Oproštaj od Crnjanskog

ANTONIJE Isaković mi je objasnio da sahrana Miloša Crnjanskog nema službeni karakter, naprotiv. Zbog toga sam i otišao da ispratim pesnika naše mladosti. Čujem od Predraga Palavestre da zvanični krugovi juče nisu bili sigurni kakav nivo mogu da daju sahrani, nije se čak ni znalo gde će pokojnik biti sahranjen, koje mesto je **dobio** u posmrtnoj hijerarhiji. Zbog tog oklevanja je udovica rešila da muža sahrani u svojoj porodičnoj grobnici. Na kraju, sve se kao čarobnim štapićem razrešilo.
Istina, taj pompe funebre, u režiji šefa protokola Vasića, predvideo je i onu užasnu muzičku bandu, koju pogrebni zavod nudi u paketu svojih usluga. Ne znam zašto ovaj pesnik nije zaslužio bar to pravo, da mu nekakvi jadni muzičari ne trube nad grobom, kada je već morao da otrpi dva govornika, potpredsednika grada Milana Zečevića i predsednika Udruženja književnika Srbije Vladimira Stojšina.

SLUŽBENA ATMOSFERA
BILA je to sahrana pod snegom koji je neprestano sipio u nekakvim oštrim iglicama, koje su sitno dobovale po kišobranima. Bilo je puno sveta, naročito pisaca. Nije se osećala nekakva velika, opšta tuga. Naprotiv, bilo je nešto poslovno, skoro užurbano u atmosferi ove sahrane, na koju je došao tako veliki broj ljudi. NJihov dolazak bio je kao ispunjavanje nekakve obaveze, kao da pratimo čoveka koji je raznim prilikama, a naročito u literaturi nešto značio. Kao da su ovi promrzli ljudi koristili priliku da pred ovim grobom malo zavire i u svoje intimne račune, nesređene i pobrkane.
(2. decembar 1977)
**Politika** prenosi članak dr Vojislava Mićovića, glavnog i odgovornog urednika **Komunista**, pod naslovom **Nacija, istorija i o njoj beseda**, u kojem se napada Dobrica Ćosić. Sve to ne izlazi iz okvira uobičajenih vežbanja na zadatu temu. Čak je i ironični pridev **visokotiražni pisac** pozajmljen. On valjda treba da bude žestoka ironija zbog okolnosti da Ćosića, uprkos zvaničnim osudama, štampaju, i to u velikim tiražima, zbog čega ne treba biti zabrinut za Ćosićeva primanja. Kad treba, i taj spisateljski kvalitet, tj. visoki tiraž vlastitiih dela, može da se pretvori u suprotnost.
Nesreća je u tome što je i Oskar Davičo visokotiražni pisac, ali, nažalost, književnik kome ni česte rasprodaje ne mogu da pomognu. Jedino je rešenje da njegove knjige potpadnu pod pravila koje važe u vezanoj trgovini; kupićeš traženu robu, recimo auto-delove, uz uslov da kupiš i Davičova sabrana dela.
I dok se urednik **Komunista** upinje da pouči Ćosića o njegovim sumnjama u posleratnu ostvarenost ideala srpskog naroda, oglasio se u oktobarskom broju **Naše štampe** urednik RT Beograd Jovan Šćekić, koji je, opaljujući po Ćosiću, onako usput dirnuo i **etiku nekog Vojvode Mišića**. Kad Ćosić govori o svojim dilemama pod krovom SANU, onda, po mišljenju dr Mićovića, skrnavi ozbiljnost kuće u kojoj nastupa i mirne duše ga poziva na društvenu odgovornost. Kad to čini Šćekić, zloupotrebljavajući 15. skupštinu Saveza novinara Jugoslavije, niko se iz redakcije **Komunsita** neće pokrenuti. Obični ljudi steći će utisak da ovaj ideološki jurišnik može sve, da ima odrešene ruke i saglasnost za niske udarce i pljuvanje po velikanima srpske prošlosti.

