u svoju misiju da sazida zadužbinu i u novu grobnicu premesti kosti svog velikog dede. Izvanredne stranice, u kojima ima i humora i tragike, a iznad svega i neke neobjašnjive vitalnosti, koja samo na prvi pogled liči na staračku tvrdoglavnost. Tu je i Pašić, Putnik i najzad, sin Aleksandar.

SOLUNSKO FINALE
SVAKA od tih ličnosti pretvorena je u velikog atlasa srpske nacionalne tragedije. Videći da sam impresioniran, Dobrica, očigledno srećan, objašnjava svoje književne namere. On ne zna da li su njegovi likovi doista bili takvi, on ih je takvim napravio, a poslužio se bezbrojnim, naoko sitnim i nevažnim detaljima. Tu je opšta atmosfera Srbije, društvena klima i međusobni odnosi svih slojeva, u čijem usaglašenom zbiru izrasta slika zajedničkih htenja.
Slušajući ovaj tekst, pitam se, kada je to u našoj prošlosti postojalo vreme tako usaglašenih snova? Te su generacije sanjale tako duboko, da su svakoga trenutka bile kadre da oplemene i oduhove surovu stvarnost svoga života. Ako Dobrica izdrži u ovom naponu, ako istraje da taj narod prevede do mora, a zatim ga preko Soluna opet vrati u otadžbinu, biće jasnije ono sagorevanje, ona nemoć i pad do kojeg dolazimo posle 1918. Za novi život i sve njegove probleme više nije bilo snage. Narod je izgubio dah, a snovi su nestali u blatnjavoj svakidašnjici. Sa izgubljenim identitetom, otpočeo je brzi proces vlastitog neprepoznavanja, ubijanje duše u malim političkim zasedama, skrnavljenje i sramoćenje žrtvenih vrlina, pljuvanje po svetinjama u nekom raspamećenom besu.
Biće dobro ako Dobrica veliki dar koji ima posveti tome da zaokruži svoje delo. Veliki finale otpočinje na Solunskim poljima, tu dolazi do prvih političkih obračuna, do ubistava na osnovu lažnih dokaza, do prvih odmeravanja snaga dinastije, vojske i građanskih partija, do raznih
savezništava koja su u sebi nosila klicu naše buduće smrti. Uvek iznova smrt, kao i propadanje. Dobija se utisak kao da je sve to deo jednog velikog i sporog procesa, koji će u krajnjem ishodu doneti silazak Srba sa istorijske pozornice.
Ćosić je prvi čovek koji je ovom problemu prišao sa književnim darom i to je razlog zbog kojeg je njegova reč zazvučala kao neko zlokobno, proročko otkrovenje. Napisao je starozavetno poglavlje srpskog naroda, dao mu njegove patrijarhe, proroke, mučenike, kraljeve, ropstva i umiranja, onako kako su ginula Makabejska braća.

DREMEŽ U SANU
ČITA, tiho, skoro šapatom. Stari mađioničar, zna kako da izmami suzu, vreba je, uhodi. A kada se ona konačno pojavi, Dobrica čita brže, kao da se izvinjava, kao da želi da tu malu, sentimentalnu epizodu što brže odagna. A kada je čitanje gotovo, u sobi je zavladala tišina, ćutanje u kojem kao da čujem lupanje vlastitog srca. Jedva verujem da je sve to napisano i da se može predati svom književnom životu.
Otišao sam kući pogružen. Kao da mi je na leđa natovario deo strahotne sudbine koju je razotkrio u sopstvenom narodu. Hoće li ga Dobričina knjiga uznemiriti, hoće li ga svojom vihornom snagom oplemeniti, hoće li ga odvratiti od beslovesne letargije? Na ova pitanja nema odgovora, on se ne može predvideti. Narod je kao reka ponornica, ponekad nestaje u nekakvom ponoru. A kad to nestajanje izgleda kao konačno, javlja se na drugom mestu i onda opet teče, mirno i sigurno, kao svom istorijskom ušću.
(5. novembar 1977)
Po odluci Izvršnog odbora SANU, treba ovih dana da otputujem u Beč, na pregovore sa Austrijskom akademijom nauka. Paradoksalno je, ali do danas SANU nije imala radne sporazume sa Austrijskom akademijom, dokaz više kako je vođena naučna politika u ovoj kući za vreme ranijih predsednika. Naša Akademija se učaurila u sebe samu, dremala je svoj san, plašeći se da odlučnije načne neke probleme. Tako se i moglo desiti da izabere za svog predsednika jednog Velibora Gligorića, bledu priliku našeg književnog života. Večno uplašen i nesiguran, ovaj nedaroviti čovek vodio je Akademiju u mirne vode jedne visoko režimske ustanove, koja poslušno izvršava svoje protokolarne, paradne dužnosti.

