Tajna **gluve** sobe

Piše: Dr Milorad Dragojević
SEDNICE Glavnog vojno-tehničkog saveta (GVTS), najvišeg vojnog vrha i prijemi na armijskom nivou održavani su u namenskoj sali, koju su zbog položaja zvali **sala u prolazu**. Projektovana za tu namenu, moderno opremljena i osposobljena za sastanke od 25 do 30 ljudi, kojima su rukovodili ministar ili načelnik Generalštaba, ova sala je godinama smatrana reprezentativnom prostorijom ministarstva. Više od 20 godina povremeno bih i nakratko prisustvovao sastancima Saveta, radi podnošenja obrazloženja o pokretanju nekih većih projekata ili davanja informacija o toku realizacije.
Na one koji su prvi put bili u sali ostavljala je poseban utisak jednostavnošću, modernim enterijerom, ogromnim jednostavnim stolom, zidovima kompletno obloženim furnirom, bez prozora i preovlađujućim nijansama maslinaste boje. Samo je svetlost dolazila iz gornjeg neobično oblikovanog dela, kroz stakla ukrašena umetničkim mozaicima i plafonskog veštačkog osvetljenja. U sali je uvek bila **grobna** tišina, kako zbog odgovarajuće zvučne izolacije, tako i zbog činjenice da se istovremeno mogao čuti samo jedan glas.

KRVAVO PRIMIRJE
PO tome **sali u prolazu** više bi odgovarao naziv **gluva sala**. Oni koji su više voleli klasiku verovatno su prednost davali bivšoj ratnoj sali u starom Generalštabu. Kao direktor Instituta i član GVTS nekoliko godina sam prisustvovao sastancima Saveta, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti da ću jedno vreme u toj prostoriji svakodnevno provoditi najveći deo radnog vremena.
Početkom marta 1992. godine stupio sam na novu dužnost - pomoćnika ministra za Vojnoprivredni sektor. Ministra odbrane je zastupao načelnik Generalštaba, koji je istovremeno vodio sednice Kolegijuma ministra i Štaba Vrhovne komande. U zavisnosti od tekuće problematike, sednice su se održavale svakodnevno, u sastavu koji je činio Kolegijum ili u dopunjenom sastavu predstavnicima operativnih uprava Generalštaba. Kolegijum ministra činili su rukovodioci sektora i uprava: general-pukovnik Nikola Čubra, general-pukovnik Života Avramović, general-pukovnik Vladan Šljivić, general-pukovnik dr Milorad Dragojević, general-pukovnik Dragoljub Simonović, general-major Gojko Krstić i general-major Aleksandar Vasiljević.
Potpisanim primirjem u Hrvatskoj nisu prestala ratna dejstva. Hrvatske paravojne formacije koristile su svaku priliku da napadaju gde im najviše odgovara i da prebace krivicu na drugu stranu. U tom trenutku Vens-Ovenov plan morali su da prihvate iako im to perspektivno nije odgovaralo. Samo od poslednjeg primirja do prvih dana marta poginulo je na našoj strani 76 ljudi. U Bosni još ništa nije bilo rešeno. Paljenje kuća i masakriranje srpskog stanovništva bile su svakodnevne pojave.

PROCENE I - ZADACI
PROCEDURA rada na sednicama Štaba Vrhovne komande bila je takva da se na najefikasniji način dobiju informacije i neophodne procene, a zatim da na osnovu toga načelnik izda naređenje ili zaključi šta treba dalje preduzeti. U većini slučajeva nije obrazlagao zašto se odlučio za konkretnu varijantu rešenja, niti je praktikovano da se prisutnim članovima - za deo obaveza koje iz toga proizilaze - naređenja dostavljaju i u pisanoj formi.
Verovatno da se iz tehničkih razloga to drugačije nije moglo obavljati, jer su te sednice održavane skoro svakodnevno, a zatim da bi što manjem broju učesnika bili dostupni podaci o kojima su donete odluke. Naravno, i dalje su pisana naređenja od šireg značaja za vojsku, a jedinicama i ustanovama na zaposednutom prostoru dostavljana su uobičajenim zaštićenim kanalima.
Kako je vojnoprivredni kompleks predstavljao veliku i složenu organizaciju, sastavljenu od delova koji se bave istraživanjem, razvojem, proizvodnjom, nabavkom i prodajom naoružanja i vojne opreme, i pošto su se preduzeća tog kompleksa prostirala na čitavom jugoslovenskom prostoru i angažovala i značajan deo civilnih kapaciteta - secesijom i ratnim stanjem na određenom prostoru, taj složeni sistem bio je toliko narušen da se više nije moglo govoriti o nekoj značajnijoj proizvodnji složenijih sredstava i sistema naoružanja. Međutim, i u takvim uslovima moralo se, hitno i po svaku cenu, omogućiti snabdevanje vojske onim što joj je bilo najneophodnije.

(NASTAVLJA SE)