ŠĆEKIĆ I MIĆOVIĆ
(3. decembar 1977)
ISPAD ovog divljaka prošao je mirno i tek sada, u broju 98, od 26. novembra 1977. javio se u **Dugi** glas u odbranu vojvode Mišića. Učinio je to Aleksa Ivanović, general po činu. Odgovorio je Šćekiću, pozivajući se na naše vojne enciklopedije, odgovorio je tiho i ozbiljno, kao da pred sobom ima protivnika kome se može bilo šta dokazati, ličnost sa nekakvim sopstvenim mišljenjem. Kao da Šćekić nije žalosna kreatura naših prilika, kratkopametni, amoralni brbljivac, izbačen u orbitu naše društvene scene da bi teroristao celu zemlju sa malog ekrana, svojim kvazi objektivnim analizama. Slučaj **Šćekić** svedoči koliko smo duboko moralno pali. Umesto da taj partijski profiter bude primerno kažnjen, čekalo se da neko spasi čast sirotog Mišića, i to samo u **Dugi**. Bolje išta, nego ništa. Drugovi iz **Duge** smatraće ovaj odgovor Šćekiću aktom posebne hrabrosti, a nije isključeno da sleduju i odgovarajuće neprijatnosti. Gde je kraj ovakvim pojavama koje služe odslikavanju našeg moralnog ništavila? Sve je veći broj moralnih delikata, a sve je veći i naša neosetljivost. Iščezli su kriterijumi koji su nametali kakva-takva pravila za društveno ponašanje. Zavladalo je načelo: uhvati kako možeš, otmi koliko možeš, zgazi koga možeš. Jezuiti sa svojim makijavelističkim načelom, da su sva sredstva dozvoljena da se dospe do cilja, deluju prema ovoj hipokriziji kao naivci.
U broju 1081. od 5. decembra 1977. **Komunist** donosi tekst Marka Ristića, preuzet iz sarajevskog studentskog lista **Naši dani**. Još jednom oglasio se ovaj zakasneli heroj, ovaj revolucionar post festum, kada za revoluciju više ne padaju glave i sručio sve što je znao po nacionalizmu.
U tom neobičnom koktelu sa nadrealističkog jelovnika, pomešane su istinske vrednosti prošlosti sa onim što je već davno otpisano iz intelektualnog repertoara svakoga ko iole razmišlja o vrednostima ljudskog duha, kako onim pojedinačnim, tako i kolektivnim. Kod koga ko ima pameti je taj razmaženko ikada video **veličanje po svaku cenu svake nacionalne tradicije, kakva god bila, samo da je nacionalna... itd, itd?** Ako je ideje **Blut und Boden** teorije otkrio na našem tlu, bio je dužan da ih imenuje, a ne da čeka u busiji svoje savetničke pozicije i da tek sad odozgo svima soli po glavi.

MUZIKALNI RISTIĆ
ALI, muzikalan je taj Ristić odmalena. Zna on dobro kada je pravi trenutak da proviri iz svoje mišje rupe odakle vreba, osluškuje, strahuje, sa jedinom mišlju da profitira i da neometano i dalje dobro živi. Jer, dobri i lagodni život sleduje baš njemu, rođenom gospodinu, čiji su roditelji ispirali svoja creva u Bad Išlu, prezirući naše seljačke Vrnjce. Ti Vrnjci bili su dobri samo za vreme ovog rata, kada je u sanatorijumu svoga tasta dr Živkovića našao utočište. Ova spokojna kućica francuskog stila bila je rekvirirana za nemačke oficire. Reserve a la NJehrmacht. Ova okolnost oslobodila je domaćine minornih patnji oko snabdevanja.
Ristić je u ovom zlatnom kavezu nakupio neverovatne količine nepotrošenog revolucionarnog zanosa. Strpljivo je čekao da kavez otvore, pa da zagrmi kao revolucionar u matroskom odelu, nažalost, ne onom sa **Aurore**, već gospodskom, u kojem su se fotografisali mali buržuji. A kada je trebalo ići u partizane, Marko je proglašen kratkovidim. Uvek je nešto smetalo ovom dendiju da sazri i da se okane prenemaganja i durenja, a naročito navike da ljudima koji su pravim valutama plaćali svoja ubeđenja drži moralne i političke pridike.
(5. decembar 1977)
Sednica Odeljenja istorijskih nauka. Sekretar Garašanin čita poziv koordinacionog odbora za proslavu 100-godišnjice Prizrenske lige. Ne naučno proučavanje, već proslavu, lepo se kaže. Dakle, Prizrenska liga, trenutak kada je koncipirana Velika Albanija čije granice treba da dosegnu do Soluna, ta romantična vizija koja je posledica stvaranja nacionalnih država na Balkanu, treba da bude proslavljena.
To je pravi trijumf velikoalbanske ideje, legalna šansa da se obnovi taj stari san pod maskom naučnog skupa i pod patronatom zvaničnih institucija. Nema Muzeja u Albaniji u kojem ne visi karta granica te fantomske Albanije, proslava u Prištini je usaglašena sa zvaničnom Tiranom. I još ćemo doživeti to, da nam opskurni istoričari iz Albanije na toj proslavi drže lekcije. Sve to je pravi užas protkan neizrecivom sramotom.