SAVIĆEVA ERA
GLEDANO spolja, Akademija je delovala čvrsto i stameno, obasjana blagonaklonošću moćnih. Iznutra, ona je bila rekreacioni centar naše naučne geruzije, koja je iz Akademije izvlačila mrvice svoje društvene važnosti, ne ulažući u tu kuću ni deseti deo od onoga što je ona s pravom potražila. Tu idilu prekinuo je pad Velibora - Vece Gligorića sa položaja predsednika. Od tog trenutka navukao je masku durljivog, uvređenog starčića, a jedina korist od te njegove uloge bila je što je Akademiju konačno oslobodio svog prisustva.
Otpočela je Savićeva era i pokušaji da se u Akademiji radi više. Sklopljene su mnogobrojne konvencije sa susednim akademijama, osnovani su odbori kojima je dužnost da izvršavaju radne zadatke. Akademija je počela da diše, da se oseća u javnom životu. Nesreća je što odlazak ovog predsednika može da prekine dosadašnje napore da se nešto uradi.
Velika je šteta - a to je, nažalost, tipično za naš naučni život - što on nema osigurani kontinuitet. Kad ode Savić, moguće je reprodukovanje novog Gligorića. Političari nisu zadovoljni Akademijom, smatraju je nedovoljno pouzdanom. Znaju da među akademicima postoji niz onih koji su spremni da uskoče u lakejske uniforme, da već broje dane i čase kada će se to desiti. Sve to uradiće za malo počasti i malo novca. Zaprepašćen sam potkupljivošću našeg sveta iz tzv. naučnih krugova. Još nije izmišljena tako velika ludorija i takav politički promašaj, za koji silnici ne bi mogli pronaći glasogovornike i zastupnike.
Živeo sam u iluziji, verujući da je sistem tek sada uspeo da namnoži ovakve ljude. Oni su i ranije postojali, ali je njihova masovna primena bila umanjeno vidljiva. Kao da je postojala nekakva nevidljiva brana, koju najniži ipak nisu mogli da preskoče i da se dokopaju nekakvih položaja. U raspoređivanju moći, kao da nije bilo mesta za njih, sve je govorilo da su zaboravljeni. Oni su, međutim, u mišjim rupama čekali svoj trenutak. Sada je on nastupio i oni ga obilno koriste.
Pokrenuta je ofanziva mediokriteta, čiji se ishod jedva nazire. U ovoj, prvoj etapi, predviđeno je međusobno gloženje, ujedanje i odsecanje ušiju, srozavanje i blaćenje, mazohističko samouništavanje. Na sve strane, razjareni i podivljali ljudi obračunavaju se na osnovi tzv. dohodovnih odnosa. Šta će ostati na tom razbojništu, na kojem su vladale tolike ružne strasti, na kojem su nestali i poslednji ostaci međusobnog poštovanja? Unapred čestitam svim preživelim kečerima, povlačim se u tugu što je svet postao ružniji i siroviji.
Čuvam neke drevne istine koje se odnose na međuljudske odnose. Nisam ih ja izmislio, traju kroz druge vekove svog postojanja. Preostalo je da ih u jednom trenutku svoga života spoznam, da ih volim i branim. (10. novembar 1977)

KAZIVANJE UZ GUSLE
SV. Luka, slava Matije Bećkovića. Puno gostiju, sve poznata lica: Dobrica, Antonije, Tasa Mladenović, Miodrag Bulatović, Steva Raičković, B. M. Mihiz, Komnen Bećirović. Razgovor se vodi bez smisla i reda. Čudno je to, ali na ovakvim skupovima vlada nekakva razbijenost, nedozvoljena
opuštenost i skoro uvredljiva nebriga da se učini i najmanji napor da se organizovano misli. To je tužno svedočanstvo
naše unutrašnje razbijenosti, nemoći da doslušamo sabesednike.
Zatim je neki mladi crnogorski pesnik uzeo gusle i otpevao odlomak jedne Bećkovićeve tužbalice. To je bilo impresivno. Uzbudljiv tekst, razumljiv u savremenom bolu, lelekanje nad svetom koji je izneverio i sebe i svoje pretke. Težina savremenog trenutka nadnela se nad svima u ovoj sobi, kao neka pretnja. Počeo sam da retroaktivno shvatam snagu i veličinu narodne poezije. Kao da sam doživeo, ovde u
Bećkovićevom stanu, naše davne zbegove, na kojima se uz gusle očajavalo i bodrilo za nove podvige. Uvek je, kako izgleda, dramatika trenutka bila taj neophodni, veličanstveni okvir, koji je narodnoj reči davao mitsku snagu, uverljivost proročkih otkrovenja.
A koliko pre rata, ove gusle i kazivanje uz njih slušao sam bez razumevanja, bez ikakvog odjeka, suočen sa nečim tuđim i dalekim. Čudni su spoznajni procesi u nama! Potrebno je da čovek mnogo doživi, da propati i sam i kao deo opšteg, zajedničkog bola nacije, pa da bar nešto razume od onoga što se zbilo sa našom vlastitom dušom, u bližoj i daljoj
prošlosti. Utoliko je čudnije kada o tim velikim i svetim stvarima govore naši birokrati, taj jalovi podmladak, uvek spreman na radikalne intervencije nad sopstvenim narodom. Strahotno je što ti mladi ljudi govore i bez srca i bez znanja, a još je gore što opšta, društvena klima štiti njihovu reč. (31. oktobar 1977).

NASTAVLJA SE