POZIV IZ PRIŠTINE
KADA je Garašanin obavestio Odeljenje, prvi se javio za reč Vasa Čubrilović, koji je zastupao mišljenje da je pitanje Prizrenske lige važno naučno pitanje i da bi trebalo učestvovati. Dedijer je rekao kratko i jasno da to nije naučni skup, već politički i da su **naučni** rezultati već unapred skrojeni. Ne zovu iz Prištine nas da čuju naše naučno mišljenje, već da saopšte svoje stavove. Sve je već poznato i zato ne treba ići, odnosno neka ide ko hoće. Tako je i odlučeno.
Rastužen sam činjenicom da se u našoj zemlji održavaju svečanosti u čijim krajnjim intencijama leže antijugoslovenski stavovi. A taj užas kao da više niko ne vidi, ili ne želi da zna. Propuštaju se šanse jedna za drugom, da se ograniči drska igra vatrom, u kojoj se svakodnevno povećava broj saučesnika. Ćutanje prvopozvanih da spreče ovakve euforije rađa i umnožava buduće nevolje. Kao da nam je suđeno da sve svoje probleme dovedemo do apsurda, pa da tek onda, izmučeni i ostramoćeni, otpočnemo igru iz početka. Da li ćemo tada biti razumniji?
Bojim se onih Hegelovih **tihih prostora**, u kojima čuče toliki demoni naše prošlosti. **In den stillen raumen des zu sich selbst gekommenen und in sich seineden Deni kens schnjeigen die Interesse njvelche das Leben der Volker und der Indinjiduen benjegen**. (Predgovor drugog izdanja dela **NJissenschaft der Logik**: Iz tih razloga treba bdeti nad problemom upravo tih kolektivnih i individualnih interesa. Ako se oni puste da nekontrolisano bujaju, nesreće same dolaze).
(21. decembar 1977)

ĆASKANJE KOD PAPIĆA
KOD Josifa Papića posle konferencije skupilo se veće društvo. Svi su očigledno dobro raspoloženi. Mladen Leskovac sa strašću priča o peštanskim šusterima. Pročitao je u prepisci Tomasa Mana kako je ovaj u Pešti poručio cipele kod nekog šustera, a posle je kod njega stalno poručivao, tvrdeći da tako dobre nikada nije nosio. Raspoloženje je kao posle dobro obavljenog posla. Antonije Isaković drži vatreni pledoaje u korist poboljšavanja tehničkog kvaliteta Akademijinih izdanja, ovako više ne može. Slažemo se da bi pravi čovek za urednika Akademijinih izdanja bio Žika Stojković. Vojislav Đurić stariji oponira, jer, kako reče, ne može da sarađuje sa Žikom, posle čega svi navaljuju da promeni stav. Larma je opšta i niko nikog više ne čuje.

KRAJ